Ко и како на Балкану још увек трага за несталима у рату - „само да пронађем ту једну кост и сахраним сина"

Рат у Босни званично је окончан децембра 1995. у америчком граду Дејтону, али за неке ни три деценије касније нема мира.

Једна од њих је Зекија Авдибеговић из Илијаша, двадесетак километара удаљеног од Сарајева, главног града Босне и Херцеговине.

Она још увек трага за одговором на питање - шта се догодило са њеним супругом и сином?

„Мене више не занима ни ко је крив, ни да ли ће неко бити осуђен или неће, ни да ли ће ићи у затвор.

„Једино што желим је да се нађу кости и да се ти људи 'смире'", каже 67-годишња Зекија за ББЦ на српском.

Међународном комитету Црвеног крста пријављен је нестанак 35.039 људи услед сукоба у земљама бивше Југославије, показују подаци ове организације објављени у јулу 2022.

Укупно 25.163 случајева потраге за несталима затворено је до сада, од чега 56 од почетка ове године, а 9.876 је и даље отворено - 6.302 у Босни и Херцеговини, 1.953 у Хрватској и 1.621 на Косову.

Према извештају Међународне комисије за нестале (ИЦМП), нестало је више од 40.000 људи, од чега је више од 70 одсто пронађено живо или су откривени њихови посмртни остаци, а за најмање 11.000 се још увек трага.

Међу њима је и Давор Ристић, који је нестао 1999. у Приштини, а његова мајка Гордана и даље не зна истину о околностима због којих није видела сина више од 23 године.

Гордана је „одавно изгубила наду да је Давор жив", а после обраћања бројним међународним и српским организацијама и институцијама није било помака у потрази, прича она за ББЦ на српском.

„Мени је важно само да сазнам истину, само да пронађем ту једну кост и сахраним га - тада бих мирно могла да спавам", каже 75-годишња Гордана, координаторка Удружењa породица киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији за град Ниш.

Потрага за Давором: „Умрећу, а никада га нећу наћи"

Давор Ристић из Косова поља, општине надомак Приштине, нестао је 22. јуна 1999, дан пошто је прославио 28. рођендан.

Отишао је аутомобилом у највећи косовски град и више се никада није вратио кући.

„Један колега са посла га је видео у колима са неким непознатим човеком како иде према Приштини, а он није возио непознате особе и то нам је било сумњиво", присећа се овог тешког дана његова мајка Гордана.

Она је сутрадан пријавила Даворов нестанак Међународном комитету Црвеног крста, као и полицији у Косову пољу и Приштини, али и међународним званичницима на Косову.

„Ишла сам свуда, али мог Давора није било, нити било каквих информација о њему", каже Гордана, која данас живи у Нишу.

Давор је једно од 3.332 људи српске националности за којима се трага услед нестанка током сукоба 1990-их година, кажу из Комисије Владе Србије за нестала лица за ББЦ на српском.

Поред тога, има још 616 несталих Срба на „оперативној листи" Међународне комисије Црвеног крста (ИЦРЦ), за чије стављање на званичну листу несталих „нису испуњени сви критеријуми", додају.

У ове критеријуме спадају име, презиме, име оца, датум и место рођења несталог лица, као и датум, место и околности нестанка, које би требало да пријави члан породице или друга блиска особа, напомињу из комисије.

На питање о томе колико је било несталих на Косову током сукоба 1990-их година и колико њих је пронађено, из Комисије за нестале владе у Приштини нису одговорили до тренутка објављивања текста.

Гордана се у почетку надала да ће јој се син вратити жив, а добре вести неколико дана после Даворовог нестанка донео јој је колега који је заједно са њом радио у општини Косово поље.

„Рекао ми је да му је један Албанац казао да може да врати Давора за 8.000 немачких марака, да зна породицу из које потиче и да су то били људи од речи.

„Једног Србина су пре тога вратили Албанци, па сам се понадала да ће се тако и мој Давор вратити," каже она.

Одлучила је да позајми новац, предала га колеги, који га је даље проследио неименованом албанском „мушкарцу од око 30 година", а овај му је обећао да ће наредне ноћи Давор поново бити код куће.

„Ја сам била будна целе ноћи, али нико није дошао.

„Сутрадан је Албанац дошао да каже да није могао да спасе мог сина, јер је имао проблема, али да ће наводно за два дана да га доведе - опет сам чекала, али никада га више нисам видела", препричава Гордана.

До ње су стизале разне гласине - да јој је син затворен у школи у Приштини и у месту Глоговац недалеко од Косова поља, као и оне да је био жртва трговине органима, каже она.

Ипак, ниједну од њих није било могуће проверити, иако је покушавала преко косовских, српских и међународних институција.

Данас, више од 23 године после Даворовог нестанка, његова мајка убеђена је да јој син више није жив.

Како каже, „више нема коме да се обрати", али наставља да трага за његовим посмртним остацима, иако има 75 година и све мање снаге.

„Желим да макар нађем кости, да га сахраним као човека и да има име и презиме на гробу, а не да буде Н.Н. лице, јер он то није ни био.

Али, бојим се умрећу, а никада га нећу наћи", каже Гордана.

Зашто „две речи" коче Београд и Приштину?

Београд и Приштина постигли су договор о личним картама током преговора у Бриселу претходне недеље, али решење статуса несталих особа током сукоба на Косову још увек није пронађено.

Последња рунда разговора у Бриселу по том питању донела је напредак, према речима cпецијалног изасланика Европске уније за дијалог Мирослава Лајчака.

„Посебно радимо на томе. Две речи нас деле од договора и имаћемо консултације у наредним данима о томе, јер је 99,5 одсто текста усаглашено и сада је потребна само политичка воља", рекао је 19. јула Лајчак, преноси РТС.

Те две речи су „принудно нестали", саопштили су и из Приштине и из Београда, оптужујући једни друге за непостизање договора.

Косовски преговарачи инсистирају на овом термину, јер „особе нису нестале због елементарних непогода", већ је реч о „отмицама, које су извршене уз насиље", казао је косовски премијер Аљбин Курти, пренео је Јуроњуз.

Курти је инсистирањем на овој формулацији желео да закочи преговоре две стране, а тај термин је апсолутно неприхватљив за српску страну, поручио је директор Канцеларије за КиМ Владе Србије Петар Петковић.

„Јер, управо та формулација принудни нестанак јесте правна категорија која је јасно дефинисана и у посебној конвенцији УН о заштити од присилног нестанка где се искључиво јавља одговорност државе и државних органа за присилни нестанак", рекао је Петковић, наводи се на сајту канцеларије.

Непозната судбина више од 1.800 људи у Хрватској

Трагање за несталим грађанима Хрватске током рата у бившој Југославији надлежност је Министарства хрватских бранитеља.

Према подацима са сајта те институције, 1.832 таква случаја још увек нису добила епилог.

Данас је непозната судбина 1.434 лица који су током и након сукоба пријављена као нестала, а за 398 страдалих се не зна на ком месту су укопани њихови посмртни остаци, додаје се.

Из Црвеног крста наводе да је између 1992. и 1995. нестало 6.551 лице на територији Хрватске, 4.598 је пронађено, а за 1.953 се још увек трага.

Хрватски парламент је 2019. усвојио и Закон о особама несталим у Домовинском рату.

Овим актом се нестала лица дефинишу као она о којима „чланови породице немају никаквих вести на темељу поузданих података о нестанку у Домовинском рату на подручју Републике Хрватске или у вези с Домовинским ратом и која су у тренутку нестанка имала хрватско држављанство или пријављено пребивалиште односно боравиште на подручју Републике Хрватске".

Три деценије без истине: „Живим за дан кад ћу наћи кости мужа и сина"

Зекија Авдибеговић заувек ће памтити 9. јун 1992.

Њеног супруга Омера, тада 42-годишњака, и малолетног сина Елвера српске оружане снаге заробиле су и одвеле у локалну школу у Илијашу, месту на око 20 километара северозападно од Сарајева.

Док се присећа тих догађаја у разговору за ББЦ на српском, Зекија каже да је увек тешко о томе говорити, али да је то потребно „да би се до нечега дошло".

„Жене су остале у нашем месту, дозвољавали су нам једном дневно да им однесемо да једу, али за 15 дана су нам само рекли да се попакујемо, да нас чека аутобус и да нас пребацују за Брезу, оближњи градић.

„Мој муж је одмах био одвојен са још неколико људи у једну школску учионицу, а остале су држали у фискултурној сали", почиње причу Зекија.

Убрзо је добила информацију да је из школе „одведено њих десетак", али после тога више ништа није сазнала о супругу и старијем сину.

„Покушавала сам и преко Црвеног крста и преко размена заробљеника, али у тим разменама није било мог сина и његовог оца", каже Авдибеговић.

Више од 25.000 од око 31.500 особа, чији је нестанак пријављен као последица рата у Босни, пронађено је у скривеним масовним гробницама и другим тајним локацијама, показује извештај ИЦМП.

Највише несталих пријављено је у Сребреници (7.755), Крајини (6.578) и Доњем Подрињу (4.073), додаје се.

Готово 22.984 тела је идентификовано, а око 3.000 неидентификованих налази се у 11 мртвачница у Босни и Херцеговини.

За више од 7.500 људи се још увек трага, показују подаци те организације.

Можда ће вам и ова прича бити занимљива:

Од свих случајева пријављених Црвеном крсту, 22.423 лица је нестало на простору Босне и Херцеговине, од чега је 16.121 разрешених.

Када је случај нестанка супруга и сина пријавила Црвеном крсту, Зекија је имала 36 година.

Данас са пуних 67 још увек чека да Омер и Елвер буду пронађени, иако више не помишља на могућност да јој се врате живи.

„Имала сам наду можда годину или две, али више апсолутно не постоји нада да су живи.

„Сада само живим за тај дан када ћу пронаћи њихове кости, на шта ми се свело 30 година живота - не само да су уништили њих, уништили су и мене", каже Зекија.

Четрнаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]