Комедија и култура: Испуштање гасова и масни вицеви - шале којима се човечанство вековима смеје

Изрека „Без старца нема ударца" не мора увек да важи. Али неке од најстаријих шала се и данас препричавају. Шта чини једну шалу добром? Зарад одговора на то питање, вреди се вратити хиљадама година уназад.

Марта Бејлс је месецима изучавала средњовековне текстова за потребе писања свог доктората, када је наишла на нешто што ју је изненадило.

Трагала је за најранијим шалама које су записали католички учењаци на латинском језику (неке од њих су старе више од 1000 година).

Тек неколицина је била преведена на енглески језик, иако су многе и данас смешне - а на неке је реаговала грохотним смехом.

Недуго потом, док је чекала воз, Бејлес је читала копију Истински неукусних шала 3 - популарну антологију из 1983.

Изненадила се кад је препознала, готово дословце, шалу коју је само дан раније превела.

Она је испунила мерило „крајњег неукуса" на основу ког је приређена збирка.

Ево како почиње верзија стара више од 1.000 година: Шетала два пријатеља дуж пута причајући о свему и свачему. „Шта мислиш", рече један, „шта је забавније - вршење велике нужде или секс?"

Други човек је мало мозгао пре него што је изнео решење.

Поштедећу вас детаља, јер је виц по данашњим мерилима неукусан, али рецимо да поента шале обухвата, између осталог, тражење савета од сексуалне раднице.

Бејлс је изненадило то што се шала дуго пренoсила усменим путем, препричавањем, почевши од верзије на латинском, да би на крају, као врхунац, стигла до савремене збирке шала, иако вековима уназад није била штампана.

Очигледно постоји нешто у вези с њом због чега се и дан-данас препричава, без обзира на то што је неумесна по данашњим стандардима.

Али шта је то што још увек дражи публику и након толико векова?

И да ли ће неке од модерних шала бити исто тако препричавана током наредних хиљаду година? Као комедиограф који ради за ББЦ 4, копкало ме је да пронађем одговор на та питања.

Изгледа да постоје препознатљиви мотиви чак и у најстаријим записаним шалама.

Године 2016. је амерички национални јавни радио (National Public Radio - NPR) објавио да је у Сумеру (рана месопотамска цивилизација која се развијала у периоду 3300-1200. године пре н. е.), у периоду бронзаног доба, забележена најстарија шала.

Она гласи овако: „Шта се никада није догодило током вечног протока времена? Да млада жена прдне док је у крилу свог мужа."

Наравно, такав хумор данас не би пунио клубове.

Међутим, занимљиво је да најраније забележене шале припадају жанру хумора из клозета.

Комика усредсређена на грубост, телесност, и која је огољено скатолошка, то јест бави се излучевинама људског тела, није тековина модерних времена, већ уобичајени хумор који прожима различите културе кроз историју.

Бејлс, данас на челу Одсека за фолклорну и народну културу на орегонском универзитету, написала је бројне књиге о раној комедији.

Она каже да су „најстарије шале биле неумесне. Људима се то свиђало."

Пуштање гасова је, на пример, било смешно јер је огољавало нашу „неконтролисану физикалност", каже Ану Корхонен, професорка студија културе на хелсиншком универзитету у Финској.

У интервјуу који је дала универзитетском магазину, она додаје да су гасови у раним шалама показивали да сви делимо исте људске особине и да смо по томе као људи једнаки.

Пуштање гасова утиче на све - нико није имун на то.

Поједини стручњаци сматрају да хумор има еволутивну сврху будући да зближава људе.

Можда нам способност да лоше ситуације преокренемо на шалу поможе да их превазиђемо - удружујући се у смеху, у стању смо да поново учврстимо везе са другима.

Поједини професори, који се тиме баве, указују да је понашање налик задиркивању својствено приматима, нпр. шимпанзама, што је доказ да је хумор био присутан у раном стадијуму еволуције.

Ипак, можда је реч о опонашању људског понашања ком прибегавају заробљене животиње.

Међутим, грубе шале не пристају свакој култури.

Питер Макгроу, професор маркетинга и психологије на Универзитету Колорадо у Болдеру, објашњава да постоје огромне разлике међу нормама различитих култура, због чега је немогуће наћи шалу која би свугде била смешна.

„Чак и процес попут гасова има везе са културом", каже он.

„У појединим културама, прднути за столом представља крајње увредљив чин. Ако то уради ваше дете, вероватно ћете се насмејати јер оно не зна да се контролише. У другим културама, то може бити протумачено као: Хвала вам, оброк је био изврстан."

Многе шале су до средњег века биле толико просте да бисте могли помислити да потичу из распојасаних кафана или са маргине друштва.

Али то уопште није тачно, каже Бејлс.

„Некада се сматрало да је постојао званични ниво општења Католичке цркве, који је био јалов и сав у етикецији, а да су маргиналци збијали шале - али ако мало боље погледате, видећете да су и они на високим позицијама такође причали вицеве."

Бејлс је открио да је већина тих најстаријих вицева исписана на маргинама страница раних примерака богато украшених латинских Библија.

Чак и у културама где су само школоване и религиозне елите знале да читају и пишу, рани црквени учењаци су били заузети забављајући једни друге непристојним шалама.

Збијање шала у време свемоћних средњовековних монарха је била ризична работа.

Бејлс се присетила шале која је могла скупо да вас кошта у Енглеској краља Ричарда I.

„Два човека су исмевала краља на једној пијанци - краљ се ражестио и позвао их да изађу пред њега. Деловало је да ће сигурно изгубити главе, али онда је један од њих рекао: 'Може бити да смо изрекли те ствари, али то није ништа спрам онога што бисмо тек рекли да нам вино није ударило у главу!'"

За длаку су избегли смрт - „да нису имали тако духовит одговор, њихова судбина би била запечаћена", каже Бејлс.

Мала је вероватноћа да ће вас неки владар данас погубити због шале, али је још увек важно да комичар погоди расположење публике.

Погледајте видео: Први април у Србији: Како се шалимо

Мекгроу каже да су успеле шале „ситни прекршаји" који се увек налазе на ивици између превише благог и исувише грубог.

Сврха ситног прекршаја је да у исто време изазове смех и гађење - што можда говори о томе зашто је вулгарност тема многих шала.

„То је и објашњење два разлога због којих шале могу да оману", додаје Макгроу.

„С једне стране, оне могу бити исувише благе и исувише досадне, попут дечијих шала „Куц-куц. Ко је?".

Такође, могу бити исувише оштре. Управо се у томе огледа сва сложеност причања шале, јер је много лакше оманути него успети."

Стога, причање вица је озбиљан подухват који подразумева огроман таленат да се разуме публика.

Заправо, Макгроу сматра да сирова интелигенција најбоље указује на то шта је некоме смешно.

Наши преци су сматрали да духовита особа добро познаје околину.

Те шале су биле одређене средином у којој се од живота није много очекивало у непријатељском свету.

Ипак, те основе су и данас присутне, уткане су у начин на који склапамо пријатељства, па Макгроу закључује: „важно је да будемо свесни тога колико уживамо у друштву неког ко је забаван, пошто таква особа има способност да нам помогне да се боље суочимо са тешкоћама у свету који нас окружује."

На пример, шале нам помажу да превазиђемо емоционална стања.

Када се суочавамо са различитим проблемима, духовита поента нас одвлачи од негативних емоција.

A kако стоје ствари кад је реч о текућој паници због „културе отказивања" (cancel culture) у комедији? Макгроу сматра да су се сличне ствари дешавале и раније у људској историји.

„Тај феномен је саставни део историје стендап комедије", каже он.

Као што смо видели на примeру двојице лакрдијаша којима је судио Ричард Први, комедија је увек била ризична делатност, а на публици је увек било да пресуди.

„Да ли је нешто добро или лоше, о томе не одлучује онај ко збија шалу, већ сваки појединац у публици, односно онај коме се комичар обраћа, и притом треба узети у обзир идентитет и расположење појединца, затим карактер догађаја где се комедија одвија, број попијених пића, културу", наставља Макгроу.

Уколико публика има последњу реч, комичар мора да смисли начин како да јој удовољи.

Стендап комичарки Кетрин Бохарт је добро познат тај терет: „Психологија публике је веома занимљива - уколико делујете сигурно, спремни су да вам поверују", каже она.

„Али уколико сте рањиви, они одмах намиришу узнемиреност и рањивост код вас."

Може се рећи да је неправедан захтев за пажњом током читавог сета који толико дуго траје, а публика изискује квалитет.

Бохарт тренутно наступа на турнеји по Британији и Ирској и слаже се са Макгроуом да, иако постоје стални мотиви које срећемо током историје комедије, која сеже неколико векова уназад, не постоји ни један редак из тог обиља материјала који 100 одсто пролази у сваком тренутку.

Стендап комедија је захтевна управо зато што комичар сваки пут пред собом има нову публику коју треба да засмеје.

Бохарт каже да је смех публике сложен феномен.

„Тренутак шока може пригушити смех. Шок може изазвати било шта чему не бисмо требали да се смејемо: смрт, психичко здравље, беспоштедна самоосуда. Људе би то могло да одврати од смејања наглас."

Током претходних неколико година, стендап комедија се убрзано развила.

Кајли Брејкмен је била једна од првих из своје бранше која је прихватила комедију опсервације - нови облик, настао на почетку пандемије.

Њени двоминутни видеи уснимљени Твитер камером су привукли неколико милиона прегледа, покренувши еру у којој дневна дешавања могу час посла бити пародирана.

„Делује сумануто да живимо у свету где је телевизија преспора да би задржала нашу пажњу", каже Брејкмен.

Онлајн комичари померају границу на саму ивицу сатире.

„Када се нешто ново догоди, можете одмах да реагујете. То је предност онлајн комичара. Уколико пишете шале за неки вечерњи шоу, вероватноћа је велика да је шала већ 17 пута испричана на Твитеру пре емитовања емисије."

Овај тип модерне комедије, који настаје као тренутна реакција, миљама је далеко од шкрабања на маргинама латинског текста, које мора да буде смешно сваком следећем учењаку, кадгод да му пажња одлута на тај део странице.

Уз огромну продукцију новог облика комедије иду и нови ризици.

Али будући да је реч о милионском аудиторијуму који бди над екранима, онлајн „бомбардовање" не делује толико катастрофично.

Брејкмен каже: „Уколико се људима свиди неки садржај, онда уживају. Уколико им се не свиди, неће много времена провести размишљајући о томе. Мислим да је то много мањи проблем него кад се неко испромашује на бини, јер се само ради о случају кад изостану лајкови за одређену шалу."

Ко зна шта ће у далекој будућности људи мислити ако неким случајем набасају на снимке савремених комичара.

Можда ће данашњи хумор на савремене теме на њих оставити утисак сличан оном који изазива месопотамска шала о прдежу: мањка ће му истанчаности, али ће имати оно суштинско због чега ће издржати тест времена.

Погледајте видео: Путинове шале 2019: Баке, Јевреји, амерички избори и други вицеви руског председника

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]