Куба и Америка: Како је инвазија у Заливу свиња почела и пропала пре више од шест деценија

Више од шест деценија после инвазије у Заливу свиња - неуспелог покушаја да се свргне режим Фидела Кастра на Куби - Хавана и даље слави тријумф, док преживели агресори живе у САД задовољни што су извршили дужност.

ББЦ Мундо истражује војни план и реалност онога што се десило.

Џони Лопез Де Ла Круз осећа се као да му понестаје ваздуха.

Затворен у камиону са више од 100 других затвореника, једва може да дише.

Унутар возила, затвореници почињу да очајавају.

Зноје се.

Неколицина губи свест.

Неки скидају копчу са војних каишева и буше кров камиона како би пустили мало ваздуха унутра.

Купују себи време.

Али већина очекује да ће бити стрељана чим стигне у Хавану.

Возило стиже на одредиште седам сати касније.

Војници отварају врата. Неколико тела испада на асфалт.

Девет затвореника умрло је током путовања.

Кад дође ред на Џонија да изађе, једва успева да искочи из камиона.

Ту је још затвореника поред оних који стижу „камионом смрти".

Укупно, допремљени у неколико возила, има их скоро 1.100.

Они су преживели из Бригаде 2506, војне јединице од 1.400 младића који свега неколико сати раније нису успели у покушају да изврше инвазију на Кубу, поражени од снага Фидела Кастра на плажи Гирон.

Већина су кубански изгнаници, које је, после Кастрове победе, регрутовала и обучила ЦИА да свргну револуционарну власт на острву.

Фидел Кастро је на власт дошао нешто више од две године раније, 1. јануара 1959. године, кад су његове снаге свргле владу Фулгенсија Батисте, кога су оптужили да је аутократа и корумпиран.

Упркос значајној подршци Кастру међу народом, многи Кубанци нису се слагали са његовом револуцијом и отишли су у изгнанство.

Инвазија у Заливу свиња из 1961. године била је осуђена на пропаст и пре него што је испаљен први метак. Бригада и даље за то окривљује Вашингтон.

Из Беле куће, амерички председник Џон Ф. Кенеди у последњи час је отказао америчке ваздушне нападе који би неутралисали Кастрову авијацију.

Учинио је то зато што је сматрао да не сме да изгледа као да Сједињене Америчке Државе стоје иза инвазије.

Кад би се то тако доживело, не само да би уништило међународну репутацију земље, већ би и дало изговор Совјетском Савезу, који је у то време консолидовао положај као кључни Кастров савезник, да реагује и покрене до тад невиђени нуклеарни сукоб.

У тим условима, напад посвећених али неискусних младића који су сањали да „ослободе Кубу од Кастра" трајао је мање од 72 сата.

Десант су извршили 17. априла 1961. године.

Деветнаестог априла поподне, већ су били поражени.

Преживели из Бригаде 2506 пуштени су на слободу више од годину дана касније, крајем 1962. године, после напетих преговора.

Преживели припадници окупационих снага и даље чекају у изгнанству на пад кубанске социјалистичке владе.

Куба, заузврат, сваког 19. априла обележава пораз који је нанела једна мала земља армији „плаћеника" финансираној од најмоћније земље на свету.

Од тада је прошло 60 година.

Ово је прича о томе како је скован план инвазије, зашто није успео и како је обележио животе њених протагониста

Зашто сам престао да подржавам Фидела и придружио се инвазији

Џони Лопез Де Ла Круз, данас 80 година стар, актуелни је председник Удружења ветерана Бригаде 2506.

Био је припадник падобранског батаљона који је учествовао у инвазији у Заливу свиња.

Ово је његова прича:

Очи су ми се отвориле оног дана кад је убијен наредник Бенитез.

Био је из Батистине полиције, добар породични пријатељ који никад није напустио Кубу зато што је сматрао да није учинио ништа лоше.

У почетку сам подржавао Кастра.

Он никад није рекао да је комуниста.

Да јесте, нико на Куби га не би подржао.

Али убрзо потом, почели су да стрељају људе.

Одузимали су и национализовали имовину и земљиште.

Једног дана дошла су два Кастрова човека и одвела Бенитеза на суђење.

Био сам тамо да га подржим.

Трајало је краће од пола сата.

Није му дозвољено ни да се огласи.

Он и четворица других проглашени су кривим и одведени на напуштено гробље изван града.

Погубљени су и бачени у масовну гробницу.

То ме је пробудило.

Нисам могао да схватим како можеш да наредиш погубљење људи а да им не дозволиш да се бране.

То је била злоупотреба моћи.

Потом сам почео да учествујем у контра-револуционарним активностима.

Делили бисмо летке и исписивали по зидовима „Доле Фидел".

Али онда су ухапшена два члана моје групе. Блиски људи су ми рекли да сам ја следећи.

И зато сам са тројицом пријатеља отишао у Хавану и одлетео до Мајамија са лажним папирима.

Кад сам 1960. године стигао у САД, већ сам знао да друге изгнанике обучава ЦИА у Гватемали како би извршили инвазију на Кубу.

Стигао сам тамо неколико дана касније.

Војска од 1.400 изгнаника

Између 1959. и 1960. године, хиљаде младића који су се противили Кастру попут Лопеза Де Ла Круза закључили су да је њихова једина опција изгнанство или оружана побуна против владе.

Већина је завршила у САД-у, земљи вољној да финансира свргавање Кастра.

Национализација америчке индустрије и компанија, као и Кастрове све тешње везе са Совјетским Савезом, ускоро су довели до погоршавања односа између Кубе и САД.

Постао је права претња по регионални утицај најмоћније земље на свету.

ЦИА, Пентагон и Бела кућа, под администрацијом америчког председника Двајта Ајзенхауера, одлучила је да ликвидира револуционарног лидера.

И у групи кубанских изгнаника пронашли су савршену војску која ће спровести тај план у дело.

Регрутовано је укупно 1.400 људи.

За то време, Куба је почела да се припрема, јер је подозревала да би ускоро могло да дође до инвазије.

„Херој отаџбине"

Хорхе Ортега Делгадо борио се током инвазије на страни Фидела Кастра.

Кад се присећа тих дана, очи му и даље сјаје.

Седећи на трему куће у Хавани, Ортега, који данас има 77 година, испричао је за ББЦ како се придружио војсци.

Потичем из веома скромне радничке породице.

Кад је Револуција тријумфовала, имао сам 15 година и одмах сам се укључио у револуционарне активности.

САД су покушале да интервенишу и нападну Кубу.

У октобру 1959. године, основана је Револуционарна војска.

Придружио сам јој се и прошао обуку током 1959. и 1960. године.

Пред крај октобра 1960. године, Фидел Кастро, врховни командант, дошао је да види како се обучавамо.

Тражио је да прича са свим војницима. Било нас је скоро 1.500.

Замолио је оне млађе од 20 година да се придруже противавионској артиљерији.

Тог поподнева тражио сам дозволу од родитеља да пођем с њима. Пристали су.

Био сам послат у Батерију број 30.

Ту су почели да нас обучавају за противваздушну артиљерију.

План

Првобитни план који су сковали ЦИА и Ајзенхауерова администрација био је да изгнаници напусте Пуерто Кабезас, у Никарагви, и изврше десант близу града Тринидада, у јужној Куби.

Главни циљ био је да се окупира ова зона и довољно дуго пружа отпор да би се успоставила ривалска влада прогнаних лидера коју ће касније подржати Сједињене Америчке Државе.

Тринидад се налази близу планине Ескамбреј, где су се већ налазили припадници групе Кастрових противника, који ће се придружити окупационим снагама, и, уколико буде било потребно, организовати герилски рат сличан оном који је успешно спровео Фидел Кастро у планинама Сијера Маестре неколико година раније.

Да би извели успешан десант, 16 авиона претходно је требало да бомбардује Кастрове главне аеродроме, уништивши његове ваздушне снаге и стекавши надмоћ на кубанском небу.

Али планови су се радикални променили кад је у јануару 1961. године Кенеди постао председник.

Он је пристао да се настави с извршењем плана, али не под тим условима.

Сматрао је да је инвазија на Тринидад усред бела дана сувише дрска.

„Кенеди је желео да негира било какво учешће у инвазији.

„Све је морало да се обави у тајности.

„Слетање у Тринидад усред бела дана била је демонстрација превелике силе, то би показало да иза свега стоје САД", рекао је Питер Корнблух, директор Пројекта документације Куба при америчкој Архиви националне безбедности.

„Операција је морала да буде што тајновитија и Кенеди је дао ЦИА-и три дана да преобликује план који је био припреман читаве године", додаје овај стручњак.

Корнблух је успео да издејствује скидање ознаке „строго поверљиво" са извештаја о неуспелој војној акцији који је остао тајан 37 година.

Кенеди је смањио број авиона са 16 на 8 и наложио ЦИА-и да модификује зону и време десанта.

Одабрали су локацију за коју ће се касније испоставити да је била најгора могућа: Залив свиња, тешко доступан рукавац на југу острва.

У овој зони, обала је неприступачна.

То је мочварна област са непробојним мангровима и оштрим „псећим зубима", како коралне гребене зову на Куби.

Место на ком је тешко извести десант брзо и у тајности.

Близу Залива свиња налазио се аеродром, кључан за доливање горива у окупаторским летелицама.

Бомбардовање, 15. април

Хорхе Ортега Делгадо је завршио прву вежбу на противавионском топу и нервозно чекао да добије слободан дан 15. априла.

У том тренутку провео је већ неколико месеци на војној обуци.

Али у праскозорје истог дана, огласила се борбена узбуна.

Агресорски авион је бомбардовао два аеродрома у Хавани и још један у Сантјагу.

„Одмах смо изашли. Добили смо наређење да изнесемо топ и били смо распоређени на плажу.

„Кад смо стигли, рекли су нам да је у зору 15. априла плаћенички авион напао наше аеродроме и убио седморицу наших сабораца", присећа се Ортега.

„Сви ми млади били смо веома енергично против тога. Нисмо могли да верујемо.

„Били смо спремни да урадимо све што је потребно да одбранимо нашу отаџбину", каже бивши борац, док му глас још подрхтава од емоција.

Петнаестог априла 1961. године извршено је прво бомбардовање које је одобрио Кенеди како би уништио Кастрове авионе пред десант планиран за 17. април.

Осам авиона узлетело је ујутро 15. априла из базе у Пуерто Кабезасу, у Никарагви, и бацило бомбе на аеродроме у Сантијаго де Куби, на истоку земље, и на Сиудад Либертад и Сан Антонио Де Лос Банос, оба у Хавани.

Упркос смрти седморо људи, успели су да оштете свега неколико кубанских авиона, од којих су неки већ били расходовани.

Кастрове ваздушне снаге остале су готово нетакнуте и, сем тога, успеле су да оборе један окупаторски авион.

После бомбардовања, авион са кубанским ознакама слетео је у Ки Весту, на Флориди.

Његов пилот рекао је да је дезертер из Кастрових оружаних снага.

У стварности, био је саставни део ЦИА-иног плана да се избегне уплитање САД-а у напад.

На тај начин, изгледало би као да је на Куби избила домаћа побуна против Кастра, уместо да су акцију покренуле САД.

„Али прича о дезертеру потрајала је свега неколико сати.

„Иако су САД то негирале, читав свет је знао да су авиони амерички и да су желели то да представе као да су напад извели кубански дезертери", објашњава Корнблух.

Пошто су се јавиле сумње у учешће Америке, Кенеди је опозвао остатак ваздушних напада, задавши фатални ударац циљевима Бригаде 2506, која је остављена без подршке из ваздуха.

„Увек кажем да је рат био изгубљен још пре него што је и почео", каже Лопез Де Ла Круз.

Али у том тренутку нико од агресора то још није знао.

Десант

17. април 1961. године. 1:00 изјутра.

Агресорски бродови приближили су се плажи Ларга, на самом крају уског Залива свиња.

Нису желели да производе буку.

Изненађење је било кључни део плана.

Али Кастро је месецима сумњао да се спрема агресија.

Знао је да је рат против САД сукоб налик оном између Давида и Голијата и био је добро припремљен за њега.

„Војници су патролирали практично сваком плажом на острву", објашњава Корнблух.

Једна од тих патрола чула је неке звуке.

Укључила је рефлекторе и отворила ватру.

Агресори су одговорили.

Успели су да заробе неколико војника, који су ипак имали довољно времена да огласе узбуну.

Фактор изненађења је пропао.

Кастрове трупе су се мобилисале да одбију инвазију и још је много агресора чекало да скочи.

„Бродови од папира"

Умберто Лопез Салдана има 83 године. Напустио је Кубу 1960. године да би избегао у Мајами.

Убрзо потом, придружио се Бригади.

Био је у једном од бродова који су извршили инвазију.

Имали смо много потешкоћа.

Почели смо прерано да се боримо. То је одложило десант.

Осим тога, наши бродови били су премали.

Сваки пут кад би ударили у неки од гребена, практично би било уништени.

Многи су потонули.

Десант се наставио све до раних јутарњих часова.

Чекали смо да се плима повуче да бисмо боље видели и избегли гребене.

Са обале су нам бацили конопац да стигнемо до копна.

Око 6:00 ујутро, појавила се Кастрова авијација.

Бомбе су падале поред нас.

Наши бродови су се љуљали као да су од папира.

Убрзо након тога, једна бомба је погодила мој брод, „Хјустон".

Избила је паника. Неколико другова је погинуло.

Капетан је намерно навео „Хјустон" на гребен како би омогућио другима да стигну до копна.

Поред тога што је онеспособила „Хјустон", Кастрова авијација је потопила и „Рио Ескондидо".

На тим бродовима смо имали много муниције и тоне авионског горива.

Све то је било изгубљено".

„Кад почнете да пуцате, разгневите се и ослободите страха"

Хорхе Ортега и његова противавионска батерија стигли су у покрајину Матанцас, у којој се налази Залив свиња, 17. априла негде око 5 поподне.

Тамо је сазнао да ће се борити против 1.200 људи који су успели да се искрцају на Куби, поред падобранског батаљона који је слетео у оближњој зони.

Друга група чланова Бригаде остала је да чува залеђину, не померајући се.

Ортега се сећа да је чуо војнике, звуке тенкова и минобацачке ватре.

„Шеснаестог априла пажљиво смо слушали Фиделов говор у част седморице наших сабораца који су пали у бомбардовању.

„Док смо ишли у Хавану, људи би излазили на улице са заставама, тражећи од нас да поразимо непријатеља", присећа се Ортега.

У том говору, Кастро је први пут објавио социјалистичку природу револуције и позвао људе да одбију напад плаћеника.

Ујутро 18. априла, Ортега је открио непријатељске авионе.

Било је то први пут да је пуцао из топа.

„Осећате се спутано. Сви смо били уплашени. Свако ко вам каже другачије, лаже.

„Али погледате особу до себе и видите да су остали чврсти и посвећени.

„Кад почнете да пуцате, разгневите се и ослободите страха", присећа се Ортега.

Истог дана, његова батерија пошла је са још војника на плажу Ларга, опколивши значајан део армије изгнаника.

„Ујутро 19. априла, видели смо како је један од авиона, који је оборила наша батерија, пао у море. Други авион је пао у поље шећерне трске.

„Копилот је жив изгорео, али је пилот искочио падобраном и покушао да побегне. Погинуо је у борби са нашим трупама", испричао је бивши борац.

Уз отказане ваздушне нападе пре него што је десант уопште отпочео, авиони Б-26 који су пратили инвазију били су лака мета за Кастрову практично нетакнуту ваздушну флоту.

Бродови који су носили авионско гориво били су изгубљени, а авиони који су учествовали у инвазији нису могли да користе аеродром близу плаже Гирон, као што су планирали.

Сада су морали да лете четири сата без стајања до базе у Никарагви како би наточили гориво.

Сваки пут кад би се вратили на Кубу, имали су мање од сат времена за бомбардовање.

Посада је уклонила митраљезе из авиона да би били лакши.

Али од тога су само били рањивији.

Двадесет четири часа од почетка десанта 17. априла, нападачи су већ изгубили два од шест бродова и пола ваздушне флоте.

Остатак бродова повукао се на отворено море, да би избегао још губитака од Кастрових снага.

Деветнаестог априла, четири америчка инструктора лета из Никарагве долетело је као подршка припадницима Бригаде који су били препуштени сами себи.

Фиделове снаге су их обориле.

„Нису морали да умру, али су сматрали да морају да нас подрже. Био је то диван гест", каже Лопез Де Ла Круз.

Потпун неуспех, 19. април

Кастро је знао да се непријатељ суочава са потешкоћама.

Наредио је потпуну офанзиву како би их сабио уз обалу и спречио их да побегну.

Његове трупе стизале су у таласима: камиони са још људи, оклопни транспортери, минобацачи, авиони.

Трећег дана, агресори су остали без муниције, авиона и путање бекства.

Предали су се 19. априла у 17:30.

Тешко је проценити тачан број погинулих на страни агресора.

„Било је много морнаричке посаде у бродовима који су потонули и ту смо изгубили рачуницу", објашњава Де Ла Круз.

Председник ветеранског удружења израчунао је да је вероватно било 103 мртвих и још стотину рањених.

Он мисли да је број жртава веома мали, имајући у виду да су борбе трајале три дана.

На кубанској страни, један од команданата који је преводио отпор, Хозе Рамон Фернандез, навео је у књизи о инвазији коју је написао заједно са Фиделом Кастром да су имали 176 губитака.

Чин ароганције

„Инвазија у Заливу свиња била је изузетно арогантна грешка у процени ЦИА-е", каже Корнблух.

Лидери обавештајне агенције били су убеђени да Кастрова револуција нема подршку у народу и да је довољна само војна инвазија противника да би се дигла народна побуна против њега.

„Али истина је била да је Кастро био веома популаран у тој области. Дао им је струју и пољопривредну помоћ.

ЦИА је кренула од лажних и лоших премиса за извођење инвазије."

„Такође, није било тако тешко замислити да ће десетине хиљада кубанских војника брзо поразити 1.400 освајача", тврди Корнблух.

Заробљено је неких 1.100 људи из Бригаде 2506 и послато у затворе у Хавани.

У затвору

Умберто Лопез Салдана прича за ББЦ Мундо шта је доживео пошто је ухваћен:

Пре него што су нас послали у затвор, стигао је Че Гевара.

Питао нас је како смо зарађивали за живот пре него што смо напустили Кубу.

Деловао је веома смирено, али одувек сам мислио да би могао у сваком тренутку да ме упуца.

Пребацили су нас у затворе у неколико камиона. Један од њих је био пренатрпан.

Био је херметички затворен. Девет мојих колега умрло је у том возилу.

У мом камиону прозори су били отворени.

Док су нас пребацивали, људи су викали на нас на улици: „Плаћеници! Продане душе! Стрељаћемо вас!".

Касније, у Хавани, били смо затворени у затвор Кастиљо Дел Принсипе.

Нису се лепо опходили према нама.

Неке затворске ћелије биле су пренатрпане и морали смо да спавамо на поду.

Доћи до цигарета било је изузетно тешко.

Неки затвореници су на крају пушили кору од наранџе.

Док су нас изводили у шетњу по дворишту, чувар би нас боцнуо бајонетом кад бисмо успорили корак.

Било нас је око 150 затвореника у сваком затворском ходнику, али смо имали само један тоалет за све нас.

Дали су нам шољу кафе која је заправо била само прљава вода.

Пљунули бу у њу много пута пре него што би нам дали шољу.

Хлеб који смо добијали био је тврд као камен.

Бацали би га на под.

Морали сте да га умачете у воду да бисте могли да га жваћете. Храна је била веома оскудна.

Размена

Лопез Де Ла Круз провео је три месеца у самици зато што је покушао да побегне и био је проглашен опасним затвореником.

Због тога је послат у последњем авиону који је пребацио затвореника назад у Мајами.

Било је то за Божић 1962. године.

Кенеди је послао славног адвоката да преговара са Кастром.

Звао се Џејмс Б. Донован, а у фебруару 1962. године већ је издејствовао размену затвореника између Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза.

Он је први пут отпутовао у Хавану 30. августа 1962. године. Наредног дана састао се са кубанским лидером и разговарали су четири сата.

Наредних месеци, Донован је одржао неколико разговара са Кастром.

Преговорима се, уместо као хуманитарној размени, приступило као процесу „обештећења", „што је Кастро захтевао од самог почетка, зато што је желео да Куби буду надокнађени трошкови инвазије", објашњава Корнблух.

Неколико месеци пре ослобађања, затвореници су изведени на суђење за издају.

Многи су веровали да ће завршити пред стрељачким водом, али су осуђени на 30 година затвора.

Суд је исто тако одредио да Америка мора да плати укупно 62 милиона америчких долара како би били пуштени.

Крајем децембра 1962. године, Донован се договорио са Кастром да се затвореници пусте у замену за 53 милиона америчких долара у лековима и храни који ће се расподелити међу кубанским народом.

Када су залихе почеле да пристижу на Кубу 23. децембра, први летови Пан Америкена почели су да враћају затворенике у Мајами, где их је дочекала маса од 10.000 људи окупљених у аудиторијуму Динер Кија.

За то време, Куба је прославила „другу победу на плажи Гирон", како су описивали добијање „борбе за обештећење".

Лопез Де Ла Круз се присећа како је био на том последњем Пан Америкеновом лету, док је гледао кроз прозор авиона и мислио да ће бити веома тешко вратити се у његову родну земљу.

„Људи кажу да су нас разменили за конзерве хране за бебе, али ми се нисмо осећали понижено.

„Због нашег пуштања на слободу, Куба је добила много одеће, хране и лекова које је влада поделила људима", каже Лопез Салдана.

Ниједан од двојице изгнаника никад се више није вратио на Кубу.

„Они ће заувек бити наши непријатељи"

Хорхе Ортега, бивши кубански борац, каже за ББЦ Мундо:

Да ли бих једног дана могао да седнем са неким од њих и попијем пиће?

Мислим да би то било веома тешко, због свих мојих другова који су пали или били осакаћени.

Да разговарамо, да. Куба је увек отворена за дијалог. А

ли услови морају бити равноправни.

Док год траје амерички трговински ембарго, то не може да се деси.

Људи из Бригаде су плаћеници зато што су се продали земљи која их је ангажовала.

Они ће заувек бити наши непријатељи.

Они то никад нису ни престали да буду.

До дана данашњег, из Мајамија, они врше утицај и покушавају да одлучују, подржавајући ову амерички блокаду против наше отаџбине.

Истина је да је бивши амерички председник Барак Обама пре неког времена боравио на Куби и позвао на дијалог.

Али је затражио и да се заборави историја.

Историја се никад не заборавља.

Она је увек ту у садашњости.

Издајници на Куби, хероји у Мајамију

Инвазија у Заливу свиња на Куби доживљава се као агресија издајника који су се продали Америци.

Сваког 19. априла организује се славље са војним парадама и комеморацијом онога што кубанска влада назива „првим поразом империјализма у Латинској Америци".

Сто педесет километара даље, међутим, сентимент је потпуно другачији.

Носталгија за оним што је могло бити осећа се на улицама Мајамија.

Ту су подигнути споменици, музеји и паркови у част хероја Бригаде 2506.

Данас, 60 година касније, преживели не воле да причају о томе колико су Кубанаца са друге стране убили током инвазије.

„Истина је да најрадије не бих да кажем.

„Знали смо да идемо у рат, али нико вам неће рећи да смо уживали у убијању људи. Дубоко у себи, ми смо сви браћа", каже Лопез Де Ла Круз.

„Идете да убијате или да будете убијени. Данас то изгледа другачије. Истина је да смо сви били Кубанци.

„Али у том тренутку размишљали смо само о томе да ослободимо Кубу од свих ужаса који су је снашли", инсистира Лопез Салдана.

Ветерани Бригаде и даље сањају о томе да за живота виде пад кубанске владе.

Двојица су америчких председника којима не могу да опросте: Кенеди и Обама.

„Кенеди није био спреман за то. То је била чиста глупост. Иако је желео да заштити Америку, било је лако видети да су умешани.

„Годинама касније, разумео сам његову одлуку, али истина је да се многи људи осећају издано и разочарано због онога што је урадио", каже Лопез Де Ла Круз за ББЦ Мундо.

Ветерани су још критичнији према Обами.

„Желео је да се додвори Кастровом режиму и преговара с њим. Али био је наиван.

„Куба је отворила врата, али ништа није променила. Била је то катастрофална политика", инсистира Лопез Салдана.

Значајан део заједнице кубанских изгнаника на Флориди и даље подржава чврсту политику према острву.

Они славе бивше чланове бригаде као хероје у егзилу.

„Осећамо велико задовољство. Испунили смо своју дужност иако нисмо постигли наш циљ.

„Овде у Мајамију људи нас много цене. Доналд Трамп се лично више пута срео са нама. Штавише, у септембру 2020. године позвао нас је у Белу кућу. Веома смо поносни", истиче Лопез Салдана.

Истраживање и извештавање: Хосе Карлос Куето

Уредници: Данијел Гарсија Марко и Лилиет Хередеро

Дизајн и илустрације: Сесилија Томбеси

Програмирање: Катерина Хупер

Уз подршку Вила Гранта, Адама Алена и Сали Моралес

Пројекат водили: Лилиет Хередеро и Керол Олона

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]