Олимпијске игре и Јапан: Гаман - умеће истрајности које дефинише земљу

Радни дан у Токију обично почиње вожњом кроз најпрометнији систем подземне железнице на свету.

Сваки дан возом се у јапанском главном граду вози око 20 милиона људи.

То је стресан процес док ужурбани путници јуре у свим правцима.

На перону, сви трупкају у уредној формацији поред врата воза да би избегли ометање путника који излазе, а потом журно улазе, додуше као на успореном филму због велике гужве.

Они који успеју да се угурају откривају да је померање скоро немогуће; стопала им понекад не додирују под.

А опет, чак и у овако претрпаним возовима, влада резигнирана тишина.

Смирено и дисциплиновано понашање обично је карактеристика чак и највећих гужви у Јапану.

Инострани посетиоци често су изненађени спремношћу људи да чекају стрпљиво на превоз, лансирање брендова или, на пример, помоћ после разорног земљотреса и цунамија у Фукушими.

Али у одржавање овог спољног реда улаже се поприличан напор: у Јапану је тај напор познат као „гаман".

Истрајавање у тешким временима

Једноставно речено, то је замисао да појединци треба да исказују стрпљење и истрајност кад се суоче са неочекиваним или тешким ситуацијама, и чинећи то одржавају хармоничне друштвене везе.

Концепт подразумева одређени степен самоконтроле: притискате кочницу на својим осећањима да бисте избегли конфронтацију.

То је очекивана дужност и доживљава се као знак зрелости.

Дејвид Слејтер, професор антропологије и директор Института за компаративну културу на токијском Универзитету Софија, описује гаман као сет стратегија како бисте се изборили са догађајима који су изван наше контроле.

„Појединци у себи развијају способност да истрају и толеришу ствари које су неочекиване или лоше, тешке за проживљавање", каже он.

У корену свега тога, објашњава Норико Одагири, професорка клиничке психологије на Токијском међународном универзитету, налази се чињеница да Јапанци цене кад се не говори много и потискују негативна осећања према другима.

Обука у том смислу креће врло рано; деца уче на примеру родитеља.

Стрпљење и истрајност су и део образовања, које почиње још у основној школи.

„Нарочито жене, уче нас гаману што је више могуће", каже Одагири.

Гаман може да се манифестује на дуге стазе, као што је остајање на неодговарајућем послу или толерисање иритантног колеге, или на кратке стазе, као што је игнорисање бучног путника у превозу или старијег падобранца у редовима.

Јоши Такабајаши (33) била је златарка у Токију пре него што се удала, преселила у Каназаву и родила децу.

Упитана кад користи гаман, она истиче свој живот после рођења бебе и чињеницу да не може више да ради неке ствари у којима је некада уживала.

Она се присећа и силеџије на послу ком је морала да угађа да би дошла до кључне обуке, избегла невољу и задржала посао.

„Кад се осврнем на то време, мој шеф чак није учинио ништа да ми помогне.

Требало је да дам отказ. Али моји родитељи и сви око мене, који су такође тек почињали да раде, упорно су ме подстицали да јурим успех.

Нисам била ни свесна колико гамана сам у то уложила", каже она.

„Улепшавање гамана"

Гаман је потекао из будистичких учења о унапређењу себе пре него што се постепено уклопите у механизам истрајности за појединце који покушавају да се снађу у чланству у друштвеним групама.

Усавршен је током послератног економског бума у Јапану кад је рад постигао статус изградње нације - што је значило жртвовање времена са породицом за прековремени рад на послу.

Неки доживљавају гаманску истрајност као карактеристику која дефинише Јапан.

„То је репрезентативна карактеристика јапанског народа, али има својих добрих и лоших страна", каже Нобуо Комија, криминолог са Универзитета Ришо у Токију.

Комија сматра да су узајамни надзор, самоконтрола и очекивања јавности који се везују за гаман фактор који доприноси ниској стопи криминала у Јапану.

Кад људи пазе једни на друге и избегавају конфликт, сви воде више рачуна о својим поступцима.

Али не ради се само о динамици групе.

„Важно је не заборавити да од гамана има користи и појединац", каже Комија.

„То значи да не добија отказ на послу или има користи од непрекинутих односа са људима око себе."

Али гаман такође врши притисак на тог појединца.

„Ми улепшавамо гаман", каже Одагири. Многи људи у Јапану очекују од других да нагађају како се осећају уместо да се изразе директно, а понекад такав притисак уме да се нагомила.

„Превише гамана има негативан утицај на наше ментално здравље", каже она.

„Понекад кад људи у себи држе превише негативности, гаман може да се претвори у психосоматску болест."

Тражење помоћи у вези са менталним здрављем често се доживљава као неуспех, каже Одагири.

Од људи се очекује да са свим изађу на крај сами.

Али то понекад не функционише и доводи до експлозија беса, што за последицу може да има насиље у породици или на радном месту.

Гаман такође може да заточи жене у несрећне бракове.

„Наше друштво од жена очекује да буду скромне или тихе. И зато се жене понекад труде да не изражавају негативна осећања, само гаман", каже Одагири.

А кад одлуче да се разведу, многе откривају да то не могу да учине зато што су скрајнуле своје каријере у корист породице и више нису финансијски независне.

Комија повезује скорашње повећање пријављивања сексуалног злостављања и малтретирања са сломом друштвених структура која приоритет стављају на групу у односу на појединца.

„Јапански народ каже да је гаман национална врлина, али то је заправо било само средство за остајање у групи", каже он.

Сада људи осећају да је мање вероватно да ће бити изопштени ако се огласе.

Зашто гаман у економији хонорарних послова?

А друштво се заиста мења.

Пре тридесет година, запослење у Јапану било је за читав живот.

Мушкарци су традиционално радили прековремено напредујући у хијерархији компаније у којој су проводили читаву каријеру.

Жене су обично биле смештане на привремене послове без могућности напредовања у очекивању да ће отићи да би одгајале децу.

Али данас се систем доживотног запослења распада, људи ступају у брак касније, више жена ради, а стопа рађања је на најнижем нивоу у историји.

Многи млади људи раде путем привремених уговора или на хонорарним пословима где гаман више ништа не значи.

„Не гледају на вас као на саставни део групе. Упошљавају вас и дају вам отказ, имате уговор, плаћају вас по сату", каже Слејтер.

„Читава идеја гамана овде је потпуно неприлагођена. Задржаћете посао ако ћутите, али све научене вредности гамана које су имале смисла у кохерентним и трајним друштвеним односима више не важе."

А неки млади људи се одлучују да се не служе гаманом, одричући се путева којима су ходиле претходне генерације.

Мами Мацунага (39) радила је за модне медије пре него што је Токио заменила за плажу.

Она сада сурфује сваки дан и учи људе медитацији, дисању и јоги у одмаралиштима и радионицама широм Јапана.

„У јапанској култури, очекивања гамана врше притисак на свакога да ради све исто и оставља мало простора за различитост", каже Мацунага.

Упитана да ли је икада истрајавала на послу, она одговара:

„Не, нисам. Врло брзо бих напуштала посао чим је тако нешто требало да се деси."

Погледајте видео о жени која учи Јапанце да плачу

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]