Америка, рат и злочини: Масакр у вијетнамском Ми Лају - покољ који је Вашингтон пробао да заташка

Амерички војници су 1968. године убили неколико стотина вијетнамских цивила у убедљиво најозлоглашенијем инциденту Вијетнамског рата.

Масакр из Ми Лаја често се сматрао аномалијом, али истраживачки новинар Ник Турс је пронашао доказе да је америчка војска чинила ратне злочине много ширих размера.

У рату у ком се често само декларативно исказивала приврженост освајању „срца и умова", америчка војска се готово искључиво сконцентрисала на једну дефинишућу меру успеха у Вијетнаму: „збир тела" - број непријатеља убијених у борби.

Вијетнамске снаге, које је непријатељ вишеструко надмашио у наоружању, ослањале су се искључиво на постављене мине и друге замке, баш као и снајперску ватру и заседе.

Њихове методе били су да нападну и одмах се повуку.

Неспособни да се изборе са непријатељем који диктира време и место борбе, америчке снаге су се посветиле уништавању свега што стигну.

Ако Американци буду успели да убију више непријатеља - познатих као Вијетконговци или В.Ц. - него што Вијетнамци могу да их замене, резоновали су они, онда ће ови природно одустати од борбе.

Да би мотивисали америчке војнике да убију што више људи, команданти су организовали такмичења међу јединицама.

Награде за највиши збир тела, излагане на „таблама с убиствима" - слободни дани или гајба пива.

Њихови команданти су за то време постојали кандидати за убрзана унапређења.

Врло брзо је израз - „Ако је мртво и вијетнамско, онда је В.Ц." - постао дефинишући диктат рата и цивилни лешеви су редовно урачунавани међу пале непријатеље или Вијетконговце.

Цивили, међу којима жене и деца, убијани су само зато што беже од војника или војних хеликоптера који су пуцали из упозорења, или зато што су се налазили у селу за које се сумњало да скрива Вијетконговце.

У оно време, већина ових активности није завршавала у извештајима - али није остала непримећена.

Цивилне жртве

Истражујућу посттрауматски стресни поремећај међу вијетнамским ветеранима, 2001. сам у америчком Националном архиву наишао на збирку истрага о ратним злочинима које је извршила војска.

Налазио сам кутију за кутијом извештаја о кривичним истрагама и свакодневне папирологије које су биле одавно похрањене и скоро потпуно заборављене.

У некима су стајали најдетаљнији кошмарни описи.

У другима су се само наговештавали језиви догађаји који после нису били додатно истражени.

У оно време, америчка војска је на располагању имала више средстава за убијање, рушилачке силе и напредне технологије него било која друга војска у историји света.

Количина муниције испаљене по војнику била је 26 пута већа у Вијетнаму него у Другом светском рату.

До краја сукоба, Америка је у Вијетнаму испустила еквивалент снаге 640 атомских бомби из Хирошиме.

Огромне области пуне селима биле су уништаване артиљеријом, бомбама из ваздуха и решетањем из војних хеликоптера пре него што су копнене снаге улазиле у мисије са задатком „пронађи и уништи".

Израз „убиј све што мрда" постао је наређење са усана неких америчких команданата чије трупе су вршиле масакре широм области на којима су се вршиле операције.

И док је Америка имала више од 58.000 жртава у рату, процењује се да је убијено више од два милиона вијетнамских цивила, још 5,3 милиона њих било је рањено, а око 11 милиона, према званичним подацима владе САД, постали су избеглице у властитој земљи.

Данас, ако се људи нечега сећају од америчких зверстава у Вијетнаму, сећају се масакра у Ми Лају из марта 1968, у ком је убијено више од 500 цивила за свега четири сата, током којих су америчке трупе чак направиле паузу за ручак.

Много крвавије операције, као једна под шифрованим именом „Брзи експрес", требало би такође да остану запамћене, али захваљујући заташкавању са највишег нивоа америчке војске, врло мало њих јесте.

Покољ индустријских размера

Крајем 1968, Девета пешадијска дивизија, под командом генерала Џулијана Јуела, покренула је операцију широких размера у Меконг Делти, густо насељеној области на далеком југу Вијетнама.

У атмосфери која је већ ионако била опседнута постизањем што већег броја смрти, Јуел, који је постао познат као „Кољач из Делте", био је посебно озлоглашен.

Смењивао је потчињене који нису постизали довољан број убистава и наређивао да се отвара жестока паљба из тешког наоружања на сеоске пределе препуне цивила.

Узбуњивач из дивизије писао је шефу генералштаба америчке војске Вилијаму Вестморленду, преклињући га да се спроведе истрага.

Артиљерија која је залазила у села, известио је он, убијала је жену и децу.

Војни хеликоптери би плашили земљораднике тако да се дају у бег а потом их покосили митраљеском ватром.

Копнене трупе би радиле исто.

Резултат је био покољ индустријских размера, еквивалент, рекао је он „једном Ми Лају сваког месеца".

Само погледајте однос између извештаја о броју убијених Вијетконговаца и заплењеног оружја, поручио је он Вестморленду.

И заиста, на крају операције, Јуелова дивизија тврдила је да је убила скоро 11.000 непријатеља, али је предала мање од 750 заплењеног оружја.

Вестморленд је игнорисао узбуњивача, покренуо површну истрагу и закопао досијее, али не пре него што је интерни извештај Пентагона прихватио неке од најтежих узбуњивачевих навода.

Тајна истрага о „Брзом експресу" остала је под ознаком строго поверљиво годинама пре него што сам је ја пронашао закопану у Националном архиву.

Војска је проценила да је током операције убијено чак 7.000 цивила.

Још горе, у анализи се наводи да је „америчка команда, према обимном искуству са операцијама широких размера у Југоисточној Азији признала неизбежност великог броја цивилних жртава током спровођења масовних операција у густо насељеним областима као што је Делта."

И заиста, оно што је војска признала у овом дуго времена строго чуваном извештају детаљно је потврдило оно што сам већ открио у стотинама разговара и званичних интервјуа са америчким ветеранима.

Доказе сам пронашао и у десетинама хиљада страница некада строго поверљивих војних докумената, и, изнад свега, у густо насељеним областима Вијетнама где су Американци користили жестоку силу.

Преживели масакра америчких маринаца у покрајини Кванг Три испричали су ми како је било чекати шћућурен у подземном склоништу док су пуцњи и експлозије граната одјекивали изнад њихових глава.

Плашећи се да ће се нека од тих граната ускоро закотрљати у њихов бункер, једна мајка је зграбила своју малу децу, искористила прилику и похитала.

„Бежећи из нашег бункера, видели смо како је склониште преко пута нашег дигнуто у ваздух", рекао ми је Нгујен Ван Фук, један од те деце.

Један од Американаца потом се окренуо и пуцао у његову мајку, убивши је.

Још много њих убијено је тог октобарског дана 1967. године.

Двојица уплетених војника касније су завршили на војном суду, али су били ослобођени оптужбе за убиство.

Комеморација

Пентагон је 2012. године покренуо тринаестогодишњи програм припреме за комеморацију педесетогодишњице рата.

Унос на званичној интернет страници Комеморације Вијетнамског рата за Мај Лаи описује га као „инцидент" а број убијених наводи се као „200" а не 500.

„Брзи експрес" је назван „операцијом која је на крају изнедрила непријатељски збир тела од 11.000".

Готово да нема помена вијетнамских цивила.

У председничкој објави на интернет страници, бивши председник Барак Обама свео је сукоб на трупе које се „пробијају кроз џунглу и пиринчана поља… херојски се борећи да заштите идеале које ценимо као Американци… кроз више од једне деценије борби".

Упркос ономе што би председник волео да мисли, борбе су биле само делић тог рата.

Прави Вијетнамски рат оличавали су милиони мушкараца, жена и деце који су натерани у уџерице и избегличке логоре; домови, засеоци и читава села спаљени до темеља; милиони убијених или рањених кад им се рат појавио на прагу.

Председник Обама је „Вијетнамски рат" назвао „поглављем у историји наше нације које никада не сме да буде заборављено".

Али захваљујући заташкавању операција као што су „Брзи експрес", врло мало њих за почетак уопште зна истину.

О аутору: Ник Турс истражује америчке војне покоље у Вијетнамком рату још од почетка 2000-тих и своје налазе је детаљно навео у књизи Убиј све што мрда: Прави амерички рат у Вијетнаму.

Портпарол Пентагона, замољен за изјаву о представљеним доказима, рекао је да сумња да би више од 50 година пошто је Америка ушла у рат у Вијетнаму било за војску могуће да „правовремено"да званичну изјаву.

Погледајте видео о годишњици геноцида у Сребреници

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеруи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]