Психологија: Како боје утичу на начин размишљања људи

Пре неколико година, затворе у Европи и Северној Америци захватио је необичан тренд.

Почели су да крече зидове ћелија у ружичасто.

То је постало толико уобичајено да су 2014. сваки пети затвор и полицијска станица у Швајцарској имали бар једну ћелију за притвор офарбану у дречаво ружичасто.

Декор није осмишљен као естетски избор или да би се миленијалска генерација преступника осећала угодно, већ да би се применила позната научна студија из седамдесетих.

Тада је истраживач Александар Шаус убедио морнаричку казнену установу да окречи неколико притворских ћелија у ружичасто, теоретишући на основу властитих експеримената да би боја могла позитивно да утиче на понашање становника, ублажавајући и умирујући њихову агресију.

Резултати које је постигао сугерисали су да је у праву - меморандум који је написао Завод за морнаричко особље навео је да је притвореницима требало свега 15 минута изложености ружичастој ћелији да би им агресивно понашање и потенцијал за насиље опали.

Тестови у другим притворским центрима чинило се да потврђују његове налазе, а једном кад је 1979. и 1981. објављена нијанса коју је користио - испрва направљена помоћу 473 милилитра полусјајне црвене фарбе за спољну употребу са 4.546 милилитара чисте беле латекс боје - почела је масовно да се користи због својстава мењања расположења у затворима широм света.

Овај ружичасти тон - званичног имена П-618, али ју је Шаус звао Бејкер-Милерова ружичаста по директорима морнаричког притворског центра у ком је први пут тестирана - постала је позната под разним именима широм света где је коришћена, од „ружичасте из ћелије за отрежњење" до „ружичасте за смиривање".

Постоји само један проблем: Шаусови резултати никад нису успешно поновљени.

„Постојала је студија из 2015, спроведена на прави начин у контролисаним условима, која није нашла ниједан доказ да ружичаста боја смањује агресију", каже Домисел Јонаускаите, истраживачица боја са Универзитета у Бечу, у Аустрији.

Студија из Јустисволзугсаншталт Пошвис у Швајцарској на 59 мушка затвореника показала је да не постоји разлика између белих и ружичастих затворских ћелија кад је у питању ниво агресије затвореника.

Чак и ако се умирујући ефекат ружичасте из ћелије за отрежњење доведе у питање, спремност са којом је она усвојена говори о нечем дубоком у људској психи кад је у питању моћ боја.

А то можда чак није ни погрешно - постоје докази да боје могу да утичу на наше понашање на неке изненађујуће начине, а да ми тога уопште нисмо ни свесни.

На пример, неке боје могу да се користе да нас наведу на делање: погледајте само истраживање које пореди колико пута су аутостоперку, чији се аутомобил покварио, покупили други аути у пролазу.

Кад је баксузна путница, коју је заправо глумила чланица истраживачког тима, носила црвену мајицу, покупили би је много чешће него кад је носила мајицу било које друге боје.

Показало се да црвена изазива непосредније емоционалне реакције, мада је то можда због нечега познатог као Берлин-Кејева теорија, настала на основу рада пара америчких научника шездесетих.

Једноставно речено, они су открили да је црвена увек трећа боја чије име настане у скоро 100 језика које су проучавали, одмах после беле и црне.

Што је дуже реч за црвену била у употреби, био је већи број асоцијација, значења и нијанси које она носи.

На тај начин, сама боја постиже јачи ефекат.

С друге стране, боја може да се употреби и за деморалисање.

Једна од свлачионица на фудбалском стадиону Универзитета у Ајови била је озлоглашено окречена у ружичасто, између осталог и тоалети, у покушају да се пригуши борбени дух гостујућег тима - засновано на Шаусовим експериментима.

Колико је то тачно било ефикасно и даље је отворено питање.

Чини се да статистика указује на то да су, док је ружичаста свлачионица била у употреби, Ајова Хокајз имали натпросечну стопу победа код куће, али могли би да постоје и многи други разлози за тај учинак (могли су просто да буду бољи тим, на пример).

Већи део истраживања о томе како боје утичу на људско понашање је контроверзно, додуше.

Неке студије сугеришу да оне могу да утичу на све, од нашег расположења и наших осећања до тога колико нам брзо куца срце, па чак и на нашу физичку снагу.

Јарке нијансе црвене, на пример, показало се да доводе до виших стања узбуђености и да чак могу да одагнају поспаност.

Експерименти такође сугеришу да монотони задаци као што су лектура могу ефикасније да се постигну у црвеним канцеларијама, док се креативни задаци, као што су писање есеја, боље раде у плавим собама.

Али други послови показали су да црвена и плава могу да одвлаче пажњу док се неко труди нешто да ради.

Други опет сугеришу да одређени типови личности, као што су интроверти, могу да буду подложнији спољним утицајима као што је боја њиховог окружења.

Ове контрадикције навеле су неке истраживаче да упозоре да се не придаје толики значај тврдњама о терапеутским и психолошким својствима различитих боја, тврдећи да још увек нема довољно доказа који би их поткрепили.

Али има неких области у којима се показало да боје имају очигледан утицај на наш мозак.

На пример, оне могу да утичу на начин на који доживљавамо властита чула, као што је чуло укуса на пример, или чак на наше преференције у музици.

Једна од ствари коју црвена изгледа да призива прилично доследно је слаткоћа.

Једна студија спроведена на више од 5.300 људи из читавог света показала је да ће се пића црвене боје најчешће доживети као најслађа, без обзира на порекло учесника у експерименту.

Мари Рајт, главна научница задужена за укусе у АДМ Нутришн, мултинационалној фабрици хране и пића, присећа се једног конкретног теста производа за укус јагоде који је осмислила компанија.

Добровољци су имали проблема да препознају промене у слаткоћи док су тестирали укусе.

Али кад су Рајт и њене колеге појачали црвену боју течности уместо да појачају количину шећера у њој, учесници су почели да говоре како она има слађи укус.

„Открили смо да можете да учините да нешто делује слађе ако је јаркијих боја", каже Рајт.

„Баш као јаркоцрвена јабука: пре него што загризете у њу, очекујете да ће она бити слађа."

Она каже да појачавање јачине неке боје може у толикој мери да превари мозак да им је то омогућило да смање ниво шећера у неким рецептима и за 10-20 одсто, мада резултати ових тестова још нису објављени ни у једном научном часопису.

Важно је, међутим, бити опрезан кад су у питању боје и храна - постоје неки докази да боја може да промени наш доживљај хране, али не и да утиче на наш ниво њеног уноса на дуже стазе.

Чарлс Спенс, психолог са Универзитета у Оксфорду који проучава како чула имају интеракцију једна са другима и аутор књиге о науци храњења, каже да већина унакрсних утицаја између боје, укуса и осећаја у устима потичу од стечених друштвених асоцијација које градимо током свакодневних живота.

Већина њих потиче од маркетинга и паковања, каже он, али и од наших искустава са храном коју једемо сваки дан.

Једна ствар је јасна: ми заиста прво једемо очима.

Кад видимо вештачки обојен производ, ми му приписујемо разне претпоставке и очекивања пре него што се он уопште приближи нашим устима.

Можда очекујемо да јаркоплави сладолед на штапићу, на пример, има укус малине, зато што смо научени да то очекујемо од сладоледа на штапићу те боје које смо већ јели раније.

Да све буде занимљивије, тајвански потрошачи би уместо тога могли да асоцирају јаркоплаву боју са укусом менте, док британска омладина очекује укус малине.

А кад се шефови компанија за производњу хране играју са том аутоматском асоцијацијом, то може да утиче на наш доживљај хране, каже Спенс.

Кад би јаркоплави сладолед имао укус наранџе, вероватно би вам требало више времена да препознате тај укус.

Да ли то може да измени интензитет укуса који осећамо још се донекле оспорава у научној литератури - неке студије проналазе тај ефекат, неке друге не.

Једна друга студија бавила се тиме како боја етикете на флаши вина утиче на то како добровољци доживљавају укус црвеног вина у њој: црвене и црне етикете, на пример, чиниле су вероватнијим да они опишу вино као „опоро".

Да све буде чудније, боја може да дочара и друге типове чулних информација.

Замислите да вам се на интернет страници одједном појави оглас за пешкир - одмах мекоћа постаје опипљива, готово као да можете да је осетите преко екрана.

Али доживљена плишаност можда не зависи од густог ткања које видите на екрану, већ од њене пастелне боје, макар према раду Атефех Јазданпарасте Аредестани, ванредне професорке у школи менаџмента на Универзитету Кларк у Ворчестеру, у Масачусетсу.

„Кад затворим очи и помислим на мекоћу, на памет ми падају одређене боје - оне су обично светлије, светлоружичаста, светоплава", каже она.

„То је питање које сам имала у глави: каква је веза између нашег чула вида и нашег чула додира?".

Једноставно речено, да ли боје могу да дочарају мекоћу или тврдоћу без искуства додира?

И тако је Ардестани извршила неке тестове.

Затражила је од добровољаца да запишу боје које су замислили кад су замишљали мекоћу и, очекивано, оне су одсликавале њен избор, нагињући ка светлијим тоновима.

Потом је замолила добровољце да погледају различите боје, три истовремено: свака је била исте сатурације, илити интензитета, али су варирале од светлијих до тамнијих.

Кад су добили придеве да их опишу, у 91,2 одсто случајева добровољци су бирали најсветлију нијансу као најмекшу.

Иако њени налази тек треба да буду објављени и пролазе кроз стручни преглед у склопу шире научне студије, она наводи сличне радове са турским и либанским добровољцима који су донели сличне налазе.

Ардестани је проучавала и америчке добровољце, тако да ако њени резултати буду потврђени, то онда сугерише да је мекоћа структурална асоцијација са светлијим бојама пре него семантичка или лингвистичка.

„Што је тамнија боја коју видимо, интензивнија је тактилна сензација", каже она.

У еволутивном смислу, могло би да буде да су тамнији тонови служили као нека врста упозорења нашим прецима, „припремајући их да буду опрезни", спекулише Ардестани.

Шири рад Ардестани бави се доношењем одлука потрошача, па је она желела да види како ови налази могу да се примене изван лабораторије.

Поново, она је осмислила тест, овај пут тражећи од добровољаца да погледају производе на екрану у паровима - сваки исте боје, али један много светлије нијансе.

То су били намерно одабрани производи код којих се тактилност може показати важном код доношења одлуке о куповини - замислите пешкире, постељину, софе.

„Приметили смо да светлина боје доводи до већих очекивања мекоће, што се одражава на већу вероватноћу куповине."

Добровољци су такође били спремни да плате више за предмете које су доживљавали као меке.

Изгледа да наш мозак користи боју као визуелни сигнал који компензује додир.

А они који желе да нам продају ствари то користе са сјајним резултатима - ролне тоалет папира су, на пример, обично заштићене од наших додира најлонским паковањем у супермаркетима, али су скоро увек светлих пастелних нијанси.

„90 одсто наше првобитне процене производа врши се на основу боје", каже Ардестани.

Али док бледе нијансе могу да сугеришу мекоћу, интензитет боје сугерише квантитет, према Карен Шлос, психолошкињи са Универзитета у Виксонсин-Медисону и једној од највећих проучаватељки боја на свету.

Она је помогла у настанку теорије о еколошкој валенци зашто фаворизујемо неке боје у односу на неке друге.

Она указује на легенде на графиконима са подацима или мапе.

Одабране боје - конкретно, њихов интензитет - можда за намеру има да искористи ту асоцијацију како би се манипулисало начином на који ви тумачите те информације.

„Људи приписују мапе са тамнијим бојама већем квантитету, што је веома добро искоришћено у већини мапа пандемије које сам видела - више случајева или смртних случајева представљено је тамним бојама", каже она.

Сличне асоцијације могу да доведу до проблема, упозорава Шлос.

Ако су подаци представљени на начин који користи светлије боје за веће квантитете, то може да доведе до тога да људи погрешно разумеју оно што виде.

Ако се мапа појави на екрану на само делић секунде, „тумачићете да је тамно више, а не да је светло више", чак и ако то није оно што подаци говоре, каже она.

Али Шлос је такође показала да боје могу да се користе и за добро - као што је подстицање на узорније грађанско понашање.

Њено најскорије истраживање бавило се значењем које приписујемо бојама.

„Желели смо да разумемо како асоцијације са бојама утичу на очекивања људи - тако да бисмо могли да их антиципирамо и радимо дизајне који се с тим поклапају, да бисмо им олакшали тумачење", каже она.

Она и њене колеге користили су канте за рециклажу као основ једног конкретног експеримента.

Замислите шест таквих канти, идентичних величина и облика, али сваку одређену за другу категорију отпада са знацима који гласе „стакло", „метал", „мешавина", и тако даље.

Шлос је претпоставила да мењање боје канте може суптилно да наговести њену сврху, помажући да се олакша понашање грађана и минимизују грешке у разврставању.

Кад су она и њен тим показали волонтерима слике шест различито обојених канти и замолили их да их означе како они мисле да треба, на површину је испливао образац.

Неке боје су биле тесно повезане са неком категоријом: смеђа и жута су моментално сугерисале смеће, на пример.

Друге су, међутим, имале слабије асоцијације: црвена, на пример, није моментално призвала ниједну категорију.

Постојала је, међутим, блага склоност да се црвене канте означе са „пластиком" кад је требало да се изабере између њих шест.

Значење боје је, дакле, контекстуално, додаје Шлос.

Усамљена бела канта очигледно сугерише папир, док усамљена црвена канта не значи ништа.

Кад се узму заједно, међутим, низ шест различито обојених канти за смеће могу да утичу једна на другу и комуницирају много више и суптилније.

Друге студије показале су да боје могу директно да утичу на учинак, нарочито међу децом.

Кад су осмогодишњаци и деветогодишњаци извршавали низ задатака у присуству различитих боја, научници су открили да је њихов целокупни учинак био значајно лошији око црвено-сивих боја, које су коришћене као основа.

И заборавите на размишљање под плавим небом, покушајте са размишљањем у зеленом простору - макар ако је једна студија о креативности тачна, која је показала корелацију између креативности међу децом и присуства те боје или предмета те боје као што су биљке.

А ако желите да се дете концентрише, можда треба да офарбате учионицу у живописне палете и тако унапредите његове резултате у учењу.

„Све то сугерише да су боје много моћније него што смо мислили", каже Шлос.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]