Србија, култура, историја: Које тајне крије Државни архив

Дрвена, масивна врата са кваком у облику лава чувају 14 километара архивске тајне у центру Београда.

Међу њима је и један од најстаријих и највреднијих докумената у Државном архиву Србије - Дечанска повеља, која датира још из средине 14. века.

У згради старој готово 100 година чувају се и Лондонски уговор, Сретењски устав, телеграм којим је објављен Први светски рат, али и списи којим људи могу да сазнају одакле вуку породичне корене.

„То што ми овде чувамо кроз архивску грађу, то су докази нашег идентитета.

„На темељу тог идентитета градите будућност и оно што долази, а ако је тај темељ чврст, ако је постојан, имате има добру основу", објашњава Душан Гутеша, виши архивиста у Државном архиву Србије за ББЦ на српском уочи Међународног дана архива који се обележава 9. јуна.

Државни архив Србије централни је архив државе и постоји готово 126 година.

Шта се све чува у Државном архиву?

У просторијама високих таваница чувају се преписке настале још у време Карађорђа, вође Првог српског устанка, а потом и династије Обреновић.

Један од највреднијих фондова јесте књажевска канцеларија - дом свих докумената који су писани у време кнеза Милоша Обреновића.

Милош Обреновић је Србијом владао од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860.

Скоро 20 година је провео у изгнанству одакле је давао политичку подршку присталицама у Србији.

Због све јачих напада турске војске, Обреновић је у Такову, 1815. године подигао Други српски устанак.

Епилог је српска аутономија у оквиру Отоманског царства и успостављање Кнежевине Србије, која је имала своју скупштину, устав и владарску династију.

Османлије су предвођене султаном Сулејманом Првим Величанственим покориле Београд 1521. године и у то време биле су једна од најјачих војних сила.

Количина архивске грађе мери се дужним метрима, објашњава Гутеша.

„У архиву тренутно има око 14 хиљада дужних метара.

„Када бисте то посложили праволинијски, то би било око 14 километара", илуструје овај виши архивиста.

Најстарији и највреднији документ који се чува јесте прва верзија Дечанске повеље из 1330. коју је Стефан Дечански, син краља Милутина из династије Немањића, даровао при оснивању манастира Дечани на Косову и Метохији.

„То је у облику свитка, на пергаменту, величине пет метара пута 39 центиметара", прича Гутеша.

Још један важан историјски спис који је нашао место иза масовних зидина овог здања јесте и садржај Лондонског уговора о миру, закљученог између Србије, Црне Горе, Грчке и Бугарске с једне и Турске, с друге стране о утврђивању граница на Балкану.

У посебним касама и под кључем чувају се и изворне верзије свих шест устава ове државе.

„Поседујемо оригиналну верзију и Сретењског устава која се данас може наћи и у дигиталној верзији", додаје архивиста.

Доношење Сретењској устава 1835. године сматра се почетком стварања демократског друштва у Србији.

Међу многобројним пожутелим хартијама које су под двадесетчетворочасовним надзором налази се и телеграм којим је Аустроугарска објавила рат Србији 28. јула 1914. године.

Документ којим је промењена карта света почетком 20. века. исписан је сада једва читким рукописом на француском језику.

Повод је било убиство аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његове супруге Софије.

Пуцао је Гаврило Принцип, један од седам чланова Младе Босне, организације босанских Срба који су желели независност од Аустро-Угарске.

„Ми чувамо изворни облик тог телеграма и он је 2015. уписан у УНЕСКО-ов међународни регистар сећања света", каже Гутеша.

Прича о Државном архиву Србије почиње на састанцима Друштва српске словесности 1846. године, а већ следеће године појављују се редови о потреби његовог оснивања на странама Србских новина.

„Ако ћемо цељ ову, да се, то јест, званична акта старија од новијих одвоје и чувају, да постигнемо, нужно је, да се начини овде у месту зграда једна од доброг и тврдог материјала под именом Народног Архива."

Архивистичка пракса озваничена је усвајањем Закона о државној архиви Краљевине Србије 2. децембра 1898. године.

Изградња зграде према пројекту архитекте Николаја Краснова, руског емигранта, започета је 1925. године, на простору Старог тркалишта, на универзитетском земљишту, а завршена је три године касније.

„Било је то десет година по завршетку Првог светског рата.

„Држава је и те како имала свест колико је важно да постоји једно централно место које ће чувати, важне историјске списе", прича Гутеша.

Потрага за породичним коренима и право на наслеђе

Да ово није само место које помаже будућим докторима наука и истраживачима са разних образовних установа говори и то да се на полицама ове институције чувају и информације које људима могу да помогну да сазнају одакле потичу.

Дефтери, пописне књиге, чувају имена и презимена свих становника државе, тако да се лако може дознати ко је из ког краја, где су им живели преци.

Захваљујући томе људи су често могли да реконструишу породично стабло.

„Долазе људи и када подносе захтев да би остварили право на неко наслеђе, најчешће је у питању реституција имовине", прича Гутеша.

Прегледом тих књига може да се утврди ко је власник, а ко је наследник и ко има права на одређени комад земље или некретнину.

Широким степеницама које воде на други спрат долази се до депоа, који Гутеша назива срцем архива.

Приступ овој просторији имају само запослени.

Данас постоји јединствен информациони систем за све архиве у Србији који омогућава претраживање у целој земљи, док институције и појединци редовно шаљу нову грађу.

Поред административних фондова које стварају организације и институције, ту су и лични фондови.

Резултат су рада појединаца који су оставили неки допринос на пољу политике, уметности или науке.

Душан Гутеша каже да је један од познатијих лични фонд Николе Пашића.

Пашић је крајем 19. и почетком 20. века био дугогодишњи премијер Краљевине Србије па потом Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), лидер Народне радикалне странке био је чак 45 година.

Међународни дан архива обележава се 9. јуна како би се указало на значај архивске грађе као културном благу.

Идеја о обележавању Међународног дана архива појавила се почетком 21. века.

На 15. Конгресу у Бечу учесници су усвојили резолуцију о оснивању Међународног дана архива који би се обележавао сваке године 9. јуна, на дан оснивања Међународног архивског већа (International Council on Archive-ICA).

Први Међународни дан архива обележен је 9. јуна 2008. године.

Тада архиви у свету јавност упознају са стручном, културном, научном, административном и услужном делатношћу, као и са вредним историјским писаним благом о којем воде бригу.

Од папира до слике на екрану

Последњих неколико година, важан посао је и дигитализација.

У омањој просторији, између неколико столова, једног компјутера и специјалног скенера ради и Игор Јовичић, историчар.

Док навлачи белу рукавицу и пажљиво окреће старе листове великог формата, пали се скенер.

То је његов основни алат којим хартију „претвара" у дигиталну слику.

Углавном су то књиге великих формата попут постера или плаката, са тешким, тврдим корицама.

„Гледамо да сачувамо документа на дуже стазе, тај дигитални облик користи се касније у читаоници и могу му приступити сви корисници", објашњава Јовичић.

Књиге у просеку имају око 1.200 страница, што је, како објашњава око 600 скенова, јер се скенирају две стране истовремено.

Читав процес обавља сам.

„У просеку се скенира око 300 до 350 страна на дневном нивоу, што значи да вам треба оптимално два дана да једну позамашну књигу дигитализујете", додаје овај историчар.

И док је некима рад са документима асоцијација на задимљене сутерене са пригушеним светлом, Јовичић ужива у раду са документима и како сам каже то је нека његова врста позива.

За три године рада, кроз његове руке прошло је сијасет страна и дебелих повеза, али му је најзанимљивији био Сретењски устав и дневник једног ађутанта.

Нада се да ће овим савременим технологијама и процесима, старе, историјске књиге приближити млађим генерацијама.

„Ако ништа друго, учиниће је доступнијом и сачуваће је", каже са осмехом.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]