Француска и политика: Зашто је Емануел Макрон кажњен на изборима

У априлској ноћи кад је Емануел Макрон поново изабран за председника, сви су приметили необичну, сведену атмосферу која га је окруживала.

Није било широких осмеха, није било тријумфалног говора пуног наде. Било је то као да је већ знао да славље неће бити примерено.

Два месеца касније, видимо да су његови славни политички инстинкти поново били савршено тачни.

Био је у праву што је био опрезан.

Та победа заиста је била врхунац, али он је одмах препознао њену депресивну, имплицитну поруку - од врхунца може да се крене само у једном смеру, а то је надоле.

Резултати парламентарних избора у недељу потврђују да ће овај други мандат бити потпуно другачији у односу на први - Макрон одаје утисак кажњеног и значајно ослабљеног вође.

Уместо да може да се ослони на (и стога практично игнорише) послушне посланике, председник се сада суочава са Националном скупштином која не може да гарантује пролазак његових реформи.

Са стотинак посланичких места мање - релативном и не више апсолутном већином - некада непобедиви шеф државе биће присиљен да преговара са опозицијом, највише са конзервативним Републиканцима (ЛР).

По неким питањима они ће сарађивати - на пример, подизање старосне границе за одлазак пензију на 65 година - али њихова подршка имаће своју цену.

И то што ће зависити од ЛР-а имаће неизбежне последице по Макронову наводну центристичку владу која ће почети да делује узнемирујуће десничарски.

Чак и оквиру његове властите коалиције, председников положај биће мање сигуран.

Због тога што по уставу не може да служи трећи мандат, питање његовог успеха остаје отворено.

У неком тренутку можемо да очекујемо од савезника попут бившег премијера Едуарда Филипа, који командује засебном фракцијом посланика, да започне нападе.

Али најочигледнији изазов представљаће свеже оживљена опозиција.

И то не конвенционална опозиција, већ нова лева коалиција којом доминира млади, радикални прилив присталица Жан-Лика Меланшона, и (изненађење вечери), масовни нови контингент крајње деснице.

Овај маневар са две бока крајњих екстрема урадиће све што може да осујети усвајање нових реформи као што је старосна граница за одлазак у пензију и, осокољени новим легитимитетом, неће оклевати да позову на улицу кад год им то буде било потребно.

„Француском ће се веома тешко владати", каже аналитичар и анкетар Жером Форке.

Творац властитих проблема

Има много оних који сматрају да је Макрон творац властитих проблема.

Није успео да искористи замајац који је пружила његова председничка победа и покуша да освоји нову већину у парламенту.

Једва да је водио кампању и чекао је недељама пре него што је поставио премијера - Елизабет Борн - чији несумњиви таленти не могу да надокнаде њену слабу комуникацију са гласачима.

Било је и лоших медијских момената, као што су министар оптужен за силовање и фијаско фудбалске утакмице на Стад де Франсу - кад је његова влада нашироко доживљена као да окривљује навијаче Ливерпула да би одвратила пажњу од праве срамоте вечери - локалних делинквената.

Форке верује да је то могло да наведе неке гласаче да одаберу Национални савез Марин Ле Пен, за коју су до ове вечери најоптимистичније процене биле око 40 посланичких места - половина онога што су стварно освојили.

Можда је управо те недеље 24. априла, кад је сазнао да је осигурао други мандат, Макрон осетио непријатни баласт свог положаја. Тако је у сваком случају изгледало.

Јесте, освојио је још пет година - али историја других мандата у Петој Републици никад није била сјајна.

И јесте, имао је већину Француза иза себе - али више као резултат одбацивања других него из љубави према њему самом.

Било је то као да је још тада знао да је најбоље прошло.

Погледајте видео: „Нисам гласала јер нисам видела сличност између мене и кандидата"

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]