Италија и музика: На премијери Вердијеве опере у миланској Скали са Ђорђом Арманијем

Баш кад је нови талас корона вируса приморао многа позоришта широм Европе да поново затворе врата, чувена миланска Скала их је отворила за публику жељну културних догађања, макар она била по папреним ценама.

„Добро дошли назад", пише на билборду који је спонзорисао чувени модни дизајнер Ђорђо Армани, један од присутних на премијери опере Магбет Ђузепеа Вердија.

Миланска Скала је понос Италије и традиција - зато су многи по зими дошли ноћ раније како би пробали да купе карте по повлашћеним ценама од 50 евра.

„Већ двадесет година долазим на премијеру. То је традиција", каже ми Салваторе Лукано који је потегао пут од скоро 1.500 километара удаљене Сицилије.

„Чекам од три сата ујутру, и када сам стигао већ је било око двадесетак људи. Они су сигурно дошли у поноћ."

Вердијев Магбет можда није пун празничног весеља, али отварање Скале после годину дана због пандемије свакако је био разлог за славље широм града.

„Иако је у питању трагедија, Вердијева опера Магбет је ренесансно дело које симболично представља прекретницу времена у којем живимо", рекао је Доминик Мејер, директор Скале, за ББЦ на српском.

„Поновно отварање Ла Скале испуњава ме радошћу", додао је усхићени Армани, који је опери поклонио више од 10.000 ружа и 3.000 орхидеја за украшавање целе дворане.

Овај 7. децембар, дан када више од 200 година миланска Скала постаје центар Италије, поново је личио на све до сада, осим оног прошлогодишњег када је пандемија покварила забаву.

Свечарској атмосфери доприноси и празник Светог Амброзија - заштитника Милана.

Али поштована је још једна традиција - протести против владајуће елите управо испред зграде миланске опере.

Погледајте видео: Како је млада харфисткиња иѕ Београда упознала краљицу харфи

Мој поновни сусрет са Скалом и шта обући

Кажу да њена скромна спољашност крије њену грациозну унутрашњост.

Први сусрет са најпознатијом оперском кућом на свету није ме импресиионирао.

С обзиром на велике уметнике који су прославили миланску Скалу, а и она њих, очекивала сам много више од бледо жутог здања, изграђеног крајем 18. века.

Нисам веровала да се унутар те зграде налази једна од најлепших позорница, док нисам присуствовала једном концерту симфонијског оркестра ове оперске куће.

Било је то пре неколико година.

Узбуђеност је била толико велика да ми је у сећању остао кристални лустер, који, како сам касније сазнала, има 400 лампи, тежак је неколико стотина килограма, и у којем може да стоји човек.

Одређен број кристалних лампи временом је замењен пластичним.

Како надлежни објашњавају, из практичних разлога јер се пластика лакше чисти.

За чишћење је потребно двадесет дана.

Сазнала сам и да овај данашњи лустер није оригиналан, а да је онај првобитни из 1823. године имао 84 петролејских лампи.

Тадашња публика се жалила на његово јако осветљење које је омогућавало радозналим очима да јасно виде шта се дешава у чувеном театру.

А дешавало се свашта - од коцкања у приватним ложама овог театра, до бомеских ноћи уз дим скупих цигарата и опор мирис жестоких пића.

Скала је била престижно место у којем се изводила опера, али и место за окупљање и дружење миланске елите.

Легенда говори и да је један од омиљених Вердијевих тенора, Франческо Тамањо, једном приликом толико гласно певао да се лустер тресао.

У сећању ми је остала црвена боја која доминира овим театром.

Од завеса до столица и приватних ложа, њих 150 - резервисане за јавне личности и важне италијанске фамилије.

Црвена боја се, међутим, никако се не препоручује као избор за вечерњу тоалету женског дела публике.

То ми је напоменуо мој колега Џејмс, оперски критичар, који већ годинама уназад облачи посебно одело за Скалу, што би он рекао смокинг.

За премијеру, уместо кравате, он обавезно ставља лептир машну.

Пошто сам се акредитовала за овај спектакуларни догађај, мени саветује да се никако не појављујем у панталонама или краћој сукњи.

Препоруке стилиста јесу бела или црна хаљина.

Евентуално, неки одевни детаљ у жутој или наранџастој боји.

Љубичаста никако, кажу због урока. А скуп накит се подразумева, јер у питању је и статус.

Бирам црну сатенску сукњу испод колена и чипкасту блузу, у истој тој боји.

Оперска кућа саграђена на пепелу

До 1776. године, опера се изводила у театру Ређо Дукале. Међутим, та зграда је уништена у пожару.

Од тада су људи говорили да је „Скала настала из пепела".

Две године касније на захтев краљице Марије Терезије и на темељима некадашње цркве Санта Марија дела Скала, која је добила име у част Беатриће Ређине дела Скала, жене миланског лорда Бернаба Висконтија, саграђена је миланска оперска кућа.

Прво изведено дело била је опера „Призната Европа", композитора Антонија Салиерија.

Скала је временом постала дом славних италијанских композитора, попут Гаетана Доницетија, Ђокина Росинија и Ђузепеа Вердија, који је на овој сцени поставио своју прву оперу „Оберто, гроф од Сан Бонифација" из 1839. године, као и последња дела „Отело" из 1887. године „Фалстаф" из 1893. године.

Ова оперска кућа мењала је како изглед, тако и социјални статус.

У почецима је била искључиво резервисана за миланску елиту.

У периоду између два светска рата, власници ложа у Скали су се одрекли власништва над њима и на тај начин ова оперска кућа постаје отворена за све грађане.

Међутим, и даље су је посећивали углавном богаташи.

Турбуленте 1968. године на дан отварања нове сезоне, омладински покрет организовао је велики протест под слоганом „Протеривање трговаца из храма".

Демонстранти су посетиоце Скале гађали јајима, оптужујући их да су експлоататори друштва.

Од тада, овај, за миланску буржоазију „немили догађај", односно протест, традиционално се понавља годинама.

Опера код своје куће

Нисам ништа знала о овом Вердијевом Магбету, осим да је то његова десета опера коју је написао.

Иако је настала 1846. године, ова опера постаје популарна тек сто година касније.

Заправо, од тренутка када је улогу Лејди Магбет преузела чувена оперска дива Марија Калас на дебију у миланској Скали, 1952. године.

Дан пред премијеру мејлом добијам документ од 160 страница који објашњава радњу најкраће Шекспирове трагедије.

Читам да опера траје три и по сата.

На крају мејла обавештење да су све карте распродате и да се цена креће од 500 до 2.500 евра.

Свакако, не би требало да ми је чудно што миланска Скала ужива огроман углед и престиж међу светским љубитељима опере и овакве врсте уметности, будући да је опера као облик позоришта рођена управо у Италији, где се појавила у 17. веку.

Закључујем да је опера у овом случају код своје куће, па ћу је посматрати у њеном, вероватно, најсјајнијем издању.

Магбет - звижудици и овације

Опера, заснована на трагичној драми Вилијама Шекспира, говори о шкотском генералу који, подстакнут супругом гладне моћи, убија краља и преузима престо.

Италијански баритон Лука Салси глумио је Магбета, руски сопран Ана Нетребко одушевила је као Лејди Магбет, а руски бас Илдар Абдразаков био је Банко, пријатељ којег је Магбет убио.

Иако је радња Магбета смештена у 11. век, редитељ Дејвид Ливермор поставио је оперу у футуристички град попут Готама, док је дом Магбета и Лејди Магбет опремљен лифтом налик кавезу.

У низу бесмислених детаља, како је оштра критика писала, на нож су дочекани редитељево инсистирање на технологији и специјалним ефектима, рецимо када се запали плашт када Лејди Магбет пева „запали ватру у свом хладном срцу".

Оперски певачи су добили 12-минутне овације, али су се у дворани у којој су сви у публици, као и чланови оркестра носили маске, зачули и спорадични звиждци намењени редитељу и његовом схватању Магбета.

Испред Скале се спава и протестује

Премијера је позната као догађај који слави уметност и музику, али и догађај у којем се показује друштвени статус.

Вече пред премијеру, на главном улазу се поставља црвени тепих, а листа пожељних и очекиваних гостију се најављује неколико дана раније у свим медијима.

Скала има и споредне улазе.

Један је резервисан за новинаре и медије.

Други је улаз до шалтера где се продају карте.

Дан пред премијеру, 6. децембра, у продају се пушта 140 карата по цени од 50 евра.

Све остале карте су иначе распродате пре два месеца - укупно 2.030 карата.

Попут Салватореа стигао чак са Сицилије, испред Скале по хладној ноћи чека и Ђузепе Брианца из Бергама.

„Хладно јесте, али за улазак на премијеру вреди чекати", каже ми Ђузепе, док цупка како би се угрејао.

Они нису једини испред опере.

Испред Скале и ове године је организован традиционални протест против владајуће елите и система.

Лорензо Веђеци је студент, има 19 година и дошао је да искаже незадовољство владавином премијера Марија Драгија.

„Премијера у Скали није огледало нашег друштва. Образовни и здравствени систем су на прагу колапса. Једна смо од најзадуженијих земаља у Европи", каже Веђеци за ББЦ на српском.

Док се остали демонстранти полако окупљају на тргу недалеко од Скале, у намери да мирно протестују на дан премијере, с друге стране, испред главног улаза пристижу и важни гости.

Аплауз за председника

Прошле године, зараза корона вирусом међу певачима у хору и музичарима у оркестру значила је да дворана Скала буде сабласно празна.

Ове године, појачана су тестирања чланова опере - певача и музичара - како би се избегла слична ситуација.

Еру пандемије преживеле су неке особености Скале - медијске свађице, скупоцене вечерње тоалете, од којих су неке изазивале подизање обрва.

Оно што јесте новина биле су обавезне заштитне маске и ковид пропуснице коју су припадници крема друштва показивали на телефонима.

Хол, познатији као фојер испред главне сале чувеног театра, почео је да се пуни.

Пре него што сам ушла, посетила сам музеј Скале, који се налази одмах поред.

Црно-бела фотографија Евите Перон, затим Лиз Тејлор и Ричарда Бартона како загрљени улазе у Скалу.

Ту је и Луј Амстронг док седи у једној од ложа, као и принцеза Дајана која се тада фотографисала са огромним букетом цвећа.

Пола сата пред почетак опере, фојер је скоро пун.

Међу посетиоцима видим многе познате личности, попут оперског певача Пласида Доминга, азербејџанског тенора Јусифа Ејвазова, популарне италијанске глумице Грете Феро и балетана Роберта Болеа.

Близу мене стајао је Ђорђо Армани.

Поносан што је део спектакла.

Чујем да се прича да председник државе Серђо Матарела, можда касни.

Када су се присутни сместили у столице и ложе, међу њима и ја, тачно у 18 часова, почео је аплауз председнику државе.

Оперски критичар кога сам те вечери упознала и који је седео поред мене, рекао ми је да устанем и аплаудирам.

Нисам знала за овај традиционални аплауз, који је трајао читавих шест минута, као број година колико је председник на власти.

После аплауза, Магбет је почео.

На столици испред мене, видим мали екран на којем иде текст опере, који тешко разумем, с обзиром да је писан на дијалекту.

Скала је опет у моди. Макар и са маскама.

Можда ће вас занимати видео: Човек који свира хорну левим стопалом

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]