Музика: Да ли је Џими Хендрикс био природни геније

Један од најважнијих и најутицајнијих гитариста 20. века Џими Хендрикс рођен је 27. новембра 1942. године, а преминуо 1970.

Филм All Is by My Side редитеља Џона Ридлија, заснован на Хендриксовом детињству и формативном периоду, прича причу о гитарском и музичком иноватору који стиже надомак статуса интернационалне звезде.

Филм се усредсређује на период 1966-1967, када је Хендрикс стигао у Лондон где га је „открила" британска рок аристократија, музичари попут Пола Макартнија, Ерика Клептона и Џефа Бека.

Прича је испричана безброј пута, због чега делује као да је Хендрикс у свету рок гитаре био Халејева комета, јединствени случај превратника који је у Лондон дошао као већ оформљени музичар много пре него што је снимио револуционарни албум Are You Experienced?

Како читамо у већини књига, излазак албума је био налик тектонском поремећају тла, уздрмавши саме темеље културе.

Говори се о вододелници - постојала је гитара пре Хендрикса и после његове појаве.

Ретко ком гитаристи колеге указују толико страхопоштовање као Хендриксу, а још мање је оних који су након њега успели да дефинишу сопствену ауру и доба у ком су живели.

Чак ни његова прерана смрт 1970, само три године пошто је, наводно, већ стигао као велика рок звезда, није умањила његов утицај.

И све је то урадио човек тихог гласа који није био омамљен оним што је музичка индустрија имала да му понуди.

Штавише, у песми Voodoo Chile, једној од најцењенијих његових снимака, слушамо како кроз Хендрикса проговара високотестеронски митотворачки дух Мадија Вотерса, једног од његових идола, када обзнањује: „У ноћи када сам био рођен/Кунем се, Боже, да је месец затреперио јарко црвено."

Прилично сам сигуран да 27. новембра 1942. месец није променио боју у јарко црвену, а Хендрикс је засигурно знао да његове митске моћи није створио колоплет космичких сила, већ активности далеко мање мистичне природе попут интензивног слушања других, истанчаног укуса и напорног рада на турнејама.

Назовимо то комбинацијом крви, зноја и интелекта, али у сваком случају, Хендрикс није био сензација, већ ученик који је, путем неуморне вежбе и природног талента, превазишао многе учитеље.

Они који верују да је био попут Халејеве комете чине и њему и његовој радној етици лошу услугу.

„Мала научна фантастика"

Налик Битлсима пре њега, које су проглашавали спасиоцима рокенрола, Хендрикс је сматрао да је вешт синтетичар онога што се дешавало пре њега, није себе убрајао у потпуно оригиналне ауторе.

Често би говорио да је помоћу „мало научне фантастике" спроводио блуз у сопствени стил.

У интервјуима би увек издашно поименце наводио узоре, а било их је подоста.

Баш као што су Битлси испекли занат свирајући на импровизованим бинама у хамбуршком дистрикту црвених фењера, годинама пре него што су ускочили у одела и руковали се са Краљицом, Хендрикс је као прекаљени тезгарош изгарао по оронулим дворанама смештеним по мочварама америчког Југа познатим као „Chitlin' Circuit".

Имао је строго ограничену улогу, да не би засенио музичаре са којима је наступао.

Свирао је са The Isley Brothers - који ће тек неколико година касније снимити највећи хит - и Литлом Ричардом, који је покушавао да направи рокенрол „камбек" након година проведених у госпел водама, и научио је како се води бенд и пише једноставна и ефикасна песма.

У међувремену, од гитариста у распону од Бадија Гаја до Лес Пола упијао је новине у свирању.

На снимку песме Testify Ајзли брадерса из 1964, у уводу за четворотактни соло Хендрикс одаје признање младом Гају, чикашком гитаристи који је већ у то време храбро користио дисторзију и ефекат „састејн" што је изазвало незадовољство челника компаније Chess Records.

Гајев стил је био шокантан спој интензитета и перформанса - његова свирка је призивала духове легенди попут Лајтнина Хопкинса и Чака Берија, газио је дисторзију и „састејн" док је гитару свирао зубима или држећи је иза леђа.

Клептон и Хендрикс су били међу онима који су пажљиво хватали белешке; дискографије двојице аутора обилују Гајевим цитатима.

Џеф Бек је такође то уочио, приметивши да је Хендрикс у изузетној песми Stone Free, Б страни његовог првог сингла Hey Joe, спојио Гајеву темпераментност и Полову прецизност.

Мит вредан сећања

Хендрикс је такође усвојио игру речима по узору на Куртиса Мејфилда - тачније бројних синглова које је Мејфилд снимио као члан састава Impressions, што се може чути у песми The Wind Cries Mary - као и све блуз великане.

Нимало случајно, џемовао је са тек оформљеним саставом Cream 1966. на класик Хаулин Вулфа Killing Floor из 1964, надопуњујући убиствену шестожичану фигуру Хјуберта Самлина.

У деловима песме Foxy Lady Хендрикс је изградио „фидбек" на начин како су то раније радили гитаристи попут Линка Реја и Боа Дидлија 50-их, да би тај звук 60-тих надоградио бенд Yardbirds.

У Purple Haze је преиначио Hold It Била Догетa из 1958. и стил свирке Двејна Едија у теми Peter Gunn Хенрија Мансинија.

Такође, на Хендрикса је утицао фри џез Џона Колтрејна и Алберта Ајлера, најочигледније у песми I Don't Live Today.

Најважнија лекција коју је Хендрикс научио од претходника тицала се става извођача, док је мање обраћао пажњу на свирачку технику.

У Гајевим и Дидлијевим рукама гитара је била звучна машина пре него инструмент са прописаним вокабуларом.

Хендрикс је схватио да постоје могућности ван прописаних правила и, за разлику од Гаја, нашао је бенд, менаџера и издавачку кућу који су му омогућили да неустрашиво лута по дивљој територији.

Иза себе је оставио на стотине снимака и скица, а званично објавио неколико студијских албума, што сведочи о томе колико је волео да истражује и колико су строги били његови аршини.

До краја живота је неуморно трагао за звуком који је чуо у глави, као да је знао да је то био једини начин да створи мит вредан сећања.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]