Дрога и уметности: Од Хендрикса до Параноје у Лас Вегасу - како је ЛСД утицао на западњачку културу

Позоришна представа Све што вам је потребноје ЛСД (All You Need Is LSD), истражује важност психоделичних дрога мимо основних стереотипа о „деци цвећа".

Да ли је време за треће „лето љубави"?

Када помислите на ЛСД, обично вам се у глави ствара специфична естетика: психоделични, ружичасти и наранџасти ковитлаци као симбол 60-тих, голи људи са цвећем у коси, ситар и његов треперави звук.

Пошто су њена психоделична својства случајно откривена у лабораторији Алберта Хофмана 1943. године, ова дрога је била забрањена у Великој Британији 1966.

ЛСД се и даље најчешће повезује са хипицима који су пригрлили његова својства која шире видике.

Чињеница је да су ефекти ове дроге обележили добар део западњачке културе, од уметности, преко литературе и најочигледније до музике, која након што су Боб Дилан, Битлси и Џими Хендрикс баталили есид више никада није била иста.

Од тада су читави музички жанрови као кључни фактор за своје постојање означили супстанце које мењају свест: психоделични рок, психо-транс или есид хаус који се појавио као накнадни корак у психоделији - у рејв култури из осамдесетих и деведесетих.

Иако је екстази дрога која се најчешће повезује са другим летом љубави, у то време и ЛСД проналази тренутак препорода у Великој Британији.

То се дешавало пре 30 година.

Да ли нам следи још једна психоделична ренесанса?

Британски драмски писац Лео Батлер се нада управо томе.

„Постојала је потреба - политичка, друштвена - за ЛСД експлозијом раних деведесетих", каже он за ББЦ Културу.

„Када данас погледате шта се дешава у свету, помислите како би нам добро дошла нека супер јака психоделија!

„Потребно нам је нешто да нас повеже - хајде да прогласимо треће лето љубави".

Пошто је прилично експериментисао са дрогама у младости, Батлер је желео да напише искрен доживљај свог психоделичног искуства.

Али је желео и да ода признање утицају ЛСД-а које иде даље од самог хипи поклича снази цвећа - па нас тако његова нова представа Све што ти је потребно је ЛСД доводи управо до данашњег тренутка.

Последњих година ЛСД је доживео једну врсту друштвене корекције, од тога да је и Стив Џобс причао о својим искуствима, па све до популаризације микродозирања у Силиконској долини (уношење малих доза у организам како би се подстакла креативност).

Прва студија о контролисаном микродозирању се појавила у септембру 2018, када су је објавили Бекли фондација и лондонски Империјал колеџ.

У исто време је и Велика Британија почела да спроводи медицинска истраживања о ЛСД-у као терапеутском средству.

Иако ово доба вероватно и није постало лето љубави, можда је макар почетак нове ере отворености, па чак и поштовања, према овој дроги.

Музика за расположење

Овај интерес медицине је своје место нашао и у Батлеровом комаду.

Он је 2015. године интервјуисао бившег члана британске владе, професора Дејвида Ната, који је био главни ауторитет за дроге.

Нат је поменуо да управо започиње своје прво медицинско истраживање о ЛСД-у после 50 година.

Тог уторка.

Да ли би и Батлер можда желео да учествује у томе?

Ово невероватно временско поклапање је потпуно променило комад: Све што вам је потребно је ЛСД сада представља Батлерово медицински контролисано путовање.

Које му заузврат дозвољава да се слободно креће кроз простор и време и да на један надреалан начин уводи кључне ликове из историјата дроге (Хофман, Тимоти Лири), као и уметнике који су били познати као уживаоци, од Олдоса Хакслија до Мајлса Дејвиса и Хелен Мирен.

„Морао сам у својој представи да имам Битлсе, али сам желео да имам и Манкисе (The Monkees) и Дилана", каже Батлер помало чежњиво због многих референци за које није било места.

„Било би сјајно да се вратимо у седамдесете и да имамо Велвет Андерграунд, Ендија Ворхола, Дејвида Боувија… а желео сам и друштво из Манчестера - Хепи Мандејс (Happy Mondays) и Стоун Роузис (The Stone Roses)".

Много је музичара на листи - што и није изненађење.

Јер је утицај ЛСД-а у култури најочигледнији и најприсутнији у музици.

То је свакако због тога што музика може бити побољшана уз помоћ дроге која изазива синестетски одговор организма: звуци се виде као да су боје, облици или шематски прикази.

Међутим, оно у чему ЛСД не помаже је читање књига или усредсређивање на заплет.

Тако да само у музици постоји истинско преклапање између дела насталих о есиду и дела створених за уживање када си на есиду.

Помогло је и то што су суперзвезде тог времена биле део свега: Битлси, Брајан Вилсон, Пинк Флојд… њихов утицај је био огроман и, да будемо искрени, неизбежан.

Мало је музичара који данас стварају који могу да тврде да на њих није утицао албум какав је, на пример „Револвер". „Кисела плоча" Битлса је објављена 1966. и била је огроман корак унапред у звуку, јер су у њој коришћени лупови, гитарски рифови емитовани унатрашке, вокални ефекти и променљиве брзине.

Искривљен и колебљив звук песме Tomorrow never Knows - чији је текст био заснован на Приручнику психоделичнох искустава Тимотија Лирија - данас може да звучи помало као трипозно-хипијевски клише, али је у то време био револуционаран.

И иако су звучна експериментисања проузрокована ЛСД-ом директно усталасала мејнстрим поп музику, не може се рећи да је потпуна психоделија престала да постоји - она је лагано стигла и до данашњих бендова какви су Флејминг Липс, Аријел Пинк, Конан Мокасин и Тејм Импала.

Али шта се десило са другим уметничким формама?

Да ли постоји велика ЛСД позоришна представа?

„Разлог због којег сам пожелео да напишем ово је делом и због тога што она заиста није постојала", каже Батлер.

„Али с друге стране, шездесетих смо имали 'Косу'".

Овај мјузикл о дугокосим хипицима који је био врло искрен по питању дрога (и голотиње), први пут је изведен 1968. на Вест Енду, дан после аболиције цензуре у Великој Британији.

Све је то било део општег отварања културе и процвата експериментисања.

„Писци и позоришта су могли да буду много слободнији - било је то време Ројал Корт театра и позоришне групе Theatre Workshop", напомиње Батлер.

„Чак и ако нисте могли да замислите неког као што је био Едвард Бонд или Пинтер да експериментишу са дрогама, увек су се постављала питања како је који комад био написан или каква су била искуства публике и то је био део контра-културе.

„Керил Черчил је диван психоделични аутор. Да ли и сама ужива психоделике? Вероватно не. Али нечега ипак има у њеним делима".

Он указује и на експлозију инвентивног стваралаштва у деведесетим - пре свега на Нову британску драму (In-Yer-Face) и ствараоце какви су били Сара Кејн или Марк Рејвенхил.

„Они су били деца лета љубави 80-тих.

„Њихова побуна се огледала не само у оном што су говорили, већ и у форми њихових представа".

Бесконачни простори

За разлику од позоришта, иконографија ЛСД-а је у визуелним уметностима била врло јасна.

А постоји и преклапање са музиком: прави класици психоделије могу да се нађу на омотима плоча и постерима.

Узмимо на пример Матија Кларвејна који је направио омот за албум Bitches Brew Мајлса Дејвиса, Мартина Шарпа који је створио омот за Disraeli Gears, плочу састава Крим, или дизајн колективе као што су Хипгнозис (Пинк Флојд омоти) и The Full (омоти за албуме Инкредибл Стринг Бенда и костими за Magical Mystery Tour Битлса).

Вес Вилсон, Виктор Москозо и Бони Меклин су такође помогли дефинисању и изгледу те ере у Сан Франциску утицајним постерима.

Оно што је заиста фасцинантно у уметности је то што се њени утицаји протежу унатраг, баш као и унапред; тако имамо очигледне цртеже са ковитлајућим стилом по угледу на Арт Нуво или Југендстил, као и оне из фазе бурног експериментисања у надреализму.

Шта то може да буде трипозније него време које се растапа у Упорности сећања Салвадора Далија?

Могли бисте рећи и да су призори које нам је есид откључао у свести увек били присутни у нашој подсвести.

Надреалисти би могли, у сваком случају.

Психоделија 60-тих данас изгледа као типични продукт свог времена и због тога ЛСД личи на „жртву сопствене иконографије", каже Батлер.

Па ипак, халуциногена искуства настављају да привлаче уметнике и од тог времена, многи су се играли са општим местима која имају везе са дрогама, иако понекада са сатиричним подтекстом.

После експериментисања са халуциногенима, немачки уметник Зигмар Полке је имао кич референце на њих током 70-тих, тако што је присвојио гусеницу из Алисе у земљи чуда.

И заиста, дечја прича Луиса Керола изгледа као неко перманентно уточиште за креативног уживаоца дроге: на њу се бескрајно реферише - било кроз песму White Rabbit састава Џеферсон Ерплејн или кроз графике Адријана Пајпера.

Појављује се и у Батлеровој новој представи.

Јајои Кусама је такође направила сопствену верзију Алисе - и она је јапанској уметници свакако обезбедила публику састављену од миленијалаца.

Тачке које дезоријентишу, бескрајни простори, усковитлане печурке и неонско цвеће - излет у психоделију јој је обезбедио статус једне од најпопуларније (најинстаграмскије) живе уметнице.

Кусама најчешће ствара инсталације које из свих углова зраче сензорним искуствима - што је врло популаран начин стварања високе уметности којој можете да се препустите свим сопственим чулима.

Обратите пажњу и на Карстен Холер и њену Собу са наопаким печуркама (2000), на којој са плафона висе огромне ротирајуће гљиве, или флуоресцентне Космичке пећине Кенија Шарфа са светлећим ђубретом.

Амерички уметник их прави још од 80-тих година, када је први пут декорисао врата од оставе у којој је имао своје недељне сеансе са печуркама.

А и током 90-тих година, трендовски талас Младих британских уметника је такође пронашао креативно (и лукративно) решење у преклапању супстанци које мењају свест и уметности, свет у којем се контракултура сасвим природно сусреће са конзумерском културом.

Дамијен Херст је тачкастим сликама имена давао по дрогама - једну је назвао ЛСД - и потом пунио свој ормарић са лековима шареним пилулама.

Голи у седлу, кисели тестови

Филмаџије су дуго истраживале филмски потенцијал за стварање сцена: успостављање наративних „правила" се у филму одиграло експресно уз помоћ технике план-контраплан, али је Луис Буњуел још 1929. успео да озбиљно дезоријентише публику кршењем управо тог правила.

Капацитет филмске уметности да изнервира гледаоца и да искриви реалност је од тог тренутка постало манипулативно средство режисера као што су Алехандро Жодоровски, Дејвид Линч или Лео Каракс.

На врхунцу психоделичне ере 60-тих година, специфични визуелни стил је запљуснуо филмове.

Поново се то може повезати са музиком: обратите пажњу на весело и надреално лудирање у филму Head са Манкисима или на анимирани филм Жута подморница са Битлсима.

Разни филмови су покушавали да пронађу начин да прикажу искуство коришћења есида, као рецимо The Trip (цензори у Великој Британији га забранили) или Psych-Out.

Џек Николсон је написао овај први, глумио у другом, да би се затим појавио и у филму Голи у седлу заједно са Питером Фондом и Денисом Хопером.

Ово озлоглашено снимање филма у којем се приказује есид трип је било преплављено дрогама.

Јарке боје, валовити специјални ефекти, мутне дисторзије, брзи монтажни резови… филмска решења за приказивање стања уживалаца дрога на целулоидној траци су брзо постала клише.

Међутим, као и у уметности и музици, неки режисери су наставили да развијају свој психоделични стил.

Најочигледније је то радио Гаспар Ное који је свој филм Enter the Void назвао „психоделичном драмом" (прича је донекле базирана на Тибетанској књизи мртвих, која је већ била основа за Лиријево Психоделично искуство).

Гледаоци су се некако извукли из фестивала неонских боја и сталног светлосног треперења, али су критичари били подељени.

Његов филм Климакс - наводно заснован по истинитој причи о плесној трупи из 90-тих која је доживела општу конфузију пошто им је био подметнут ЛСД - је био приказан 2018. године са сличним, збуњујућим ефектима.

Без атака на чула које је било свосјтвено филмовима, књижевност се на први поглед мучила да дочара измењена стања свести - тако да није ни чудо да су се добри примери таквог писања успешно преносили и на филмско платно.

Параноја у Лас Вегасу Хантера С. Томпсона, као и филмска адаптација овог дела у режији Терија Гилијама, постали су култни класици.

Љубитељи овог дела су истицали верно описивање и приказивање искуство триповања (као што су били они моменти када се шаре са тепиха пењу уз зид, човече).

Већи број есеја и филозофских дела (Be Here Now Рама Даса, Хакслијева Врата перцепције, мноштво Лиријевих радова) је био написан о ЛСД-у него што се то догодило у свету фикције - иако је The Electric Kool-Aid Acid Test Тома Вулфа, о писцу Кену Кесију и његовој групи Срећних шаљивџија (Merry Pranksters) који су путовали Америком узимајући велике количине ЛСД-а, успео да умањи ту разлику.

Овај изузетно утицајан пример „Новог журнализма" је успео да промени механизам размишљања о начинима на које може да се каже истина.

И управо је то начин на који су дроге утицале на културу: да бисмо пренели нова искуства, често морамо да изнађемо нове форме.

А такве ствари мењају културу, чак и оним људима који их никада нису ни пипнули.

„Утицај ЛСД-а је понекада експлицитан, док у другим случајевима само успева да благо усталаса културу", објашњава Батлер.

Можда је изазовно отписати психоделију као нешто што се своди само на усковитлане облике, али те таласе сви можемо да осетимо.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]