Фудбал и жене: Леа Кампос - Бразилка која се борила против предрасуда и патријархата да би постала фудбалска суткиња

У Бразилу 1971. године, већина људи би добро размислило пре него што би пришло генералу Емилију Гарастазуу Медичију.

Тадашњи председник земље био је застрашујућа појава чија се брутално репресивна војна владавина заснивала на системском мучењу и убијању дисидената.

Али Леа Кампос је решила да га посети.

Кампос је веровала да Медичи може да јој помогне у њеној борби против бразилских спортских власти - које је предводио свемоћни Жоао Авеланж, који ће ускоро постати председник светске фудбалске организације ФИФА.

Четири године раније, Кампос је положила испит за фудбалског судију.

Она сматра да је прва жена на свету која је то учинила - мада има и других које износе исту тврдњу.

У оно време, имала је један већи проблем; ЦБД, тело које је председавало свим спортовима у Бразилу, одбијао је да јој дозволи да ради.

Ова јужноамеричка земља била је једна од многих у којима је организовани женски фудбал био забрањен - Енглеска је, на пример, била још једна.

Штавише, закон усвојен 1941. године искључивао је жене у Бразилу из читавог низа спортова.

Авеланж, који је председавао ЦБД-ом од 1958. године, веровао је да се та забрана односи и на фудбалско суђење.

Према речима Лее Кампос, он је своје ставове јасно стављао до знања.

„Женска тела нису грађена за суђење"

„Авеланж ми је прво рекао да женска тела нису грађена за суђење у мушким спортовима", каже Кампос, данас 77-годишњакиња, за ББЦ.

„Касније је рекао да би ми ствари као што су менструација загорчавале живот.

„На крају је инсистирао да жене неће бити фудбалске суткиње све док је он на функцији."

Није то било први пут да је Кампос морала да се бори за улазак у спорт који воли.

Рођена 1945. године у Абаетеу, градићу у југоисточној бразилској држави Минас Жераис, Кампос се заинтересовала за фудбал још као дете и радо се сећа како је шутирала импровизовану крпењачу направљену од чарапа.

Била је обесхрабривана у томе са свих страна.

Љубав према фудбалу

„Увек сам покушавала да играм фудбал са дечацима у школи, али би ме наставници спречавали и говорили да то није примерено", присећа се она.

„Што се тиче мојих родитеља, и они су говорили да то није нешто чиме би требало да се бави једна дама."

Њена мајка и отац су је уместо тога слали на изборе за мис.

Рутински би побеђивала на тим такмичењима и, да иронија буде већа, један од њених тријумфа из 1966. године на крају јој је помогао да се запосли у односима са јавношћу прволигашког фудбалског клуба Крузеиро.

Кампос је путовала са својим тимом по читавој земљи, што је само додатно подгрејало њену љубав према фудбалу.

И онда јој је синула идеја.

Можда је ипак постојао начин да се више укључи у игру.

„Да сам покушала да играм, било би немогуће стећи подршку, јер је женама у то време то практично било законом забрањено", каже она.

„Али један од начина да се уђе био је да се буде судија.

„Није стајало ништа конкретно против тога у закону - женама је било забрањено да шутирају лопту, али се није помињало дување у пиштаљку."

Кампос се 1967. године пријавила за осмомесечни курс за фудбалске судије.

И положила га је.

Али она можда није прва жена на свету која је то учинила - мада је открити прву жену фудбалског судију теже него што се то на први поглед чини.

Године 2018. објављено је да је ФИФА признала како је Туркиња Драшан Арда прва фудбалска суткиња на свету у писму послатом на њену адресу.

Арда је добила дозволу за фудбалске судије у новембру 1967. године, судивши прву утакмицу у јуну 1968. године.

Она је послала пратећу документацију ФИФА-и и добила одговор у децембру 2018. године, за који ФИФА сада каже да је био погрешно протумачен; организација је напросто признала да је она само једна од првих женских суткиња у фудбалу.

ФИФА не може са сигурношћу да каже ко је био први - зато што су дозволе издавале националне асоцијације и сва евиденција је код њих - али организација признаје важност овог истраживања и жељна је да помогне у даљој истрази.

И заиста, недавно је скренута пажња на још једну кандидаткињу - Ингрид Холмгрен, Швеђанку за коју се сматра да је положила испит за фудбалског судију 1966. године.

А потом је ту и Едит Клингер, Аустријанка за коју се верује да је радила као фудбалска суткиња још 1935. године.

Кампос је несумњиво била једна од првих.

Погледајте видео: Месијева плата и Светско фудбалско првенство за жене

Али полагање испита био је само почетак њене дуге борбе против патријархата у ЦБД-у.

Након што је завршила учење, одбили су да јој издају дозволу, тврдећи да исти закон који забрањује фудбалерке у Бразилу забрањује и фудбалске званичнице.

„Тражила сам правни савет и уверавали су ме да у слову закона не постоји ништа што прави ту разлику", каже Кампос.

„Али власти нису желеле ни да чују за моје аргументе."

Уследиле су године и године утрошене на молбе упућиване ЦБД-у и Авеланжу.

Она је желела да укаже на овај проблем организујући пријатељске утакмице које би могла да води, на којима су чак понекад играле фудбалерке, али њих би често прекидала полиција.

У временима тешке репресије у Бразилу, таква „непослушност" није схватана олако; Кампос тврди да је била ухапшена „најмање 15 пута".

Аудијенција са председником

Али 1971. године, она је добила писмо које јој је дало додатну снагу да се избори за себе: позив да учествује на незваничном Светском првенству у женском фудбалу у Мексику.

Није желела да протраћи ту прилику, али је морала некако да прође поред Авеланжа, све до тада непремостиве препреке.

Једини начин био је да се обрати вишој инстанци.

По други пут, у помоћ јој је притекла њена прошлост са избора за мис.

Један од многих избора које је Кампос освојила био је за „Краљицу војске" за област Минас Жераис.

Замолила је локалног команданта да јој уговори аудијенцију са председником Медичијем, који је ускоро требало да посети престоницу државе Бело Хоризонте.

Добила је три минута. Рекла је председнику да жели да он надгласа Аваленжа.

„Медичи ме је погледао и рекао да би волео да се сретне са мном у председничкој палати у Бразилији кроз неколико дана", каже Кампос.

„Не морам посебно да напомињем да сам се уплашила.

„Били смо у диктатури, а ја сам доводила систем у питање. Кроз главу су ми прошле мисли о хапшењу или 'нестајању'."

Кампос је уредно одлетела у Бразилију и Медичи ју је примио на ручак.

На њено запрепашћење, уручио јој је писмо у ком се од Авеланжа захтева да јој додели дозволи за фудбалске судије.

Генерал јој је открио и једну изненађујућу чињеницу: имала је обожаваоце у председниковом блиском окружењу.

„Један од Медичијевих синова пажљиво је пратио моју каријеру и чак је имао свеску са исеченим сликама и новинским чланцима о мени", каже она.

„Његова колекција је била већ чак и од моје!".

Можда је то био разлог зашто је Медичи пристао да искористи надмоћ над Авеланжом.

У сваком случају, чак ни личност већа од живота из ФИФА-е није се усудила да оспори његова наређења.

У јулу 1971. године, Авеланж је сазвао конференцију за штампу и саопштио да ће после „промене мишљења" Кампос бити сада дозвољено да ради као фудбалска суткиња.

Кампос додаје: „Чак је одржао и говор новинарима рекавши да му је част да објави да ће Бразил имати прву жену фудбалског судију на свету и да се то догађа за време његовог мандата."

Неколико недеља касније, отпутовала је у Мексико, али се нажалост разболела од висинске болести у Мексико Ситију и није била способна да суди на утакмици.

Борба против предрасуда

Кад се вратила кући, коначно је могла да да обавља свој посао, али то што је имала дозволу није је заштитило од предрасуда.

Највећи део 98 утакмица на колико је Кампос судила биле су утакмице у нижој лиги, широм Бразила, на којима је присуство фудбалске суткиње било представљено као нека врста егзотичне атракције.

Застрашивање и сексизам били су стално присутни у њеном послу - новине су објавиле неколико неукусних карикатура.

На једној је сугерисано да ће играчи бити сексуално узбуђени присуством жене судије.

Она се присећа једне утакмице за играче млађе од 23 године између љутих ривала Крузеира и Атлетика Миниера 1972. године.

„Пре утакмице, пришао ми је директор Атлетика и задигао кошуљу", каже Кампос.

„Видела сам да има пиштољ."

„Крузеиро је победио 4:0 и после утакмице сам видела истог човека у тунелу.

„Питала сам га да ли и даље жели да ме убије. Уместо тога ме је загрлио и рекао да сам добро водила утакмицу."

Свеукупно гледано, каже Кампос, нису се према њој опходили другачије него према мушком судији.

„У реду, понекад би се играчи мало наљутили", додаје она.

„Један је одбио да сиђе са терена кад сам му показала црвени картон.

„У другим приликама би играчи прекоревали једни друге због псовања преда мном. Најчешће сам се осећала веома поштовано."

Несрећа која јој је променила живот, заражавање ковидом и останак без дома

Била је и срећна. Али онда је уследила стравична несрећа која јој је променила живот.

Кампос је 1974. године путовала аутобусом који је свом силином ударио у камион испред себе.

Претрпела је језиве повреде леве ноге, која је замало избегла ампутацију.

Да све буде ироничније, аутобус којим је путовала припадао је компанији у власништву породице Авеланж.

Кампос је била подвргнута низу од више од 100 оперативних захвата и провела је две године у инвалидским колицима.

Део њеног лечења обављен је у Њујорку, где је упознала Луиса Едуарда Молину, спортског новинара са ког се удала деведесетих, преселивши се у Сједињене Америчке Државе.

У Америци је започела живот испочетка као посластичарка и остварила је поприличан успех у исељеничкој заједници Њујорка и Њу Џерсија.

У каснијим годинама, здравље јој се погоршало и претрпела је два срчана удара.

Али најтежи период за њу уследио је у мају 2020. године, кад је избила епидемија ковида-19: њен муж Луис изгубио је посао и њих двоје су имали великих финансијских потешкоћа.

У једном тренутку су морали да живе у пријатељевој кући јер су остали без дома.

Тада су преко „краудфандинг" кампање бразилске фудбалске судије сакупиле довољно новца за Кампос и њеног мужа да изнајме стан у Њу Џерсију.

За сада успевају да се одрже на површини.

„То што су урадили било је заиста предивно и ја сам им веома захвална", каже Кампос.

„Помислила сам да сва моја борба није била узалудна и да сам оставила траг за собом."

Остављање трагова и борба за нове

Она говори са поносом кад се има у виду како фудбалске суткиње данас постају све видљивије у овој игри.

Дигла је песницу у ваздух кад је француска фудбалска суткиња Стефани Фрапарт постала прва жена која је водила утакмицу за мушкарце на Лиги шампиона 2020. године.

„Осећала сам се као да је Стефанин успех и моја победа", додаје Кампос.

„Схватила сам да је све кроз шта сам прошла на крају било вредно тога.

„Осећала сам се као старо дрво на ком још увек може да роди плод."

Она сматра и да се предуго чекало на револуционарно достигнуће Стефани Фрапарт.

Фудбалске суткиње су можда много напредовале од седамдесетих, али Кампос верује да још увек владају предрасуде.

„Зашто до сада ниједна жена није судила на некој утакмици Светског првенства?", пита се она.

„Заиста сам очекивала да ће ствари напредовати.

„Мушкарци и жене пролазе кроз исту ригорозну обуку за судије, зашто их онда раздвајати? То је смешно."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]