Србија: Путовање кроз необичне, скривене и мале музеје

Аутор фотографије, Александра Богдановић/Приватна архива
- Аутор, Дејана Вукадиновић
- Функција, ББЦ новинарка
Александра Богдановић пожелела је да завири у сваки музеј широм Србије.
Чим је укинуто 52-дневно ванредно стање уведено због пандемије ковида-19, кренула је на упознавање са скривеним благом Србије: милион година старим камењем, макетом никад саграђеног монументалног храма на Газиместану вајара Ивана Мештровић и 40 различитих врста биља на једном месту.
Док су остали радили од куће, њој није сметало да некада буде и једина посетитељка музеја, уз чувара и кустоса.
До сада их је, каже, обишла 50, што је готово половина од укупног броја музеја у држави.
„Ако нисам посетила музеј, то је као да нисам корачала улицама тог града, а уједно је и нека врста упознавања са мојим народом", прича Богдановић за ББЦ на српском.
Поводом Међународног дана музеја 18. маја, Александра за ББЦ на српском издваја најузбудљивије приче из њене музејске авантуре по Србији.
ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.
Vaš uređaj možda ne podržava prikazivanje ovog banera.

Паштрић: Историја коју прича камен
На западу Србије, код Мионице, пронашла је, како каже, „невероватно благо" - Музеј камена.
Смештен је у дворишту етно домаћинства породице Петровић, у објекту некадашње фарме и чува више од 300 камених експоната старих милион година.
„На њима се још виде трагови воде и песка, а има и неких камених облика који се налазе унутар шкољке", описује Богдановић експонате.
Сва поставка је под стаклом, а изложени узорци камена карактеристични су за овај крај Србије, где мештани годинама живе од камена, прича саговорница ББЦ-ја.
На полицима овог музеја чувају се примери литографских стена којих једино још има у Немачкој, пример камена којим је обложена зграда опере у Бечу и јединствена шарена стена откривена пре шест година на планини Маљен која се може видети само на овом месту.
У дворишту музеја, поред одређених камених структура, исписани су и стихови појединих српских песника.

Аутор фотографије, Александра Богдановић/Приватна архива
Рума: Како да додирнете прошлост
На шездесетак километара од Београда на север, у Руми, у згради, старој неколико векова, правоугаоне основе у облику ћириличног слова „Г", са великим бројем симетрично распоређених мањих прозора, стрмог крова налази се Завичајни музеј.
Под стрмим кровом чува се више од 20.000 предмета из каменог доба, али и разни етнографски предмети јединствени за овај део Србије: дрвене, ниске школске клупе, стара зелена табла, ћилими, стара ношња.
„Могли смо да додирнемо каменчиће са Гомолаве, праисторијског археолошког налазишта који се налази недалеко од града,
„Каменчићи су изложени у корпицама и један део смете да додирујете, имала сам утисак да пипам прошлост", присећа се ове посете.
Пажњу јој је привукaо и стари, али добро очуван чамац под надстрешницом, који попут домара дочекује све посетиoце у дворишту музеја.
Крушевац: Макета од које застаје дах
Најлепши експонат видела је у Крушевцу, граду кнеза Лазара Хребељановића који је предводио српске снаге у боју на Косову против Турака 1389. године, где је и погинуо.
„Ту се налази макета Храма који је требало да се гради на Газиместану, али до тога није дошло.
„Поред те макете осећате се толико сићушно, јер је она импозантна", прича са одушевљењем саговорница ББЦ-ја.
Макета је замишљена као спомен маузолеј у славу косовских јунака, жеља аутора била је да се нађе на Газиместану, а настала је у Риму 1912.
Сам комплекс требало је да буде висок око 100 и дуг око 250 метара.
Тридесетих година прошлог века, после серије изложби у Америци, макети се губи траг.
Пронађена је у Њујорку 1969. године и враћена у Београд, наводи се на сајту музеја у Крушевцу.
Неколико година касније, поклоњена је Крушевцу поводом шест векова од оснивања града и од тада је изложена у крушевачком Народном музеју.
Народни музеј у овом граду налази се у згради некадашње гимназије, у близини цркве Лазарице и Лазареве куле.
У згради загасито жуте фасаде, окруженој дрворедима, изложено је око двадесет и три хиљаде експоната природњачког, археолошког, етнолошког, историјског, културно-историјског и ликовног карактера.
Међу њима и оних који датирају још из античког периода.

Аутор фотографије, Александра Богдановић/Приватна архива
Шид: Суза за сликаром
Место где је заплакала је Галерија Саве Шумановић која се води као музејски комплекс у Шиду.
У непосредној близини галерије отворена је и Спомен кућа овог уметника, у којој је српски сликар провео рано детињство, али и неколико последњих година живота.
Посетиоци имају прилике да виде породични намештај, као и атеље у којем је сликар направио око 600 слика.
Из ове куће су га усташе 1942. године одвеле у Сремску Митровицу, где су га у зору 30. августа стрељале заједно са 120 Шиђана.
Усташе су биле режим некадашње Независне Државе Хрватске која је постојала од 1941. до 1945. године.
Анте Павелић на челу усташког покрета творац је планова о истребљењу Срба, уз прогон Рома, Јевреја и политичких неистомишљеника.
„Та цела прича о Сави за мене је јако емотивна и дирљива, зато нисам могла ни да сакријем сузе", прича Богдановић.
Додатно ју је дирнула и пожртвованост његове мајке која је све слике и дела сачувала, а онда завештала граду како би сачувала успомену на сина.
„Вратила бих му се у било ком тренутку", каже одлучно.

Аутор фотографије, Александра Богдановић/Приватна архива
Београд: Зашто нико не улази у кухињу и купатило Иве Андрића
Међу београдским музејима издваја Музеј Иве Андрића, првог југословенског нобеловца.
Радна соба, спаваћа претворена у малу библиотеку, где се чувају старе, али очуване књиге на разним страним језицима, реплика Нобелове награде, делић су који се може видети у овом здању.
Постоје, пак, две просторије у које нико не сме да уђе.
„Андрић је оставио у аманет да се купатило и кухиња не отварају, јер су то приватне просторије и ту не треба нико да улази.
„Како изгледа простор где се хранио, а како купатило остаје мистерија до данас, само је кухиња добила нову намену - претворена је у радну собу кустоса музеја", препричава Богдановић.
Шетајући просторијама којима је корачао и писац На Дрини ћуприја и Знакови поред пута уочила је и стари радио.
У разговору са чуваром, сазнала је да је управо преко тог радио пријемника писац чуо да је добитник Нобелове награде за књижевност.

Аутор фотографије, Keystone/Getty

Међународни дан музеја, 18. мај
У Србији данас има нешто више од 100 музеја.
Према подацима Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСКО) из 2021. број музеја у свету је око 104 хиљаде, а највећи број њих, око 61 одсто, налази се на простору Европе и Северне Америке.
Међународни савет музеја (ИКОМ) пре 45 година, 18. маја 1977. организује први пут Међународни дан музеја.
Циљ овог дана је указивање на то да су „музеји важно средство културне размене, обогаћивања култура и развоја међусобног разумевања, сарадње и мира међу људима", наводи се на сајту те организације.
Обележава се у више од 150 држава широм света.

Аутор фотографије, BBC/Katarina Stevanović

Горак укус у устима
Има и оних музеја где се не би вратила.
Један од таквих је Железнички музеј у Београду.
„Све је лепо означено, нема боље ознаке од локомотиве, коју прате велика златна, ћирилична слова", почиње причу Богдановић.
Уместо кустоса сачекали су је прашњави експонати и погашена светла.
Пришла је канцеларији у углу из које су допирали шумови.
„Да нико не устане, да каже по коју реченицу о самом музеју.
„Погледају вас преко монитора и кратко изусте - улаз слободан", каже ова 34-годишњакиња.
Додаје да постоји табла са кратким историјатом музеја али да јој то ништа не значи, јер жива реч је увек боља.
„Експонати су предивни: прагови за колосеке, старе макете, чувене дилижансе, а ту је и део стуба железничке станице у Скопљу која је страдала приликом земљотреса.
„Баш сам била разочарана, први пут да сам изашла са кнедлом у грлу", прича Богдановић.

Александра Богдановић (34) живи у Баћевцу, у београдском насељу Барајево и ради у једној од књижара у Кнез Михајловој улици, главној пешачкој зони Београда.
Музеје углавном посећује сама, а највише воли да их обилази зими.
За њу је то, неки вид терапије.
„Тако отпутујем негде, у неку другу државу или неко друго време, а допуним се неком посебном енергијом".
Сматра да их треба чувати и неговати јер су део прошлости и културе.
„Бескрајно сам заљубљена у њих.
„Важно је да будеш радознао, а не безобразан, ниједан експонат се не пипа, али да завириш и питаш није срамота, тако учиш", каже Богдановић.

Погледајте шта се налази у Музеју књиге и путовања у Београду

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]











