Бразил, насиље и тинејџери: Да ли је полиција крива за убиства младих и хоће ли правда бити задовољена

У Бразилу хиљаде људи страда сваке године у полицијском насиљу са смртним исходом, али то ретко заврши у националним, а камоли међународним вестима.

У 2020. години када је „Животи црнаца су важни" постао борбени поклич широм света, после убиства Афроамериканца Џорџа Флојда као последица полицијске бруталности у САД, ББЦ је, у сарадњи са локалном невладином организацијом Бразилски форум за јавну безбедност (БФПС), покренуо истрагу о овим смртима.

Које су праве размере полицијског насиља са смртним исходом у Бразилу и ко је највише угрожен?

Упозорење: Овај чланак садржи слике и описе који би могли да узнемире неке читаоце

Три тинејџера, три убиства.

Жоао Педро је имао 14 година кад је добио метак у леђа док се играо код куће са рођацима.

Петнаестогодишњи Гиљерме Гедес нестао је испред бакине куће пре него што је му је метак испаљен у уста.

А шеснаестогодишњи Игор Роха Рамос убијен је када је ишао да купи хлеб, док је његова мајка била код куће и опорављала се од корона вируса.

Шта повезује ова убиства?

Сву тројицу тинејџера наводно је убила бразилска полиција 2020. године, а месецима касније све њихове породице сумњају да ће правда бити задовољена.

Погледајте видео: Историја полицијске бруталности у САД

Случај први: Игор Роха Рамос, убијен са 16 година, 2. априла 2020. године

„Огромна количина крви коју је изгубио слила се низ читаву улицу.

„Сливала се од врха улице, где је лежао, све до краја", каже Ана-Паула Роха, Игорова мајка.

„Нису ми дозволили да приђем. Упорно су ме задржавали. Пребацили су га у болницу. Нису ми дозволили да уђем у амбулантна кола."

Као запослена самохрана мајка, Ана-Паула је одгојила четворо деце на месечној плати од свега 300 америчких долара.

Са три ћерке, Бруном, Барбаром и Беатриз, и најмлађим сином Игором, делила је кућу у Жардим Сао Саверију, предграђу на ободу Сао Паула, близу места где је Ана-Паула ишла да ради као кондуктерка у аутобусу.

Оног дана кад је Игора упуцао полицајац, Ана-Паула је била код куће, опорављајући се од корона вируса.

Болујући од тешких симптома, међу којима и проблема са дисањем, била је 11 дана у самоизолацији у спаваћој соби.

Пробудивши се касно, Игор се јавио да оде до пекаре и купи још хлеба и чипса за ручак.

Изашао је из куће око 13:15, а свега 10 минута касније Ана-Паула је чула заглушујући врисак са улице.

„Убили су дечака. Убили су дечака и изгледа као Игор!", каже Ана-Паула да је викала комшиница.

Престрављена, она је изула папуче, стрчала низ степенице и излетела на улицу.

Мучећи се са дисањем, сећа се да је стргла маску.

Десетине комшија већ је било напољу на улици, псујући и снимајући полицију телефонима.

Потом се сећа Бруниног престрављеног вриска.

„У главу, мама! Пуцали су му у главу!", вриштала је Бруна.

Ана-Паула каже да је тад почела да паничи.

Забележени телефонима неколико сведока, експлицитни снимци показују како су и Бруна и Ана-Паула агресивно задржаване док покушавају да се пробију поред све већег броја полицајаца који су окружили Игорово тело.

„Страшно је болело видети га тако. То је убило нешто у мени", каже она и почиње да рида.

Готово годину дана касније, нико није ухапшен за Игорово убиство, али војна полиција Сао Паула каже да је његов случај још под истрагом.

Ана-Паула каже да јој је, док је била на сцени, један од полицајаца рекао: „Била је то размена ватре, госпођо", сугеришући да је Игор имао пиштољ.

Али она инсистира на томе да Игор није имао пиштољ и да је просто ишао да купи хлеб.

Сведоци су такође за ББЦ рекли да нису видели Игора са пиштољем.

Полицијска служба Сао Паула каже да они тек треба да истраже тврдње полицајца да је Игор био наоружан.

Болнички извештај је потврдио да је Игор убијен на улици од метка испаљеног у потиљак.

Снимци и искази сведока показују да се срушио близу пекаре.

Ана-Паула каже да ће наставити да се бори за правду за Игора, али се брине да правосудни систем дискриминише оне који живе у сиромашнијим градским квартовима.

„Да је мој син био син неког богаташа, тај полицајац би већ био у затвору.

„Већ би био ухапшен, али овај полицајац, он је на слободи, и даље нормални ради."

Власти су потврдиле да полицајац, уплетен у случај, и даље нормално ради.

Млад, мушкарац и црн

У првих шест месеци 2020. године, полиција у Бразилу убила је 3.148 људи.

То је у просеку 17 убијених људи на дан.

Чак и у релативно малој држави Рио Де Жанеиро (број становника: 16 милиона) полиција је у првих шест месеци године убила више људи него у читавим Сједињеним Америчким Државама (број становника: 328 милиона).

Али у Бразилу је примена смртоносне полицијске силе постала толико нормализована да ретко изазива масовне протесте против полицијске бруталности попут оних у САД или Нигерији.

Надаље, процењује се да тек свако десето полицијско убиство резултира покретањем кривичне одговорности и подизањем оптужнице.

Кад је у питању полицијска бруталност у Бразилу - од улице, преко медија, до судова - регуларност којом људи губе животе дочекује се с апатијом и избегавањем одговорности.

Да би утврдио ко је најугроженији, ББЦ је, у сарадњи са Бразилским форумом за јавну безбедност, проучио профиле више од хиљаду људи које је убила полиција у Игоровој родној држави Сао Пауло и Рио Де Жанеиру у првих шест месеци 2020. године.

Открили смо да је у Сао Паулу, најмногољуднијој и најбогатијој држави у Бразилу, где се велика већина људи изјашњава као бела, скоро 60 одсто свих које је убила полиција црни Бразилци.

Више од 99 одсто њих били су мушкарци, а скоро 30 одсто млађи од 24 године.

Али у Рио Де Жанеиру, држави са највећим бројем смрти кад је у питању полицијска бруталност, 75 одсто свих које је убила полиција били су црнци - што је још већи постотак.

У Рију, ако сте млади, црни и мушкарац, биле су пет пута веће шансе да вас је 2020. године убила полиција него ако сте млади белац.

Важно је напоменути, у нашој истрази се сва статистика о људима односи на расне категорије према самоопредељењу.

Што се погинулих тиче, њихова расна припадност урачуната је онако како је забележена у полицијским досијеима.

У Бразилу, расне профиле жртве убиства одређује или иследник или полицајац задужен за истрагу, користећи широке категорије као што су црн, бео, друго или непознат,

Црн, на пример, најчешће подразумева и црне и појединце који се називају „пардо" - мешане расе.

Као последња земља у Северној и Латинској Америци која је укинула ропство, Бразил остаје дубоко неравноправан, са црнцима и мешаним расама склонијим да имају краћи животни век, ниже образовање и мањи животни стандард.

Случај други: Гиљерме Гедеш, отет и убијен са 15 година, 14. јуна 2020. године

Једно од најгнуснијих убистава почињених 2020. године у Бразилу било је оно Гиљермеа Гедеша, који је нестао испред бакине куће а касније пронађен убијен.

„Више бих волела да је мој син добио Ковид-19, него да је скончао онако као што јесте", каже његова мајка Џојс Де Силва Дос Сантос.

„Многи људи ми кажу: 'Био је то Божји план'. Не, за мене ово није Божји план. Је ли Божји план да неко треба да умре од два метка испаљених у главу?".

Последњи пут кад је Џојс видела сина било је на породичном роштиљу.

Када је почело да се смркава, Гиљерме (Гуи) се понудио да отпрати баку до куће.

Успут су купили питу са пилетином, прича Џојс, Гуиево омиљено јело.

Пошто је помогао баки да легне у кревет, Гуи је изашао на улицу где се срео с још једним дечаком свог годишта.

Дечак га је упозорио да двојица „полицајаца у цивилу" иду у њиховом правцу.

„Али Гуи је рекао: 'Не. Нећу отићи, јер нисам урадио ништа лоше'", каже Џојс.

„И тако је остао. И тад су двојица полицајаца стигла."

На снимку са камере за надзор преко пута куће Гиљермеове баке виде се двојица мушкараца како опкољавају Гиљермеа на улици.

Његово тело пронађено је шест сати касније.

Бачено шест километара даље, форензички извештај показује да су му пуцали једном у уста, а једном у потиљак.

„Следећег дана је моја сестра отишла у мртвачницу.

„Питали су је да ли је имао тетоважу и да потврди где се налази. Тад су јој рекли: 'То је он'".

Седам месеци касније, Канцеларија за јавну безбедност Сао Паула саопштила је индентификована обојица осумњичених са видео снимка.

Тренутно у затвору где ишчекује суђење, наредник Адриано Фернандес Де Кампос негира све оптужбе.

Полиција још трага за другим осумњиченим, бившим полицајцем Жилбертом Ериком Родригесом.

Док је одрастао, каже Џојс, Гиљерме се плашио полиције, али му је она увек говорила да нема разлога да се боји.

„Одузела сам му тај страх", каже Џојс.

„Али данас бих више волела да се моја деца плаше полиције."

„Мислим да је за њих свако ко живи на ободу града криминалац.

„Они мисле да дечак од 15, 16, 17 година не може да има брендиране патике на ногама."

Историја насиља

Зашто је полиција у Бразилу толико агресивна?

Део одговора крије се у прошлости ове земље.

После две деценије војне диктатуре, током којих је мучено хиљаде а убијено стотине људи, Бразил је наследио две полицијске службе: војну и цивилну.

Кадети војне полиције и даље се обучавају више као војни регрути, упркос томе што су углавном одговорни за свакодневне полицијске послове.

Док цивилна полиција више преузима судске и административне дужности.

Као бивши шеф државне полиције у Рио Де Жанеиру, Робсон Родригес Да Силва каже да не сме да се пренебрегне притисак који осећају полицајци у Бразилу.

Уз једну од највиших стопа криминала на свету, он тврди да је полиција у Бразилу лоше плаћена и не добија довољно подршке.

Током времена, непредвидљивост и насилност посла може да нанесе „знатну психилошку штету" многим полицајцима.

„Општа претпоставка сваког полицајца је да ће неко врло вероватно носити оружје", каже Робсон, „зато што мера до које је ватрено оружје доступно у тим областима одражава колико је систем неефикасан у спречавању да та оружја лако стигну до руку криминалаца."

„То ствара напетост и страх, а кад се то манифестује у полицајцу, много је вероватније да ће он лоше реаговати на ситуацију."

За Робсона, као бившег полицајца у Рио Де Жанеиру, нигде није опасније бити полицајац него у фавелама града Рија.

Окружујући град, разбацане по падинама планина, хиљаде фавела не само да немају стално присуство полиције, већ често ни школа и болница.

Многе су под контролом организованих криминалних банди, што их чини насилним местима за све који живе и раде тамо, као и за полицију.

У 2019. години, Рио Де Жанеиро је био држава са убедљиво највише смрти у Бразилу кад је у питању полицијско насиље, чинећи четвртину свих полицијских убистава у земљи.

Зашто има толико смрти у Рију?

Одговор су рације на дилере дроге - операције у којима десетине полицајаца упадају у фавеле, често уз подршку хеликоптера и оклопних возила, тражећи организоване криминалне банде.

У овом грађанском рату полиције и нарко банди, највише имају да изгубе управо невини.

Ухваћени између две ватре насиља и вируса

Као новинар који живи и ради у фавелама, Бруно Итан је често први на сцени кад избију борбе између полиције и банди.

Али прошле године, усред разбуктале пандемије корона вируса, Бруно је описао једну рацију која је потресла његову заједницу до темеља.

„Чим сам стигао, видео сам гомилу тела како леже разбацана на улици.

„Било је језиво, мислим да су људи на тренутак потпуно заборавили на вирус.

„Била је то ратна сцена, са крвљу и рупама од метака свуда."

У петак у подне више од десетак полицајаца ушло је у Комплексо до Алемао јурећи дилере дроге.

Два сата касније, мештани кажу да је убијено најмање 12 људи, а да је полиција за собом оставила петоро тела.

Ухваћени између две ватре полицијског насиља и вируса, многи становници били су присиљени да прекину карантин како би уклонили тела, за која кажу да су почела да одају непријатан мирис после свега неколико сати због ужарене летње врелине Рија.

„Сви су помагали. Неки људи су чистили крв, други су делили чаршаве, неко је позајмио своја кола, док су неки помагали да се пренесу тела."

„Морали су да помогну сами себи и једни другима.

„Мајка није могла сама да носи тело свога сина."

Одраставши у фавелама, Бруно каже да је научио како да живи уз насиље.

Он зна шта да ради кад Воцап група заједнице упозори да се спрема рација.

Зна где да се сакрије - на поду купатила или иза врата - али увек далеко од стакла или прозора.

Али за Бруна, упркос томе што је доживео стотине рација, ескалација полицијског насиља прошле године, у комбинацији са пандемијом, била је неиздржива.

„Увек ће бити насиља, али никад 12 убијених људи једног јутра.

„Можда један или двоје њих. Један или двоје кад умиру, то вам је чудно, али, нажалост по нас, то је постало нормално.

„Али 12?".

Случај трећи: Жоао Педро Матос Пинто, са 14 година, 18. маја 2020. године

Почетком прошле године, пораст броја полицијских убистава у Рио Де Жанеиру значио је да је 2020. година на добром путу да постане најгора година у последњих 20 кад је у питању полицијска бруталност са смртним исходом.

Али то се окончало због једног јединог случаја, убиства једног тинејџера почињеног у мају, које је у месту зауставило све полицијске рације у хиљадама фавела Рија.

Непосредно после времена ручка једног понедељка, одред војне полиције је без налога илегално упао у кућу у којој се четрнаестогодишњи Жоао Педро играо са рођацима.

Више од 70 метака испаљено је у тој кући, а Жоао Педро је убијен полицијским метком у леђа.

„Жоао је био веома послушно дете.

„Где год да је ишао, увек је био са родитељима. Његова рутина била је школа, кућа, црква", каже његова мајка Рафаела Кутињо Матос, 36-годишња учитељица.

Оног дана кад јој је убијен син, Рафаела је била код куће у Сао Гонкалу, на ободима Рија.

Жоао је отишао да се игра у кућу свог рођака одмах иза ћошка.

Око 14:30, чула је полицијски хеликоптер.

„Позвала сам Жоаоа и рекла му: 'Сине, страшно се бринем зато што пуцају из хеликоптера.' Али ми је он рекао: 'Мама, смири се, ми смо у кући.'"

То је последњи пут да је Рафаела причала са сином.

Званични полицијски извештаји и искази сведока потврдили су да је, након што су бацили две гранате, полицајци упали у кућу и отворили ватру.

Власти кажу да је полиција јурила неколико наоружаних дилера дроге за које се веровало да су прескочили ограду и ушли на посед.

Жоаови рођаци су испричали његовој мајци да су се растрчали у свим правцима кад је полиција упала у кућу, покушавши да се сакрију од метака.

Лежећи лицем према земљи, деца су држала руке на главама да се заштите.

Укочена од страха, тек су касније схватила да је Жоао погођен у леђа.

„Нисам замишљала јуришну пушку. Замишљала сам површинску рану", каже Рафаела бризнувши у плач.

Пошто је откривено да је Жоао рањен, пребачен је у болницу полицијским хеликоптером.

Власти кажу да и даље истражују начин на који је његово тело премештено.

Али његови пријатељи и рођаци кажу да су били натерани да сами пренесу тело до кола, пре него што је оно убачено у хеликоптер.

Седамнаест сати Рафаела није знала где је однето тело њеног сина.

Породица је провела читаву ноћ посећујући локалне болнице, све док им на крају око поноћи није јављено да је његово тело у локалној мртвачници.

Иако је случају био посвећен огроман простор у бразилским медијима, Рафаела сматра да нико неће бити ухапшен или одговарати за убиство њеног сина.

Жоао није први син који је страдао у њеној заједници, каже она, нити ће бити последњи.

„Никад нисам причала са Жоаом о расизму.

„Нисам чак ни застала да размислим о томе, зато што никад нисам могла да замислим да ћу проживљавати оно што данас проживљавам.

„Али, да, мислим да се ту радило о предрасуди."

„Зато што полиција мисли да је свако ко живи у фавели криминалац.

„Није свако криминалац, а оваква убиства углавном погађају црнце."

Гувернер Рио Де Жанеира Вилсон Вицел јавно је саопштио да је Жоао био невин и да ће његово убиство бити до краја расветљено.

Али месецима касније, власти су потврдиле да још нико није ухапшен.

Међутим, после огромне реакције у бразилским медијима, случај Жоаа Педра јесте довео до неприкосновене одлуке Врховног суда.

Све полицијске рације привремено се обустављају док становници бораве у карантину у домовима током пандемије.

Наша истрага о броју људи које је убила полиција у Рију прошле године показала је да је, пре него што су полицијске рације престале, сваког месеца у просеку убијено око 150 људи.

Али у јуну 2020. године, по обустављању полицијских рација, убијено је свега 34 људи.

То је пад од 80 одсто у односу на јун 2019. године.

То су и даље 34 изгубљена живота за само месец дана, али показује да заустављањем полицијских рација може бити спашено стотине живота.

Кад ју је ББЦ упитао да ли ће се полицијске рације наставити једном кад се карантин заврши, канцеларија за безбедност Рио Де Жанеира је одговорила:

„Све рације се спроводе на основу обавештајних података и следе строге правне захтеве, увек с очувањем живота као главним приоритетом."

За бившег државног шефа полиције Робсона Родригеса Да Силву, који је у претходној улози координисао операције у фавелама широм града, такав пад броја смртних случајева није неочекиван.

„Прекидом овог врзиног кола, десило се нешто што смо очекивали; драстичан пад и смрти полицајаца, и смрти оних које убије полиција.

„То показује да је одабир рата као стратегије у борби против непријатеља - шта год да је претходно говорено - потпуно погрешан и да морамо да ревидирамо нашу стратегију."

Али као што истиче Робсон, нису сачувани само животи цивила, већ и полицајаца.

Упркос томе што чине свега 34 одсто полицијских снага, на црне и полицајце мешане расе одлази више од 50 одсто смрти полицајаца.

Они су рањивији на насиље са смртним исходом од белих колега, за шта Робсон каже да потиче од системског расизма у друштву.

„Исти проблем обезбеђивања друштвене мобилности са којим се суочавају црнци у нашој земљи постоји и у оквиру полиције.

„Јер упркос томе што имамо много црних полицајаца, они се налазе ниже на хијерархијској лествици", каже Робсон.

„То је аспект нашег друштва који је погрешан и расистички. Али ми се још нисмо опоравили као земља која је предуго подржавала ропство.

„Тек морамо да нађемо излаз из овога и да исправимо ствар."

Међутим, Дејвид Маркес из Бразилског форума за јавну безбедност одбацује Робсонове коментаре да је расизам у оквиру полицијске службе просто производ расизма у бразилском друштву у целини.

Као главни истраживач смрти полицајаца убијених у насилним злочинима у Бразилу, он каже да су на делу други фактори.

„Да би полицијске снаге постале део борбе против насилне расне неравноправности, важно је покренути ширу расправу о утицају расизма на јавну безбедност и да тај разговор мотивише полицајце да измене своје свакодневно понашање на улици."

„Уз то, постоји потреба да се расправа прошири на виктимизацију полиције.

„Више полицајаца је умрло ван дужности и од самоубиства него на дужности.

„То значи да је бављење проблемом радних услова полиције од фундаменталног значаја."

Проучавајући број полицајаца убијених у првих шест месеци 2020. године, Маркесово истраживање показало је да је од 103 убијена полицајца, 70 одсто њих у том тренутку било ван дужности.

Да би допунили плату, многи полицајци раде други посао као обезбеђење.

Али ван униформе и без оперативне подршке, тад су највише угрожени од насиља са смртним исходом.

Правда

У сва три случаја - Игор Рохас Рамос, Гиљерме Гедеш и Жоао Педро Матос Пинто - њихове породице сада морају да сачекају да виде да ли ће правда бити задовољена.

Али чак и у случајевима о којима се највише прича као што је Жоао Педров, породични адвокат Данијел Лозоја није убеђен да ће се случај завршити хапшењем.

„Важно је истаћи да је у Жоаовом случају, упркос свој прашини која се дигла у медијима, ова истрага спроведена са више пажње него да је обичан случај", каже Лозоја.

„Образац који ове истраге обично следе је да они само саслушају полицију.

„Они уважавају само полицајчеву верзију догађаја, што се отеже годинама, све док на крају случај не буде одбачен."

„Са толико много случајева прошле године, нешто што никад не бисмо сматрали нормалним, нажалост, дешава се сваки дан.

„У друштву то ствара неосетљивост, анестезира се однос људи према овим случајевима, а само најекстремнији привуку пажњу."

Мама Жоао Педра Рафаела каже да се пре губитка сина није плашила полиције или да дозволи да јој се деца играју на улици.

Али сада ће, каже она, морати да пази како ће одгојити ћерку Ребеку.

„Данас не знамо како ћемо живети даље", каже Рафаела.

„Људи ме понекад погледају и кажу: 'Ох, али ти имаш Ребеку'. Али једно дете не замењује друго."

„Нисмо јој рекли шта се десило, само да је њен мали брат сада на небу.

„Али пре кратког времена, док се играла са рођаком њеног годишта, њена рођака ју је питала: 'Где ти је брат Жоао?", а она је на то рекла: 'Па ти не знаш? Убили су ми брата'."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]