Може ли Месец да припада било коме

Компаније су заинтересоване за рударење по површини Месеца у потрази за вредним сировинама. Па која правила постоје за људску експлоатацију и власништво?

Скоро је 50 година од како је Нил Армстронг као први човек закорачао површином Месеца. „Ово је мали корак за човека", чувена је реченица америчког астронаута, „али велики за човечанство."

Недуго потом, у скакутању по мирном мору придружио му се и колега Баз Алдрин. Након што се спустио са лунарног модула Игл, зурио је у празан крајолик и рекао: „Величанствена пустош."

Од када је мисија Аполо 11 у јулу 1969. године завршена, Месец је остао готово нетакнут - човек тамо није крочио од 1972. године. Али то би могло ускоро да се промени - све више компаније је заинтересовано у истраживање и, ако је могуће, рударење површине овог сателита у потрази за сировинама попут злата, платине и ретких минерала који се користе у електроници.

Кина је недавно лансирана Чанг Е-4 сонду на удаљену страну Месеца, када је семе памука успешно проклијало у биосфери на његовој површини. Кина је сада заинтересована за постављање истраживачке базе.base.

Срби ипак не лете у свемир

Семе памука проклијало на Месецу

Мистериозни радио сигнали из далеког свемира

Јапанска фрима АјСпејс планира да изгради „транспортну платформу Земља-Месец" и започне „истраживање поларних вода" на Месецу.

Кораци су већ предузети, па дали постоје правила која ће осигурати да Алдринова пустош остане нетакнута, или би Земљин једини велики природни сателит могао да постане предмет политичког отимања површине и ресурса?

Потенцијално власништво над небеским телима велико је питање још од када су свемирска истраживања почела током Хладног рата. У време када је НАСА планирала да први пут пошаље људе на лунарну мисију, Уједињене нације саставиле су Споразум о свемиру, који су 1067. године потписале САД, Совјетски савез и Велика Британија.

У њему се наводи: „Свемир, укључујући Месец и остала небеска тела, не подлежу националом присвајању на основу права суверенитета, коришћења, окупације или у било које друге сврхе."

Џоан Вилер, директора свемирске компаније Алден Адвајзер, описује овај споразум као „Велику повељу слободе свемира".

Према споразуму, забадање заставе на Месец - као што су то урадили Армстронг и његови наследници - је „безначајно", зато што тим чином не додељују никаква „обавезујућа права" појединцима, компанијама или државама, додаје она.

У практичном смислу, власништво над површином и права на рударење нису била толико важна питања 1969. године. Међутим, с напретком технологије, експлоатација његових ресурса зарад профита постаје све изгледније.

Уједињене нације су 1979. године донеле Споразум о управљању активностима држава на Месецу и другим небеским телима, познат и као Спорзаум о Месецу. Према овом документу, небеска тела користе се само у мирнодопске сврхе, а УН мора бити обавештен ко, где и зашто планира да сагради станицу.

Споразум такоше налаже да су „Месец и његови природни ресурси заједничко наследство човечанства" и да би интернационални режим требао да способан да „управља експлоатацијом таквих ресурса када таква експлоатација постане могућа".

Проблем са Споразумом о Месецу је тај што га је само 11 држава ратификовало. Француска је једна од њих, Индија друга. Највећи играчи у свемиру - попут Кине, САД и Русије - га нису ратификовали. Није ни Велика Британија.

У сваком случају, каже Вилер, „није лако" спровести правила која су исртана споразумима. Различите земље уносе ова документа у законодавство у морају да се старају о томе да их појединци и компаније поштују.

Професорка Џоан Ирен Габриновиц, бивша главна уредница Журнала о свемирском праву, је сагласна да међународни споразуми не нуде „никакве гаранције". Примена тих правила подразумевала би „комплексну мешавину политике, економије и јавног мњења", додаје она.

Споразуми којима се забрањује национално власништво над небеским телима су протеклих година били пред додатним изазовима.

У Америци је 2015. године усвојен Закон о конкурентности комерцијалних свемирских летова, према коме грађани САД имају право власништва над било којим ресурсима које нађу на астеродима. Истина је да се закон не односи на Месец, али ове принципе је могуће проширити и применити на друга тела.

Ерик Андерсон, суоснивач истраживачке компаније Planetary Resources, овај закон описује као „највеће признање праву власништва у историји".

Луксембург је 2017. године донео свој закон са истим правима власништва над ресурсима пронађеним у свемиру. Потпредседник Владе Етен Шнајдер рекао да ће тиме његова земља постала „пионир у Европи и лидер у овом сектору".

Жеља за истраживањем и новцем је ту, а државе су изгледа све заинтересованије да помажу компанијама.

„Очигледно да је рударење - без обзира на то да ли је намера да се сировине врате на Земљу или складиште на Месецу - у супротности са идејом да се не чини штета", каже Хелен Нтабени, адвокатица у компанији за свемирско правоNaledi Space Law and Policy.

Она додаје да се може расправљати о томе да су се САД и Луксембург на „силеџијски начин" извукли из одредби Споразума о свемиру.

„Скептична сам да ће се сачувати високо морална идеја о томе да свет истражује свемир заједничким напорима, као једнаке нације", каже она.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]