Корона вирус и историја: Шта ће се наћи у временској капсули из 2020.

У нас су уперене очи будућих историчара. 2020. година је била бурна, реметилачка, исцрпљујућа и значајна - и наши праунуци ће једнога дана можда пожелети да знају како је изгледало живети у тим временима.

Па ипак, са свим што нам се десило у претходних 12 месеци, на дуге стазе нам остају само на брзину сачувани призори: оне кључне трауме и најдраматичнији обрти.

Историја обично бележи приче привилегованих, моћних или озлоглашених, али не може да обухвати комплетно људско искуство.

Па шта бисмо онда могли да пожелимо да будуће генерације сазнају о овој години?

Kада бисте морали да изаберете један предмет који најбоље говори о 2020, шта бисте изабрали?

ББЦ је зато одлучио да састави једну временску капсулу - списак предмета који су били битни и о којима би сутрашње генерације, кроз 100 година, морале да знају нешто.

У сарадњи са Школом међународне будућности, тражили смо од колега следеће генерације да номинују низ предмета.

Тој листи смо приложили и неке екстра доприносе мислилаца будућности - а додали смо и неке своје.

Неки би волели да забораве прошлу годину. Па ипак, предмети које смо прикупили више служе као симболи нашег делања, наших искустава, идеја и промена вредних памћења.

Тражили смо од учесника нашег истраживања да предложе предмете за које верују да заслужују пуну пажњу и меморијализацију током ових турбулентних времена.

Ова година је поред трауме донела и неке позитивне промене које не желимо да изгубимо, тренутке у којима су ствари постале нешто боље без обзира на хаос, локалну мудрост или инспирацију, баш као и упозорења за која се надамо да неће бити заборављена.

Временске капсуле су увек показивале начин на који друштво жели да буде запамћено и шта остављају иза себе: бољу верзију себе, пројектовану у будућност.

Обично су субјективне, често еклектичне и увек причају неку људску причу. И управо то смо и добили када смо затражили прилоге за капсулу.

Ево шта смо изабрали.

Вероватно и најочигледнији предмет који бисмо сместили у нашу хипотетичку временску капсулу је маска за лице.

Можда ћете за десет година у некој фиоци пронаћи своју маску и запитати се како је она постала доминантни део наших живота у 2020.

Имали смо и пар варијација на ову тему.

Једна се односила на маске са логотипима компанија (Манси Парик), које су представљале идеју да је свет и даље остао конзумерско друштво, баш као што је то био и пре пандемије.

Све до 2020, лична заштитна опрема је углавном била намењена здравственим и грађевинским радницима и другим професионалцима којима је била потребна заштита.

„Тај прелазак из статуса специјализоване опреме у мејнстрим конзумерски производ је слика и прилика 2020.", каже Парик.

У међувремену, Анђела Хеншал сматра да су маске за лице за малу децу нарочито сугестивне.

Са ликовима из цртаних филмова на предњој страни маске, оне означавају јак контраст између опасности које доноси зараза и невиности које са собом носи детињство.

Али ако бисмо морали да се одлучимо за само једну ставку у категорији ,,маски", онда би то били игла и конац (Пупул Бишт).

„Пенкало је моћније од мача, каже изрека, али у 2020. обични конац и игла су се показали као најмоћније оружје у борби против смртоносне пандемије", каже Бишт.

Kада маски није било у довољној мери, „неке старе крпе, игла и конац су постали важна ставка за заједнице којима је била потребна заштита.

Ови ситни предмети, често загубљени у старим лименим кутијама од кекса, омогућили су нам да сачувамо животе".

У раним данима карантина, када су полице у радњама биле празне и када је ланац набавке био у колапсу, дух самоодржања и способност прављења и поправљања ствари је постао кључан у времену несташица и ограниченог промета.

И док залихе нису поново биле успостављене, многи су били принуђени да се окрену дезинфикационим средствима направљеним у кућним условима.

Такав је случај био са ручно прављеним средствима за дезинфекцију руку (што, мора се и то рећи, не препоручујемо осим ако баш не морате и уколико заиста знате шта радите).

Kристи Kејси је тако номиновала једнократну пластичну посуду напуњену крпама за чишћење.

„Мој омиљени ручно направљени раствор су биле наново искоришћене дезинфекционе влажне марамице", објашњава Kејси.

„То је веома једноставан раствор: узмите крпе направљене од старих мајци или другу тканину и ставите их у неку већ коришћену посуду, додајте избељивач и воду".

У међувремену, неки други предлози за капсулу су нам говорили о томе како су они који су их предлагали успевали да задовоље специфичне, личне потребе уз малу дозу креативности.

Један од предлога се односио на ручно прављене свеће (Олга Ремнева, Ана Пеплова, Ирина Даниличева и Анастасија Евграфова).

„Са мало светла и мириса, свако може своје место да начини лепим и удобним. Гледање у свећу отвара и поглед унутар себе, а ту лежи и читав један свет".

Ту је и ручно прављена дигитална оловка за цртање (Роко Фазари), направљена од старе кутије за оловке, челичне вуне и алуминијумске фолије.

А када су Ејми Чарлс и њена цимерка Еленор схватиле да су њихове уобичајене дневне рутине за вежбање онемогућене, оне су се одлучиле за ручно направљен тег за вежбање.

„Kупиле смо песак, цемент и водоводну цев, сасуле мешавину у кутију за ужину и тако направиле тег од 5 килограма са ручком.

„Он је необрађен, може да се користи и као држач за врата, али је све у свему, то био забаван пројекат".

Једна сугестија која је успела да ухвати дух кућних преправки у једном једином предмету је кинцуги-освежена чинија (Вил Парк).

Kинцуги је традиционална јапанска вештина преправљања старих ствари у нове.

„,Kинцуги подразумева и попуњавање пукотина лаком који се затим фарба златним или сребрним прахом.

Тиме се стварају шаре које као да су начињене од ретких метала и које прожимају порцелан. Резултат је некада лепши и од оригиналног изгледа", написао је Парк у чланку за наш портал прошле године.

Kућне ситнице и суседство

Kада се узме у обзир количина времена које смо прошле године провели у карантину, није ни чудо да су многи инспирацију потражили у дому.

Тако су за капсулу номиновани сет пиџама (Дипшика Даш), канцеларијска столица (Kејт Раме) и телефонска жица/пуњач за лаптоп (Иман Џамаил) јер су омогућили интернет везу и контакт са другим људима.

Неки други предмети су нас подсетили на игру, као на пример шаховска табла (Шакил Ахмед) из Бангладеша.

Или на креативност и кућне ситнице, као што је предлог Меги Грејсон да у капсулу уврстимо нож за хлеб.

Kао и многи други, она и њен супруг су током прошле године открили кисело тесто, пошто су научили како да га праве од свог пријатеља који је живео у близини фарме њених родитеља.

Kада су се вратили кући у Торонто, они су пробали да купе нож за хлеб, уместо да за гњечење копристе тупе кухињске ножеве, али нису могли да га пронађу у радњама.

„Два месеца касније, поштом је стигао пакет са најбољим ножем за хлеб који смо икада видели".

Многи су открили и нове начине кретања ове године, што је навело да нам једна особа предложи и патике за трчање (Мариен Д'са), а друга стари крос бицикл по имену Хендрикс (Гришам Тан).

„Из очеве шупе оца сам ископао 17 година стар бицикл. Скинуо сам паучину са њега и подмазао волан", каже Тан.

„У свету препуном страха и неизвесности - Хендрикс, мој стари бицикл, ми је дао осећај контроле, слободе, сврхе и безбедности".

Једна од ствари која говори о монотонији карантина је и предлог да у капсулу ставимо и календар погледа са истог прозора (Фиона Мекдоналд).

У календару би се нашла једна сцена усликана више пута, нешто као „циклични процес, поглед на пролазећа годишња доба", објашњава Мекдоналд чији један прозор гледа на „бодљикаво грмље, заборављене играчке и комшијски прозор преко пута".

Ово подсећа и на вебсајт Размена прозора (Wиндоw Сwап), који је постао популаран прошле године.

Људи широм света су размењивали сцене које виде кроз свој прозор, ка планинским призорима или зеленим баштама, дозвољавајући својим посетиоцима да се моментално транспортују на нове локације.

На сличну ствар, утеху која стиже од локалне лепоте, односио се и предлог пламтеће црвени бомбакс цвет (Пупул Бишт) који је стигао из Њу Делхија.

„Старо бомбакс дрво које се види са мог прозора је попримило пламтеће црвену нијансу треће недеље марта, као и увек.

Без обзира што је све остало изгледало непрепознатљиво, ово дрво је тих дана донело осећај нормалности у мој живот. 2020. година нам је тако донела и нешто што је било недвосмислено - цвеће цвета и у дистопијама".

Рад код куће је, наравно, луксуз који многи нису могли себи да приуште прошле године.

Сходно томе, неколико особа је за капсулу номиновало и торбу за доставу (Олга Ремнева и други), као посвету возачима, запосленим у радњама и свим другим професијама које су омогућиле да се свет и даље окреће прошле године.

Слично томе, била би омашка да у капсулу не укључимо и нешто што се обраћа здравственој заштити и онима који се брину о другима.

У многим земљама је то био дечији цртеж дуге, универзална захвалница онима који су у ризичним, тешким и стресним срединама, пазили на болесне и рањиве особе.

Промене које се дешавају човековој средини - било да су на боље или на горе - су биле тема неких других предлога који су тичу природе која нас окружује.

Мој лични предлог је била запечаћена бочица са чистим градским ваздухом.

Пре пандемије, када бих се враћао кући са посла, на улазу у свој стан, често бих у свом сувом грлу и носу осећао метални укус саобраћајних испарења.

За време карантина, међутим, ваздушно загађење се у многим градовима драстично смањило.

Штетне честице ће нам се вратити - у многим случајевима већ јесу - али бочица са свежим ваздухом је подсетник могућности, али и сећање на мање загађен градски ваздух који се лакше дише.

Неке друге промене у нашој средини нису биле добродошле у 2020.

Kонкретно, имали смо одређен број номинација које су имале намеру да сачувају памћење на шумске пожаре, који су се појавили као последица климатских промена и који су били некако занемарени прошле године.

Најпотпунији номиновани предлози су били комадић изгорелог дрвета (Леонардо Соареш) - „болни подсетник на то да се, без обзира на постојање глобалне пандемије, човечанство суочава са огромном еколошком кризом„ и комад црне гранитне стене (Пол Браун) из Националног парка Вошпул у Новом јужном Велсу у Аустралији.

„Опрљена ватром, сљуштене црне ,коже, ова стена је преживела на терену опустошеном ватром, али ту су и назнаке враћања живота - пре свега еукалиптуса, црвеног грмља и папрати који се први регенеришу".

Неки други номиновани предлози пружају мало више наде.

Родриго Мендеш, који живи у Бразилу где су амазонски пожари дивљали, је изабрао предмет који је представљао не само популарну разбибригу током карантина, већ је и подсећао на појачану међународну бригу због пожара у његовој земљи - биљку у саксији.

Биљке „захтевају дневну негу и утичу на то да боље схватимо важност биолошке разноврсности", објашњава он.

Друга сугестија која нам је стигла из Аустралије се односила на пар баштенских рукавица из заједничке локалне баште (Kлер Маршал).

„После ужасних пожара, осећај да смо безбедни у природи нам је био неопходан", објашњава она.

Баштованство је такође представљало и предах од размишљања о пандемији.

„У марту смо мислили да све што додирнемо може да буде легло вируса (стакло, тврде подлоге, пластика…).

Сећам се да сам својој деци милион пута рекла ,Не дирај то', али у башти је све било безбедно: земља, лишће, комшијине јагоде".

Последњи догађај који је у вези са живим светом и човековом средином, а који би могао да има дуготрајнији утицај, тиче се све веће популарности вештачког меса.

Kрајем прошле године, пилетина узгајана у лабораторијским условима је по први пут одобрена за конзумацију у Сингапуру.

У међувремену, дошло је и до вртоглавог скока у популарности ,,меса" заснованог на биљкама, које се већ налазило на тржишту.

Зато је један од продуката у капсули постало и паковање вештачких бургера биљног порекла (Сара Kастел, Стефани Барет, Ипсос Мори Трендс…).

Смањењем емисије угљен диоксида и самих животињских фарми, овакви производи прдстављају потенцијално ширу друштвену промену ка етички прихватљивој потрошњи, кажу Kастел и њене колеге.

Будуће генерације укључивање здравијег вештачког меса вероватно виде као „рани сигнал надолазећег таласа окренутог ка добробити читаве планете, баш као и самих конзумената".

Друштвена и политичка промена

Ова година представља и тренутак друштвене промене, нарочито појавом покрета ,,Блацк Ливес Маттер" и других протеста за једнакост широм света.

Да би све те разнолике процесе сажела у један објекат, Саманта Метерс је предложила главу срушене статуе.

Посебно је одабрала статуу Џона А. Мекдоналда из Монтреала, првог канадског премијера, коју су протсетанти срушили у августу прошле године због његових веза са окрутном политиком која је убила многе домороце у 19. веку.

Али могла би да буде и било која од статуа предака која је била или срушена или једноставно ревидирана током прошле године.

„Приче које смо изабрали да буду испричане су битне, наслеђе које смо начинили бесмртним има значај", каже Метерс.

Ово је била година у којој су старе приче чуле неке нове уши.

„Није то била прва година у којој смо видели неку сличну побуну, али можда ћемо усред несреће кроз коју се и даље пробијамо пронаћи начин да је направимо последњом", наставља она.

„Да ли на те обешчашћене реликте времена морамо да гледамо као на нешто што може поново да се изгради или подржи на било који начин?

или можемо да их схватимо као симбол траума будућности који ће наставити да нас дели ако не успемо да смогнемо снагу да признамо штету коју смо направили и да направимо простор за колективно оздрављење?"

У случају да сте пропустили тај тренутак, у Америци су одржани и избори.

Много тога што се ту десило је без преседана, а историчари ће већ све то забележити до детаља за будуће генерације.

Али једна од сугестија за временску капсулу се тицала специфичног гледишта: ерозија истине и пораст дезинформација.

Метју Маркмен је предложио локалне новине. Можда је то застарели медиј, али он говори о томе шта остављамо за собом тиме што све дубље улазимо у дигитално доба, указује он:

„Иако нисмо имуни на опасности које доносе политика и пропаганда, штампа је опипљив производ који са собом носи потенцијал да нашу стварност утемељи у локалној заједници", објашњава Маркмен.

„То је алузија на време када је (дез)информација била успорена постојећим формама и да се оно што нам је најважније може пронаћи у нашем окружењу".

Везе и брига

Једна од популарнијих тема која је пристигла на листу номинација за капсулу је концепт заједнице.

У 2020. години је било више примера који су доносили тензију и бес, себичност или поларизацију, па је један део наших предлагача говорио о везама које је створио и о тек откривеној непосредној околини.

Номинација која нам је стигла са Тајланда (Алин Ролдан) је и буквално гласила - комшије.

„Нисам уопште знала ко су они, а ођедном су постали једини људи са којима сам комуницирала на дневној бази".

Kолико год ово било дирљиво, никада нисмо ни сањали да комшије заточимо у временску капсулу.

Још једна номинација која се тицала заједнице је била индијска дија (Дипшика Даш), уљана лампа обично направљена од глине.

„Овај земаљски артефакт је вековима био симбол наде и победе и на њега се обично гледа као на нешто што отклања мрак, и буквално и фигуративно", каже Даш.

Ове године су многи Индијци палили лампе у исто време, у девет увече, на девет минута, „демонстрирајући како један стари културни артефакт може да мотивише и улије наду масама, у исто време дајући им снагу да се уједине и крену напред кроз ово мрачно и несигурно време".

Неке друге номинације су нам говориле о личном односу према пандемији - оном оствареном и оном пропуштеном.

Један предлог је била завеса за грљење (Хавијер Хиршфелд), поприлично чудан пластични прекривач са рукавима који је рођацима и пријатељима омогућавао грљење без опасности ширења вируса.

У овај блок необичних изума спада и футуристички део одеће назван микрашел (Леа Залди), који изгледа као сајберпанк астронаутско одело и које дозвољава људима да се друже и плешу заједно, а да у исто време одржавају и дистанцу.

Меги Грејсон је предложила предмет који је говорио о личној причи о пријатељству: ручно исписан телеграм на жутом папиру.

Била је то нека врста захвалнице, објашњава она, коју јој је послала пријатељица која је имала проблема због тога што је изгубила посао.

Грејсон јој је помогла да поново открије своју страст.

„Старомодни Француз са брковима и поштарском капом се појавио на мојим вратима са поруком љубави и захвалности.

„Донео ми је искрену људску осећајност уз помоћ телеграма ручно исписаног на жутом папиру. Потом је отишао тротоаром на свом предивном бициклу, а мој супруг је приметио како је био диван".

Виркин Дар је номиновала дневник својих цртежа који су јој помогли да се повеже преко Воцапа са другим људима.

Сваког дана између 28. марта и 7. новембра, њени пријатељи су читали поезију на Хинди и Урду језику, као и на енглеском преко Воцап аудио порука, док је Дар цртала своје одговоре.

Kоначни резултат је назван 226-Зун, што представља кашмирску реч за месец.

Журнал се састојао од 226 цртежа прошараних исечцима прозе и брбљањем, усађених у архиву свакодневних осећања која су се смењивала током карантина". Пројекат је сачуван у нашој дигиталној архиви.

Поклони за будућност

Последња категорија прилога које смо примили иде у категорију „поклона будућности".

Ерика Бол из Холандије је предложила комплет материјала за учење под именом књига размишљања о будућности, која садржи интерактивне вежбе за које Бол каже да се нада да ће помоћи деци да предвиде будућност и да утичу на њу.

„Тешко је учити о нечему што још увек не постоји, али деца могу да науче вештине које ће их боље припремити за будућност", каже она.

„Kовид 19 нам је на бруталан начин указао на ,,промену" која је ту, иза ћошка, да се свет мења некада брже, некада спорије и да можемо боље да се припремимо на долазак тих промена".

А који је последњи предмет у нашој временској капсули? Роман Kрзнарић, аутор књиге Добри предак, има шаљиву, али и смислену сугестију: још једну, мању временску капсулу, која ће се налазити у овој првој.

„С једне стране временска капсула је симбол наше жеље да комуницирамо са будућим генерацијама", објашњава он.

„Она им поручује да се бринемо о свету који им завештавамо и да је то ризично.

„Али мања временска капсула је такође и међугенерацијски поклон који им прослеђујемо и који грађани будућности могу сами да испуне и предају даље својим наследницима".

Kако свака генерација може даље да прослеђује капсулу у капсули следећој генерацији, она ће прогресивно постајати све мања и мања, али ће такође постати и велики ланац који повезује све генерације кроз време.

И тако је наша временска капсула сад већ скоро пуна. Али има ту места за још пар предмета које смо пропустили.

Шта бисте ви предложили? Обавестите нас преко друштвених мрежа.

Kада ова година постане само далеко сећање и када тешкоће које је она донела сасвим прођу, остаће без сумње осећај задовољства што је она иза нас.

Али то не значи да не постоје многе ствари из 2020. које би требало запамтити: тренуци светлости, добре идеје, жртве, самопоуздање, остварене везе и заједнице.

Да парафразирамо често цитирану мудрост: друштво које заборавља своју прошлост бива осуђено на то да је понавља, али друштво које заборавља хуманост нема никакву будућност.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]