Украјина и Русија: Да ли је ово тачка преокрета за Украјину

Украјинске снаге покушавају да преузму окупиране територије од руских трупа пре него што стигне зима.

Контраофанзива већ је у току на југу, а Украјинци се сада спремају да је прошире на исток како би повратили изгубљене територије у Донбасу и око Харкова на северу.

Квентин Самервил и камерман Дарен Конвеј добили су ексклузивни приступ једној од јединца украјинске војске.

Ваздух је засићен мирисом спаљеног сунцокрета, а кратке експлозије руских касетних бомби могу да се чује кад слете у поље, палећи усеве који, погнутих глава, чекају сада мало вероватну жетву.

Самоходна артиљерија тутњи кроз поље, њене гусенице роваре плодну земљу Донбаса.

Национална гарда држи овај положај на истоку Украјине, територију за коју Владимир Путин тврди да је централна за његове ратне циљеве.

Она ће се заузимати „корак по корак", изјавио је он.

Међутим, за сада, руско напредовање сведено је на минималне помаке.

Поред дима и прашине, у ваздуху виси још нешто - очекивање.

Овде у Донбасу, и даље на север, на ободу Харкова, другог највећег града у Украјини, украјинске снаге спремају се за контраофанзиву.

Недавно сам напустио војне положаје на југу, око Херсона.

То је једини град који су руске снаге заузеле западно од стратешки важне реке Дњепар.

Те исте трупе сада учествују у биткама, пружајући подршку снагама које су се пробиле кроз руске линије на најмање три места, у склопу дуго планиране контраофанзиве на југу.

На снази су строга украјинска ограничења о извештавању јер су ратне операције у току.

Овде у Донбасу, они откривају врло мало информација.

Не помињу ми одредишта на која идемо, а официр за медије јединице тражи од мене да не наводим име пука.

Он скида идентификационе ознаке са људи које снимамо.

Усред галаме артиљеријске ватре, у бази испод крошњи дрвећа, тридесетпетогодишњи Артјом каже да се налазимо северно од града Сиверска, око 8 километара од руске линије фронта.

„Колико ћете им прићи?", питам.

„На тридесет метара", одговара он.

„Хоћете ли да видите?"

То су све одбрамбени положају, али успеси око Херсона наводе многе да помисле како се овде и даље на север планира више офанзива.

Погледајте видео: Акције украјинских оператера дронова

Предају ме црвенокосом гардисти ког ословљавају са Сварог.

Он има 26 година, лице дечака и носи браду.

„Да је не носим, изгледао бих као да имам 18 година", каже он са осмехом.

Али после шест месеци борби, постао је превејани борац.

Његова јединица осетила је најтеже борбе у јулу близу Лисичанска и Северодоњецка, где су били у огромној мери бројчани надјачани.

Борбе овде су другачије.

„Непријатељ нам не долази у толиком броју", каже Сварог.

„Не пробијају се више у батаљонским групама - напредују у водовима, у одредима."

Један командир јединице објашњава да на терену на сваког трећег непријатеља имају по једног свог човека.

У Северодоњецку тај однос је био један напрема седам.

Он ме води пешке до најистакнутијег положаја.

Гранатирање је константно, али у даљини.

Уместо тога, ту је друга непосреднија претња - противпешадијске мине.

Пребројавам их пет док ходамо по блатњавој стази до реке.

На обали улазимо у мрежу ровова и речено ми је да сада морам да шапућем.

Ово је само осматрачки положај, али је зато препун оружја.

„Где су Руси?", питам гардисту.

Он ми показује на другу обалу реке, тридесетак метара од нас.

Около су кратери и чаура експлодиране руске ракете.

Ово је, пре свега, кажу ми, осматрачки положај, не борбени.

„Али ако дође до тога да почну да прелазе реку на нашу обалу, отворићемо ватру", каже гардиста.

Погледајте видео: Шест месеци од почетка рата у Украјини

У оближњем селу које изгледа као и свако у овом делу Украјине, разрушено артиљеријском ватром и углавном напуштено, срећем шездесетпетогодишњег Сергеја и његовог пса Муку.

Постављам му очигледно питање - зашто је остао?

„Моји родитељи су живели и умрли у овој кући", одговара ми он.

„Не могу да одем. Послао сам жену на сигурно и сада живим овде сам. Све је у реду, имам храну и малу фарму. Пас није гладан."

Сергеј каже да је поносан што је Украјинац.

Он није „националиста", али каже да верује у Украјину и њене оружане снаге.

Други становници овде нису толико одлучни.

Сварогова јединица каже да је упадљива разлика у односу на борбе око Кијева подељена лојалност неких од људи које су срели.

Ходам са његовим људима другом разореном сеоском улицом.

Они су, наравно, наоружани и сви носимо панцир и шлемове.

Група гусака малтене је гласнија од артиљеријског двобоја који се води изнад наших глава.

Домаћини нас позивају у двориште, пуно винове лозе и ружа, где породица обавља уобичајене послове као да рат не бесни око њих.

Јулија, тридесетпетогодишња васпитачица, смеје се кад је питам за живот који живе у сталној опасности.

„Замислите да рат стигне до вас и да морате да се спакујете и напустите дом за 24 часа", каже она.

„Ви бисте, баш као и ја, покушали да задржите све оно што сте читав живот стварали."

Погледајте видео: Нада се рађа у рушевинама - Украјинци реновирају порушене домове

У близини стоји њена сестра Љиља, која на дан моје посете пуни 19. година.

На зглобу има тетоважу dulcius ex asperis, што на латинском значи „слађе је након потешкоћа".

Њихов отац критикује украјинску владу зато што не преговара.

„Морају да седну за преговарачи сто и постигну споразум. Није у реду настављати с овим", каже он.

Јулија се не слаже с њим.

„Ми све разумемо и верујемо да ће разум надвладати."

„Чекаћемо месец или два, да се фронт изједначи и ствари ће после поново бити добре овде", каже она тихо.

Неколико дана касније, путујем на југ и срећем Руслана, шефа војних болничара који, упркос томе што свакодневно виђа људске катастрофе овог рата, и даље врца од доброг расположења.

Кад се договоримо да се сретнемо у селу недалеко од фронта, питам га како ћу га препознати.

„Потражите паперјаста амбулантна кола, нећете моћи да их промашите", каже он.

И заиста, на сеоској аутобуској станици зауставља се возило прекривено приручном камуфлажном мрежом, попут јежа на надувавање за параду.

Пратимо га у брзини до фронтовске „тачке стабилизације", где се рањеним војницима моментално указује помоћ која им спасава животе.

Необичне карактерне црте ратних болничара су легендарне.

Због тога не изненађује што кад стигнемо, хирург међу Руслановим болничарима не носи ништа сем камуфлажног шорца.

Он у руци држи метални детектор.

„Тражи злато", шали се Руслан.

После неког времена, Јуријеве слушалице почињу да завијају и он малим војничким ашовом ископава црну грудву руде из земље.

„То је само хоби", говори он постиђено.

Погледајте видео: Историјат неслагања Украјине и Русије

Клиника је пуна залиха.

„Желимо да се захвалимо нашим страним донаторима", каже Руслан.

„Још се нисмо распаковали. Понекад немамо времена до краја да се распакујемо."

Он преда мном прелистава руком исписану свеску са свим повредама са којима су се сусрели у последњих месец дана.

Време доласка повређеног, његово име, тип повреде.

„Што је страница попуњенија, то је тежи случај", каже Руслан.

Од почетка рата, погинуло је око 9.000 украјинских војника, тврди украјински врховни командант генерал Валериј Залужњи.

Појединачни губици и повреде по јединицама строго су чувана војна тајна.

У Руслановој обимној свесци има мање смрти него што сам очекивао.

„Много смо узнапредовали од 2014. године", каже он, мислећи на рапидну модернизацију украјинских снага, укључујући борбене болничаре.

Украјинска артиљерија активна је свуда око нас.

Моћна хаубица M777 отвара ватру у близини, а ноћу чујемо Високомобилни артиљеријски ракетни систем (ХИМАРС) како испаљује далекометну муницију.

Ова нова оружја помогла су у припреми терена за офанзиву на југу и они се надају да ће се исто десити и на истоку.

Седим са Владом, ситним двадесетшестогодишњаком који је сада возач кола хитних помоћи у јединици.

До избијања рата он је био бродски инжењер (друге класе).

Његова фрегата, Хетман Сахаидачни, распуштена је да не би пала Русима у руке.

Пре него што је сео за волан амбулантних кола, био је артиљерац и може да именује сваки прасак и експлозију, као и да наведе годину и тип тенка и оклопног возила који пролазе кроз клинику.

Питам га како му се допада нова дужност у поређењу са артиљеријом.

„Сада има пуно чекања", каже он.

Али не мора да чека дуго.

Одједном у клинику пристиже камион, са крицима који допиру отпозади.

Клиника ради без радио везе, у њој први пут сазнају за жртве обично кад им стигну на врата.

Први човек успева да уђе на властитим ногама, али му је десна рука оклембешена, а на рамену му зјапи рупа.

Снага експлозије која је детонирала близу њега сломила му је руку.

Други човек стење и виче док га Влад и други болничар уносе на носилима у клинику.

Он је прекривен ранама од шрапнела.

Наредних 15 минута, просторија за хитан пријем поприште је смирених али ужурбаних активности.

Јури помаже теже рањеном човеку на носилима, док му подршку пружа болничко особље.

Старији поручник Виктор негује човека са тешко рањеном руком.

Пацијенти су брзо превијени и прекривени сребрном термо ћебади, а потом послати на даље лечење.

Јури објашњава шта ће бити следећи кораци.

„Имамо до сат времена да брзо укажемо медицинску помоћ пре него што пацијент оде у болницу, где ће трауматолог, хирург и труматолошка бригада збринути пацијента."

Обојица ће се опоравити, али је мало вероватно да ће се теже рањени војник вратити на дужност.

Погледајте видео: Историјат неслагања Украјине и Русије

Руслан седа и додаје нова два имена у свеску. Ти уноси су кратки.

Биће још четири рањавања касније тога дана, али, у међувремену, Руслан нас води до ровова где се жртве први пут примају.

Гранате почињу да падају код дрвореда, недалеко од места на ком стојимо.

„Добро је што нису погодиле мету", смеје се он, сада под пуном ратном опремом. „То вам је славна руска прецизност."

Питам га како успевају да преузму жртве под сталним гранатирањем.

„Не смете угрозити особље. И зато, колико год тешко звучало, не смете да губите снагу и средства, људске ресурсе, возила.

„Кад дође до затишја, или кад се борбе зауставе, или кад непријатељу понестане муниције, тад моментално долази до евакуације", каже он.

„Све до тада, они покушавају да спасу жртве на лицу места свим средствима која имају на располагању. Већ смо изгубили превише ратних болничара."

Док напуштамо фронт, небо се потамњује и муње се појављују на хоризонту.

Долази невреме, лету се ближи крај и услови за борбе ће се само погоршавати.

Стићи ће дубоки снегови зиме претећи да зауставе борбене линије у месту.

Али за сада, овде у ваздуху виси још нешто, очекивање да ће после више месеци пат-позиције, Украјина моћи да узврати ударац.

ПратитеКвентина Самервила на Твитеру

Погледајте видео: Шта је позадина сукоба Украјине и Русије

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]