Рат у Украјини: Верзија о сукобу коју Запад нема прилику да чује

„Украјина и њени савезници, међу њима и Лондон, угрожавају Русију последњих 1.000 година, они желе да приближе НАТО нашим границама, да откажу нашу културу - они нас тлаче већ много, много година."

Ово је Јевгениј Попов, члан Руске Думе и утицајни телевизијски водитељ у Русији, изјавио за ББЦ 19. априла.

„Наравно, планови НАТО-а за Украјину директна су претња по становнике Русије", рекао је он.

Његови ставови у вези са другачијом званичном верзијом која потиче од Кремља, били су истовремено изненађујући и просветљујући у поређењу са начином на који се та ситуација доживљава на Западу.

За европске и западњачке уши, ове изјаве звуче готово несхватљиво, граничећи се чак с отвореним игнорисањем детаљно документованих чињеница.

А опет су то само неки од ставова које заступају не само следбеници Кремља у Русији и тамошњег ширег становништва, већ и други делови света.

Пошто је Русија 24. фебруара покренула инвазију на Украјину, Уједињене нације одржале су хитно гласање, 141 земља од 193 чланица УН-а гласале су недељу дана касније да је осуде.

Али одређени број великих земаља одлучио је да се уздржи.

Међу њима су укључујући Кина, Индија и Јужна Африка.

И зато би западни лидери живели у заблуди кад би веровали да читав свет дели НАТО-ов став да је Русија искључиви кривац за овај катастрофални рат, зато што то просто није тако.

Зашто је, дакле, толико држава уздржано у вези са руском инвазијом?

Многи су разлози за то, од изравних економских или војних интереса, преко оптужби за лицемерје Запада до европске колонијалне прошлости.

Не постоји универзални одговор за све. Свака земља може да има властите специфичне разлоге зашто не жели јавно да осуди Русију или отуђи председника Путина.

Улицама Београда возило се у знак подршке Русији

„Безгранична" сарадња

Кренимо од Кине, најмногољудније земље света са више од 1,4 милијарде становника, од којих већина вести о Украјини добија од државних медија, баш као и већина људи у Русији.

Кина је примила високог почасног госта руског председника Путина на Зимској олимпијади, непосредно пре него што је почела инвазија на Украјину 24. фебруара.

У кинеској службеној објави издатој после састанка речено је да „је сарадња измећу ове две земље безгранична".

Да ли је, дакле, Путин можда открио кинеском колеги Си Ђинпингу да ће покренути потпуну инвазију Украјине?

Апсолутно не, тврди Кина, али тешко је замислити да није било макар некаквог наговештаја онога што следи у случају једног тако важног суседа.

Кина и Русија би једног дана могле да заврше као стратешки ривали, али оне су данас партнери и деле заједнички презир, који се граничи са отвореним непријатељством, према НАТО-у, Западу и његовим демократским вредностима.

Кина се већ сукобила са САД-ом око кинеског војног ширења у Јужном кинеском мору.

Пекинг се сукобио са западним владама и око његовог опхођења према ујгурском становништву, гушења демократије у Хонг Конгу и често понављаног обећања да ће „вратити Тајван под своје", и силом ако треба.

Кина и Русија, дакле, виде заједничког непријатеља у НАТО-у, а виђење њихових влада преносе се на становништво обе земље, што са последицу има да, у највећем броју случајева, они просто не деле згражавање Запада над руском инвазијом и њеним наводним ратним злочинима.

Индија и Пакистан имају властите разлоге што не желе да наљуте Русију.

Индија добија већи део наоружања из Москве и, после скорашњих сукоба са Кином на Хималајима, рачуна на то да ће јој једног дана можда бити потребна Русија као савезник и заштитник.

Недавно свргнути пакистански премијер Имран Кан оштар је критичар Запада, а поготово САД-а.

И Пакистан добија оружје од Русије и треба му благослов Москве да би осигурао трговачке руте у своја северна залеђа у Централној Азији.

Премијер Кан није одустао од унапред планиране посете председнику Путину 24. фебруара, на сам дан кад је Русија извршила инвазију на Украјину.

И Индија и Пакистан уздржали су се у Уједињеним нацијама од гласања да осуде инвазију.

Подељени Београд - проруски и проукрајински протести у престоници Србије

Лицемерје и двоструки аршини

А затим су ту оптужбе, које деле многи, нарочито у земљама са већинским муслиманским становништвом, да је Запад, предвођен својом најмоћнијом земљом, Сједињеним Америчким Државама, крив за лицемерје и двоструке аршине.

САД и Велика Британија су 2003. године одлучиле да заобиђу УН и мишљење већине земаља света извршивши инвазију на Ирак на лажним основама, што је довело до вишегодишњег насиља.

Вашингтон и Лондон се оптужују и да су помогли да се продужи грађански рат у Јемену, наоружавши Краљевске саудијске ваздухопловне снаге које изводе честе ваздушне нападе у подршци званичној влади земље.

За многе државе у Африци ту су други, још више историјски разлози.

У совјетска времена, Москва је засипала континент оружјем јер је желела да парира америчком и западном утицају од Сахаре до Рта.

На неким местима, наслеђе колонизације западне Европе из 19. и 20. века представља трајни презир према Западу који се осећа и дан-данас.

Француска, која је упала са својим трупама у Мали 2013. године да би спречила да Ал Каида заузме читаву земљу, није популарна у својој бившој колонији.

Због тога се већина француских трупа и повукла, али је сада замењена руским плаћеницима Вагнер групом блиском Кремљу.

А како стоји Блиски исток по овом питању?

Не изненађује да је Сирија заједно са Северном Корејом, Белорусијом и Еритрејом подржала руску инвазију.

Сиријски председник Башар Ал Асад у великој се мери ослања на Русију за опстанак на власти, пошто се његова земља 2015. године нашла у опасности да је заузму борци Исламске државе.

Али чак су и дугогодишњи западни савезници, као што су Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати, иако су гласали за осуду инвазије у УН-у, релативно тихи у критикама на рачун Москве.

Де факто владар Уједињених Арапских Емирата, принц Мухамед Бин Зајед, у добрим је односима са Владимиром Путином, а његов претходни амбасадор у Москви ишао је у лов са њим.

Не смемо заборавити ни да саудијски принц Мухамед Бин Салман има углавном дисфункционални однос са председником Бајденом. Толика је узајамна нетрпељивост међу њима двојицом да наводно одбијају да се јаве на телефонске позиве један другог.

Пре тога, кад су се светске вође окупиле у Буенос Аиресу за самит Г20 крајем 2018. године, свега неколико недеља пошто је Запад оптужио саудијског принца да је наредио убиство саудијског новинара Џамала Кашогија, већина западних лидера је игнорисала саудијског принца.

Путин му је, са друге стране, „бацио петака".

То није нешто што ће у скорије време саудијски принц заборавити.

Ништа од овога не значи да поменуте земље, сем Белорусије, активно подржавају инвазију.

Само је пет држава гласало да је подржи 2. марта у Уједињеним нацијама, а једна од њих била је Русија.

Али оно што све ово значи јесте да, из разноразних разлога, Запад не сме тек тако да претпостави да остатак света дели његов став према Путину, ни према санкцијама, ни према спремности Запада да се отворено супротстави руској инвазији са испоруком све смртоноснијег наоружања Украјини.

Погледајте видео о рату у Јемену

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеруи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]