Свемирска истраживања и велике силе: Трка за природна добра Месеца - ко и како пише правила игре

Скоро пола века пошто је људска нога ступила на Месец, чини се да је свет запљуснуо нови талас свемирске грознице: овог пута планирано је озбиљно и дугорочно насељавање Земљиног сателита.

Русија, САД, Кина, Јапан и друге земље (међу којима и чланице Европске уније) обећавају да ће већ у наредних 15-20 година изградити сталну инфраструктуру на Месецу, која је неопходна за његово детаљно проучавање и ископавање руда.

Шта ће се тачно ископавати, није баш јасно: до сада су од свих теоретски свемирских природних добара који су за нас интересантни, научници успели да потврде присуство само замрзнуте воде на Месецу.

Међутим, то посебно не узбуђује оне који раде на разради амбициозних космичких програма: сигурно ће се пронаћи нешто корисно.

Узимајући у обзир да међународно законодавство забрањује државама да деле Месец на делове и проглашавају неку територију за своје власништво, колонизатори сателита ће вероватно морати међусобно да се такмиче за ресурсе.

Како ће се то тачно радити, није јасно.

Очигледно је потребно успоставити нека правила понашања у свемиру, која би важила за све.

Сједињене Америчке Државе су прве преузеле ову иницијативу и у октобру прошле године осам земаља (Аустралија, Велика Британија, Италија, Канада, Луксембург, Уједињени Арапски Емирати, Сједињене Америчке Државе и Јапан) потписале су „Артемидин споразум" (Artemis Accords) који је развила НАСА, који је већ незванично овенчан „Космичким уставом".

Нешто касније учесницима Споразума су се придружиле Бразил и Украјина.

Документ дефинише најопштије принципе и саветодавног је карактера, ипак Русија, главни партнер САД на МСС, глатко је одбила да потпише Споразуме и генерално да учествује у лунарном програму НАСА „у споредној улози".

Москва је најавила да ће паралелно боравити на Месецу, заједно са Кином.

Светски консензус није успео.

Ко лови рибу у мутној води

Документ који је НАСА израдила био је критикован још пре него што је објављен, када је постало јасно да америчке власти намеравају овладају Месецом у формату билатералних државних споразума (на пример, са Јапаном).

Реализација мисије ће практично бити дата у откуп приватним компанијама.

Првобитно су били најављени приватни извођачи за слање мисије са посадом на Месец, затим да разраде лунарну станицу „Гејтвеј", и тако даље, све до склапања четири уговора за куповину тла на Месецу.

У октобру прошле године часопис „Сајенс" објавио је отворено писмо канадских научника са алармантним насловом „Политика САД угрожава безбедно истраживање свемира".

Написала су га два професора са универзитета из Британске Колумбије: астроном Арон Боулинг и политиколог Мајкл Бајерс.

„НАСА купује земљиште на Месецу од комерцијалног испоручиоца!", узбуђено пише шеф НАСА, Џим Брајдстајн.

Дошло је време да се дефинишу правила вађења и продаје космичких ресурса."

Научници су изразили забринутост да би ширење Американаца у свемиру, преко приватних компанија, могло да прати не само научне интересе, колико пословне интересе, што би могло да доведе до катастрофе.

Постављање велике индустријске погона на Месецу могло би да стави тачку на свемирску археологију уништавањем јединствених узорака лунарних стена, упозорили су аутори, а вађење чега год у условима слабе Месечеве гравитације ризикује да се орбита напуни свемирским ђубретом.

А да не спомињемо чињеницу да су уговори с приватницима склопљени на америчком тлу и према америчким законима, а Месец није власништво Сједињених Америчких Држава или њихових партнера.

„Ако САД не намеравају да изводе операције на Месецу у оквиру националног закона, зашто би онда НАСА куповала лунарни реголит који је ископао приватни извођач?", пита професор Боули.

Искљичиво ради стварања преседана, пре него што се по том питању постигне међународни споразум.

Научници инсистирају на развоју месечевих (или било којих других не земаљских) ресурса само након широке и свеобухватне расправе.

Принципи понашања у свемиру морају бити прихваћени на највишем међународном нивоу и морају се узети у обзир интересе свих земаља.

А неприхватљиво је једнострано наметање било каквих правила, без обзира којим добрим разлозима се руководе њихови аутори.

„Ми не заузимамо ничију страну, истиче професор Бајерс, ми само позивамо на договор. [Администратор НАСА који је оставио пост пре два месеца Џим] Брајденштајн, упоредио је освајање свемира са риболовом.

„Зато вас подсећамо да неконтролисани риболов често доводи до прекомерног риболова и исцрпљивања ресурса."

Алис Горман, саветница удружења за свемирску индустрију Аустралије и професорка Универзитета Флиндерс у Аделејду, такође упозорава на опасност од америчког приступа.

Према њеним речима, постоји велика разлика између истраживања свемира целог света, посредством УН-а и других међународних организација, и путем одвојених међусобних споразума појединих земаља.

„САД сада активно промовише други приступ, док га Русија ништа мање активно критикује", објашњава она.

„А и светска заједница је у целини прилично опрезна према идеји истраживања свемира путем билатералних споразума.

„У сваком случају, многи стручњаци са којима сам разговарала на ову тему, дубоко су забринути да је приступ који узима у обзир интересе свих земаља ствар прошлости."

Шупљи закон

Како стручњаци наводе, постоји само један фундаментални међународни документ, који регулише делатност човека на Месецу, који је признат од стране свих земаља.

То је Споразум о свемиру, усвојен на састанку Генералне скупштине УН, и који је ступио на снагу 1967. године.

Другим речима, једини документ на основу кога свемирске силе могу да пробају да праве међусобне договоре, разрађен је пре више од пола века, када су само писци научне фантастике размишљали о коришћењу ресурса са Месеца.

„Он је као швајцарски сир - са оваквим рупама", смеје се професор међународног права са универзитета РУДН Аслан Абашидзе.

„Дакле, ово није само амерички проблем."

Како истиче Абашидзе, у документу су наведени само најосновнији принципи, попут спречавања постављања у орбити нуклеарних бојевих глава и другог оружја за масовно уништење .

Међутим, не постоје правне дефиниције чак ни најосновнијих појмова: посебно није прецизирано шта се тачно подразумева под речју „свемир".

„Где престаје ваздушни простор и почиње свемир?", пита се професор Абашидзе, ширећи руке.

„На крају крајева, ово је веома важно питање: државни суверенитет се протеже на ваздушни простор, али не и на свемир."

Ипак, како је приметио Мајкл Голд, који је одговоран у НАСА за свемирску политику и интеракцију са партнерима, у последњих пола века, документ који је поставио темеље свемирског права није изгубио на битности.

И управо се на његовим одредбама заснива „Артемидин споразум".

„Споразум је, наравно, стар већ преко 50 година, али изгледа као да му је највише 35, не више", шали се Голд.

Осим кључне одредбе да се свемир може користити искључиво у мирољубиве сврхе, документ из 1967. утврђује да државе имају једнака права на истраживање свемира.

„Сви ови принципи данас нису ништа мање важни него пре 50 година, тако да Споразум о свемиру остаје најважнији документ", уверава Мајкл Голд.

У оквиру „Артемидиног споразума" смо желели да утврдимо пони детаљ, наиме, којим правилима земља треба да се руководи приликом извођења операција у свемиру, како не би прекршила ове основне принципе.

Шта подразумева Артемидин споразум:

Правити рачун без крчмара

У теорији, рударство у свемиру је врло уносан посао.

Небеска тела могу постати извор ретких елемената и племенитих метала: према неким проценама, у астероиду пречника 30 метара, само платине има у износу од око 25-50 милијарди долара.

Али постоје и никал, кобалт, гвожђе и други елементи.

Велику вредност има и вода, чије су присуство на Месецу научници доказали пре око 10 година.

Најкасније до 2040. године Јапан планира да почне вађење леда који покрива кратере на месечевим половима у танком слоју.

Одвојивши кисеоник од водоника, Јапанци желе да продају оба елемента као гориво за ракетне моторе, тако да се свемирска летелица која је стигла на Месец може напунити горивом за повратак на Земљу или даљи лет на Марс.

Москва је такође објавила сличне планове.

Осим тога, Русија, Индија и Кина поменуле су могућност вађења хелијума-3 на Месецу како би се овај изотоп у будућности користио као безбедно и еколошки прихватљиво гориво за термонуклеарне реакторе.

Јасно је да ће на овај или онај начин будући колонијалисти морати да се некако договоре и ускладе активности једни с другима, у супротном сукоби се не могу избећи.

Када је бивши амерички председник Доналд Трамп прошлог априла потписао указ којим се дозвољава приватним компанијама да користе ресурсе са Месеца, Роскосмос је то назвао „покушајем експропријације свемира" и „агресивним плановима за ефикасно заузимање територија других планета."

Међутим, мало је вероватно да ће се независни стручњаци из области међународног права сложити са мишљењем Москве.

Према њиховим речима, Трампова одлука се не може назвати незаконитом, јер формално не крши ништа, већ је у правном вакууму.

Ствар је у томе да Споразум УН из 1979. године „О активностима држава на Месецу и другим небеским телима" (управо он утврђује да месечеви ресурси „не могу бити власништво нити једне државе" или организације, а сам сателит Земље "не припада власништву ни једне земље") Сједињене Америчке Државе нису потписале - па нису обавезне да се придржавају ограничења која су им наметнуте.

Међутим, ни СССР га није потписао, па је прилично чудно изношење жалби на рачун САД од стране Москве у том погледу.

Споразум не признаје ниједну државу Г7, а од свих земаља које тренутно имају сопствени свемирски програм, само је Аустралија ратификовала споразум.

У документу из 1967. године нема ни речи о свемирским ресурсима, само фраза да Месец „не подлеже националном присвајању, било проглашавањем суверенитета над њима, било експлуатацијом или окупацијом, или на било који други начин".

Међутим, Вашингтон инсистира да приватни извођачи радова за НАСА и њихове партнере, по дефиницији, не могу ни да присвоје Месец, нити да га заузму, а камоли да прогласе суверенитет над њим.

То значи да нема препрека за почетак експлоатације ресурса.

„Сједињене Америчке Државе улажу све могуће дипломатске напоре да консолидују ово тумачење Споразума о свемиру из 1967. године на глобалном нивоу", каже професор Бајерс.

„Као да је дозвољено комерцијално рударство у свемиру, а сва питања која се појаве током тог процеса могу се решити на националном нивоу.

„Другим речима, нема потребе да се воде никакви мултилатерални преговори у вези са овим питањем."

Потписивање „Артемидиног споразума" заправо појачава ово тумачење, упозоравају стручњаци и, благо речено, не слажу се сви са њим.

Које све опције постоје?

Међутим, нико још није предложио алтернативне опције за свемирске споразуме, нема ничег посебног чему се може успротивити у усвојеном документу.

Осим Сједињених Држава и њихових партнера, који су већ потписали споразуме, планове за истраживање Месеца (и неопходну научно -техничку базу за то) имају још само Русија и Кина.

Али, чини се, да немају шта да понуде чак ни једни другима.

Нарочито пошто је обустављен развој супертешке ракете „Јенисеј", која је требало да буде пуштена у рад само у оквирима и за потребе лунарног програма у фебруару.

С једне стране, Москва и Пекинг потписали су 9. марта меморандум о разумевању који предвиђа заједничко стварање Међународне научне лунарне станице (МНЛС) у будућности, обећавајући да ће омогућити овом пројекту „отворен приступ свим заинтересованим земљама и међународним партнери".

С друге стране, строго говорећи, до сада овај амбициозни пројекат не постоји ни на папиру.

Не постоје посебни планови за њено спровођење, а потписани меморандум обећава само „заједничку израду Мапе пута за стварање" станице.

Стручњаци се слажу да ће изградња МНЛС почети најраније средином 2030-тих.

То је индиректно потврдио и шеф Роскосмоса Дмитриј Рогозин: набрајајући планове државне корпорације за наредну деценију, поменуо је три руске лунарне мисије али није рекао ни реч о грандиозном руско-кинеском пројекту.

Чини се да до сада сукоб космичких интереса остаје могућ само теоретски.

„Прави проблеми не би требало да настану још неколико деценија", сагласна је Маулена Хофман, професорка међународног права на Универзитету у Луксембургу.

„Када дође до праве експлоатације ресурса, тада ће се успоставити некаква врста правног режима."

Реална политика у свемирским размерама

„Артемидин споразум" није нека врста завршног документа, већ само почетак расправе о правилима понашања у свемиру, каже Мајкл Голд.

Наравно, у будућности ће вероватно бити потребна детаљнија формална правила и споразуми.

У међувремену, документ који је развила НАСА има за циљ само да осигура да земље учеснице програма Артемида испуне већ постојеће обавезе предвиђене важећим свемирским законодавством.

„Тешко је створити ефикасна оперативна правила за индустрију у којој посао није ни почео", шири руке заменик директора НАСА.

„Лично бих волео да ми и друге земље пренесемо своје искуство у свемирским истраживањима у руке УН.

„И да се тако на основу тог заједничког искуства пишу нека општа правила, која би била у интересу целог човечанства."

„Али морате да схватите: ми већ почињемо прави посао на Месецу и на Марсу [први лет у оквиру програма Артемида биће обављен ове јесени, а слетање на Месец са посадом заказано је за 2024. - напомена ББЦ], а исто то чине и друге земље.

„Стога не можемо да чекамо док се не усвоје неки нови документи и споразуми.

„Потребно је да се унапред договоримо којим начелима да се водимо у раду", инсистира Голд.

Франс фон дер Дунк, професор свемирског права на Универзитету у Небраски, генерално се слаже да би идеалан излаз из ситуације био усвајање на нивоу УН новог оснивачког документа који би детаљно описао принципе истраживања свемира и успоставио потребна ограничења, како за државе, тако и за приватне компаније.

Међутим, у стварности, каже професор, да ли је то уопште могуће: чак и ако свемирске силе на крају успеју да се некако договоре међу собом, биће потребне деценије.

А лунарна трка је већ почела и морамо деловати што је пре могуће.

„Прави избор је једноставан: или не радите ништа, или да се почне неким једностраним иницијативама", размишља он.

„Овде, наравно, постоји ризик да се појединим државама овај приступ неће свидети и да ће кренути неким принципијелно другачијим путем.

„Међутим, дугорочно, такво усклађивање може довести управо до чињенице да ће у једном тренутку усвајање општег међународног законодавства у овој области постати једноставно неопходно."

Можда ће вас занимати видео: Шта би из свемира могло да нам падне на главу?

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]