Корона вирус и посао: Бег из града као спас од пандемије и повратак природи

Корона вирус и предвиђања да ће се још дуго радити од куће, у западним земљама довели су до велике потражње за куповином и изнајмљивањем стамбених простора у мањим градовима.

Првенствено се ради о радно способном становништву узраста између 20 и 40 година.

У Америци, Великој Британији и Аустралији захтеви за пресељење у мање градове пробијају све рекорде.

Најмање због тога како би пандемију корона вируса, која и даље траје, могли да прегурају са што мање ризика, а највише, како би променили живот и изашли из зачараног круга: кућа-превоз-посао.

„Дали су нам џокера у руке"

Роза Ренкин Ги, 34-годишња књижевница, одрасла је у Лондону, живела у Паризу. Тачније, сећа се онa, живела је по сајтовима за проналажење станoва.

Дуго је пратила све већу разлику у односу између цена и квалитета, а 2019. саму себе је изненадила када је донела неочекивану одлуку да се из мегалополиса пресели у мали град.

Одабрала је мали лучки град Рамсгејт у енглеској грофовији Кент. Тамо је написала књигу о себи и представницима генерације коју је назвала Dreamland („Земља снова").

Књига ће изаћи на јесен 2021. године, а одломак из књиге објављен је у часопису Вог.

Ранкин Ги прича приче људи који су рођени у периоду од средине 1980-тих и средине 1990-тих.

Ова генерација, како она каже, има једну заједничку црту, а то је, да је одрастала у условима глобалних криза које су уследиле једна за другом, са мање могућности за развој каријере, него што су то имали њихови родитељи.

„Миленијалцима су дали искоришћену муницију за пуцање на финансијске циљеве, а нама џокера - брзи интернет", констатује књижевница.

И миленијалци су одлучили да напусте велике градове.

Овај процес, наравно, није почео 2020. године. Млади су и пре тога узели своје лаптопове и отишли да раде онлајн.

Пре свега из финансијских разлога: месечна кирија за двособан стан у Сан Франциску износи око 3,5 хиљада америчких долара.

Мали стан типа студио, у пословном центру Лондона Канари Варф може се купити за нешто мање од пола милиона фунти, а у Сиднеју исти такав кошта пола милиона аустралијских долара.

Населивши се у малим градовима, миленијалци су схватили да настављају да раде оно што воле, а њихови нагомилани дугови у мегалополисима, хиљаде долара, евра или фунти, почињу да се смањују.

Године 2020. дошао је корона вирус, а пресељење из великих градова, њихових крцатих тржних центара и препуног јавног превоза постао је све масовнија појава.

Једноставна потреба да се борави у природи

„Купци некретнина и они који их изнајмљују беже из великих градова", до тог закључка су средином септембра 2020. године дошли аналитичари британског сајта за некретнине Rightmove.

Број захтева за куће или станове у градовима који имају мање од 10.000 становника ове године се дуплирао.

„Оно што је на почетку године почело као жеља да проведете неко време у природи, постао је тренд који иде у правцу пресељења за стално", каже за ББЦ представник Rightmove, Тим Банистер.

Потражња за некретнинама у грофовијама Кент, Дорсет, Беркшир, Девон, Кембриџ и Сафок (све се оне налазе у околини Лондона или на југо-источној обали Велике Британије), порасла је за 130 - 180 одсто у односу на јесен прошле године.

Тим Банистер прича да за такву навалу потражње постоје два разлога: бољи услови за остваривање социјалне дистанце у природном окружењу, као и посао на даљину:

Mноги се одлучују да се преселе рачунајући на то, да када се пандемија заврши, они могу да наставе да део времена раде од куће, а део времена да искористе на одлазак у Лондон приградским превозом, не губећи много времена на превоз.

Управо то објашњава чињеницу зашто људи не иду предалеко: када би се одселили даље могли би још више да уштеде на кирији али би морали да потроше још пет до шест сати дневно само на превоз до посла и назад.

Амерички исход

Иста тенденција подједнако је заступљена у САД. Тамо је већ био први талас „ковид" миграције, када је у периоду од марта до маја 2020. године Њујорк, град од девет милиона становника, привремено напустило 450 хиљада људи (то су подаци Њујорк Тајмса добијени на сонову локације корисника мобилних телефона).

Новинарка часописа „The Atlantic" која живи у Бруклину, Аманда Мул, у чланку о селидбама прича да су тих пролећних дана на улицама могли да се виде само комшије који скупљају ствари и службе за доставу.

У октобру је америчка компанија за социолошка истраживања „The Harris Poll" представила студију са закључком да би сваки трећи становник великог града желео би да се пресели у мање насељена места због корона вируса.

Они који су најспремнији за пресељење су старосне групе узраста од 18 до 34 године, управо они о којима пише британска књижевница Роза Реткин Ги.

Социолози из компаније „The Harris Poll" потврђују и њена размишљања, а и податке британских аналитичара: могућност да радите од куће тера вас на размишљање о промени места становања, нарочито што је живот у природи много бољи од живота у вишеспратници са погледом на прометну улицу.

Истовремено, анкнетирани Американци не желе да се селе предалеко од својих радних места и више воле да траже смештај на периферији или у оквиру радијуса од око 100 км од Њујорка, Лос Анђелеса, Сан Франциска и осталих великих градова.

Њујорк Тајмс наводи као пример кућу у насељу Ист Оринџ (предграђе Њујорка са ниским зградама). На продају је стављена у августу 2020. године за 285.000 долара.

У три дана прегледана је 97 пута, а 24 купаца било је спремно да одмах плате. Као резултат, продата је за 21% више од оглашене вредности.

Часопис Тајмс пореди размере егзодуса из градова са кугом у 16. веку.

Размена вредности

Ни један аналитичар још није спреман да оцени обим и трајање овог одлива људи из великих градова.

Овај феномен још увек није у пуном јеку, а његова динамика ће зависити како од ситуације са корона вирусом, тако и од спремности послодаваца да своје запослене виђају ређе или само преко видео конференција.

Часопис Форбс је у септембарском тексту о миграцијама унутар Америке већ позвао власти и предузећа из малих градова да обрате пажњу на јединствене могућности које се отварају у вези са пресељењем људи који то могу себи да приуште, а чије су плате и потрошачке навике веће од потреба локалног становништва.

Издање Политико у студији „Смрт градова" говори о томе да је пандемија открила праву вредност савремених начина комуникације као што су видео конференције, дељење докумената и комуникација преко месинџера.

Вредност је била толико висока да је почела да угрожава постојање великих градова у њиховом садашњем облику. Нарочито огромни канцеларијски простори који су у једном тренутку постали пусти.

Питер Кларк, професор историје европског урбанизма на Универзитету у Хелсинкију, рекао је за издање Политико да би се, када не би било другог таласа корона вируса, сви такви разговори могли сматрати спекулацијама али чини се да је други талас известан, и ако је тако, угрожена је егзистенција савременог модела великог града.

Петер Кларк каже да су до друге половине двадесетог века градови су били центри за привлачење људи због фабрика које су се овде налазиле и нудиле више плате.

Осамдесетих година прошлог века започела је деиндустријализација и као резултат тога градови су постали центри услужних делатности.

Прелазак на рад од куће оних који пружају ове услуге измениће саму урбану културу града.

Банка Кредит Свис у аналитичком извештају за јавност предлаже власницима канцеларијских простора да не брину због краткорочног пада цена, већ због тога што 15 одсто запослених у тим канцеларијама се неће вратити на посао.

Викендица и коворкинг

Први талас привремене миграције због корона вируса већ је прошао у Русији: људи су одлазили из градова у викендице или изнајмљивали привремени смештај у малим насељима.

Сада једноставно нема тачних података о жељи људи да се преселе у мање насељена места.

Обично су људи напуштали Москву и регионалне центре како би у потпуности променили начин живота. На пример, да би се бавили пољопривредом.

Али пандемија је друга врста изазова.

„Још нисмо дошли до неких коначних закључака и позивамо и остале да учине исто. И даље није јасно колики је проценат оних који су прешли на рад од куће и који ће и даље живети овако, и ко ће се од њих вратити нормалном начину живота", прича за ББЦ генерални директор московске фондације „Институт економије града" Александар Пузанов.

Према његовим речима воде се расправе: „Ја припадам онима који говоре, да је одлазак у друго место да се неко време ради једна ствар.

Али да се направи бизнис од нуле или да се реорганизује на онлајн варијанту у новој реалности је компликованије.

Према речима Александра Пузанова, постоје три разлога због којих у Русији не постоје такви захтеви за пресељење, укључујући и младе људе.

Прва ствар је то да не могу сви да приуште себи да се преселе у предграђе и оставе главни дом на неодређено време.

Друга ствар је „дводомност" која је остала још из совјетских времена. Породица има мали стан у граду и комад земље са кућом ван града.

Многи су ту викендицу адаптирали да могу и зими да живе у њој али тешко да су сви спремни да користе као стално место пребивалишта.

И коначно, трећа ствар је квалитет интернет везе. Ван великих градова интернет квалитет интернета може да не задовољава захтеве рада на даљину.

„Број људи који ће и даље радити на даљину остаће велики али потреба за комуникацијом неће нигде да се изгубити", предвиђа он.

„У нашим условима граница између посла и куће биће тананија. На пример, коворкинг као компромис између посла од куће и канцеларије."

(Coworking би се могао тумачити као рад у канцеларији или посебно сређеном радном простору које дели више независних појединаца или тимова, наводи се на сајту Инфостуд хаб).

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]