Авганистан: Био је талибански снајпериста, сада има канцеларијски посао

Кад су талибани преузели власт у Авганистану после повлачења Американаца и савезника у августу прошле године, животи многих становника су се преобратили.

Током протекле године, десетине хиљада Авганистанаца евакуисано је из земље, већина средњих школа за девојке су затворене, а сиромаштво је у порасту.

Али први пут после више од четири деценије земља више није захваћена насиљем, док је раније необуздана корупција значајно смањена.

Секундер Кермани, ББЦ дописник, био је у Авганистану током примопредаје власти и сада се вратио да се поново сретне са људима које је упознао прошле године.

Талибански снајпериста се навикава на нови живот

Док су талибани прошлог лета напредовали преко Авганистана, заузимајући територију под контролом авганистанске владе, а стране силе су се припремале за повлачење, упознали смо Ајнудина, окорелог талибанског борца, у северном дистрикту Балк.

Имао је ледени, челични поглед у очима док смо разговарали.

„Дајемо све од себе да не повређујемо цивиле, али у току су борбе и људи гину", рекао је он кад сам га питао како може да оправдава насиље.

„Не прихватамо ништа друго сем исламског система овде у Авганистану."

Наш разговор био је кратак, рат се још водио и постојала је стална претња од ваздушних напада снага авганистанске владе.

Неколико месеци касније, после свеже успостављене власти талибана, док смо седели за вечеру јели пржену рибу поред реке Аму Дарија која раздваја Авганистан од Узбекистана, Ајнудин ми је рекао да је био талибански снајпериста.

Убио је на десетине припадника авганистанских снага безбедности, процењује, и био је рањен у десетак различитих наврата.

После доласка талибана на власт, међутим, постављен је за директора катастра и урбаног развоја у покрајини Балк.

Кад сам га срео у раним данима новог режима, питао сам га да ли му недостаје „џихад" - свети рат - у ком се толико дуго борио.

„Да", одговорио је отворено.

Данас, годину дана касније, док седи за дрвеним радним столом са великом црно-белом заставом Исламског Емирата иза себе, и даље изгледа као да се навикава на нови живот.

Али он каже да разуме важност нове улоге коју има.

„Борили смо се против нашег непријатеља пушкама, захваљујући богу смо га победили, а сада покушавамо да служимо народу оловкама."

Ајнудин каже да је био срећан док се борио, али да је срећан и сада.

Приватно, неки други талибани који су били на фронту признају да им је прилично досадна њихова нова канцеларијска улога.

Већина припадника особља којима је Ајнудин претпостављени прво је била запослена током претходне владе.

Али на другим местима у граду чујемо притужбе становника да су им послове преотели бивши талибански борци.

Питам Ајнудина да ли је квалификован за властити положај.

„Добили смо и војну и модерну, цивилну обуку", каже он.

„Иако долазимо из војног окружења а сада радимо на овом пољу, можете да упоредите резултате са онима претходне власти, па погледајте ко је радио боље."

Али, додаје он, у поређењу са тешкоћама герилског ратовања, „управљање је теже од борби… рат је био лак, зато што је било мање одговорности."

То је изазов који је видљив у читавом талибанском покрету, док ова група покушава да претвори побуњенике у владаре.

Село на граници захвално на већој безбедности

Иако су разорна бомбардовања великих авганистанских градова често била оно што је привлачило пажњу светских медија, већи део тешких сукоба водио се дуж флуидних, руралних фронтова.

Обични људи били су ухваћени између две ватре талибана и авганистанске војске, коју су подржавале међународне снаге.

За неке су разлике између те две стране биле минималне - њихова главна жеља била је да напросто воде мирнији живот.

Посетили смо село Падкваб, у покрајини Логар, југоисточно од Кабула, убрзо после доласка талибана на власт.

Становници су били жељни да нам покажу знакове рата који је до пре само неколико недеља бацао дугу сенку на њихове животе.

„Ситуација је била веома лоша", рекао је Самиулах, керамичар.

„Нисмо могли ништа да радимо, чак ни да идемо у продавнице или на пијацу. Сада, хвала богу, можемо да идемо свуда."

У селима као што је Падкваб, талибанске вредности се више поклапају са онима локалног становништва него у урбаним областима.

Чак и током претходне владе, жене су углавном покривале лице у јавности и ретко су излазиле на локалну пијацу.

Кад смо се вратили прошле недеље, неке од рупе од метака које су нарушавале грађевине у центру базаре биле су попуњене, а становници су и даље изражавали захвалност због побољшане безбедности.

„Пре овога је много људи, поготово земљорадника, било рањавано и убијано, пуцано је у многе продавце", рекао је Гул Мухамед, кројач.

Али авганистанска привреда је у паду од повлачења САД-а, јер су укинути страни грантови који су покривали око 75 одсто јавне потрошње, а међународне банке су престале да обрађују трансфере новца, у страху да би тако кршили правила санкција.

Талибани окривљују Америку за замрзавање резерви централне банке Авганистана.

Западне дипломате често сугеришу да репресивна политика талибана према женама значи да свака помоћ намењена авганистанском народу мора да заобиђе њихову владу.

Као резултат кризе, претходно средњекласне породице у урбаним областима доживеле су драматичан пад прихода, будући да радници из јавног сектора нису били плаћени месецима, а онда су им плате смањене.

За оне који су већ једва састављали крај с крајем борба да прехране породице постала је још тежа.

У Падквабу су честе притужбе на нагли скок цена свакодневних производа и незапосленост.

„Привреда је уништена, нема шта да се ради и нема радних места", рекао је Самиулах.

„Сви се ослањају на родбину из иностранства."

„Људи не могу да приуште брашно, а камоли месо или воће", додао је Гул Мухамед.

Ипак, Самиулах каже: „Истина је да је било више новца раније, али смо се суочавали са више репресије".

Он говори о присуству трупа авганистанске владе у селима које оптужује за узнемиравање људи.

Отворена критика талибана је све ређа у земљи, али за неке је њихова победа помогла да им животи постану бољи.

Многи други, међутим, сматрају да земља чију су изградњу помагали нестаје на њихове очи и дубоко су забринути због онога што ће је заменити.

Јутјуберка и даље снима и помера границе

Кад су талибански борци почели да улазе у Кабул прошле године, многи становници су били преплашени.

Група је годинама вршила самоубилачке бомбашке нападе и циљане атентате у граду.

Али Роина, млада жена која снима ведре видео клипове на Јутјубу, одлучила је да изађе и разговора са њима.

„Мушка и женска права су равноправна", рекла је она за ББЦ са призвуком пркоса у августу прошле године.

Али није знала да ли ће смети да настави рад или не.

Годину дана касније, тај осећај неугодног лимба и даље је на снази - не само за Роину, већ и широм остатка земље.

Дошло је до згражавања у свету, међу већином Авганистанаца, па чак и у редовима талибана, одлуком талибанског вођства да средње школе за девојке остану затворене у већем делу земље.

За разлику од периода током последње владавине талибана, установљене деведесетих, млађим девојчицама дозвољено је да похађају часове, а универзитети су добили нове родно подељене програме - омогућивши актуелној генерацији студенткиња да наставе учење.

Али утицајне личности тврде струје међу талибанским вођством делују неспремно да дозволе тинејџеркама да се врате у школе, а чини се да је већи део крхког напретка у женским правима постигнут у протеклих 20 година почео да се руши.

На сличан начин, жене које су обављале већину послова у јавном сектору, сем у просвети или здравству, обавештене су да се не враћају у канцеларије.

А опет, релативно мали број жена које раде у приватним фирмама добио је дозволу да настави рад.

Роина и даље прави видео снимке, помера границе, оставља лице непокривено, али обмотава шал тешње око лица.

Кад путује по Кабулу, облачи се конзервативније него пре, носи дугу црну абају и хируршку маску за лице.

Талибани су донели указ према ком жене морају да покривају лица у јавности.

Али примена тог закона за сада делује попустљиво, тако да је и даље веома уобичајено у већим градовима видети жену која је покрила само косу.

Говорећи о томе какав је живот сада, под талибанима, Роина пажљиво бира речи.

„Ако се жене и девојке придржавају правила о ношењу хиџаба, треба да им буду омогућене слободе загарантоване исламом.

„Њихова права не смеју да им се одузму, треба да им се дозволи да раде и уче."

Погледајте видео

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]