Култура, музика: Ко је заиста био Фреди Меркјури

Пише: Ник Левин

Фреди Меркјури је 1984, две године након што је у Њујорку основана организација која пружа здравствену помоћ хомосексуалцима (Gay Men's Health Crisis) ради борбе против сиде, снимио Love Kills, први хит као соло извођач.

Текст песме не алудира на болест која ће бити установљена код певача седам година касније, али је могуће да њен наслов представља благу референцу.

„Код Фредија Меркјурија је све у подтексту", каже Мартин Астон, аутор књиге Рушење зидова скрхане љубави: како је музика обзнанила своју сексуалну оријентацију (Breaking Down the Walls of Hearthache: How Music Came Out).

Love Kills је уврштена у Never Boring, нови бокс сет на ком се налази готово све што је Меркјури снимао ван матичног бенда, па тако и његов једини соло албум Mr Bad Guy из 1985, као и амбициозни заједнички албум Barcelona, који је снимио заједно са оперском певачицом Монсерат Кабаље.

Издање нуди правовремену прилику за проучавање Меркјуријевог сложеног идентитета и статуса квир иконе, с обзиром на то да је прошлогодишњи биографски филм Bohemian Rhapsody, који је постигао огромни успех на благајнама, био критикован због ублажавања, или „стрејтвошинга" певачевих односа са мушкарцима.

Немогуће је знати како би Меркјури дефинисао своју сексуалност, јер никада, макар у јавности, није директно говорио о томе.

У време док је био жив, британски дневник The Sun га је окарактерисао као „бисексуалну рок звезду", а последњих година медији га често одређују као геја.

Када га је 1974. Новинар магазина Њу мјузикал експрес (NME) питао: „Да ли имате нешто да кажете поводом тога што сте геј?"

Меркјури је одговорио: „Баш сте препредени. Хајдемо овако: некада сам био млад и неискусан. То је нешто што се догађа дечацима у школи. И ја сам учествовао у разним несташлуцима. Не бих даље коментарисао."

У другој прилици, на слично питање је одговорио раздрагано: „Душо, ја сам геј колико и нарцис!"

Иако је Меркјури шест година живео са партнером Џимом Хатоном, пред смрт је велики део наследства оставио Мери Остин, жени са којом се забављао готово исто толико времена током 70-их и са којом је остао близак.

Остин и данас живи у Гарден лоџу, грегоријанском здању у Кингстону, где је Меркјури провео последње године живота.

Ретко даје интервјуе, али је дневном листу Дејли мејл (Daily Mail) 2013. рекла да јој је Меркјури пред смрт казао: „Да је било другачије суђено, ти би била моја жена и све ово би свакако припадало теби."

Нови идентитет

Меркјуријева сексуалност није била једини проблематичан аспект његовог живота.

Рођен је као Фарок Булсара 1946, родитељи су му били индијски Парсији, живели су на острву Занзибар, који је у то време био британски протекторат, а данас је део Танзаније.

Похађао је школе у Индији сличне британским интернатима, и тамо је почео да користи име Фреди.

Презиме Меркјури је преузео касније, након што је породица емигрирала у Британију 1964, када је почео да гради музичку каријеру у западном Лондону.

„Мислим да је део њега веровао да је са променом имена променио и кожу", рекао је његов колега из бенда Брајан Меј у документарцу из 2000.

„Мислим да му је то помогло да буде та жељена особа. Човек с именом Булсара је још увек био ту, али ће за јавност он бити тај други лик, тај бог."

Тај лик му је такође помогао да избегне поједине расне предрасуде карактеристичне за то доба.

„За људе тамне боје коже није било места у западној музичкој индустрији, и Фреди је то на неки начин знао", каже Лео Калијан, квир британски кантаутор пакистанско-индијског порекла који слави Меркјурија као „највећег перформера свих времена".

Калијан каже да је Меркјури био „довољно паметан да разуме да једноставно треба да се маскира у белог човека да би успео", и додаје да његово јужноазијско порекло до данас није у довољној мери узето у обзир „јер западна музичка индустрија још увек намерно игнорише Јужне Азијате".

Меркјуријева сексуалност се данас не игнорише као што се то радило током његовог живота, али још увек не постоји устаљен начин њеног одређења.

„Да је Фреди данас са нама и да живи онако како је живео, највероватније бисмо га звали 'квиром' пре него 'гејем' или 'бисексуалцем'", каже Рајан Бучер, уредник ЛГБТ вебсајта Пинк њуз.

„Код њега се не ради само о сексуалности; реч је о целокупном његовом идентитету и бомбастичној личности коју је конструисао за наступе, по којима је, између осталог, бенд био познат."

Међутим, због тога што се Меркјури никада није јавно декларисао као припадник ЛГБТ популације или се сврстао на страну покрета за борбу за њихова права, могло би се тврдити да је његов статус квир иконе проблематичан.

Погледајте видео: Градитељи виолина из Земуна

Његов колега из бенда Брајан Меј је 2008. изјавио: „Знам да је Фреди током живота сматрао да питање да ли је он геј није важно."

Међутим, Астон примећује да је Меркјури постао познат 1970, у време када су уметници ретко говорили отворено о својој сексуалности.

„Дејвид Боуви јесте [јавно] описао себе као бисексуалца", каже он, „али је иза себе имао жену и дете као сигурну одступницу."

Астон такође подсећа да без размишљања хвалимо Џуди Гарланд као квир икону "иако она никада у јавним наступима није коментарисала проблеме у вези са хомофобијом иИи прихватањем ЛГБТ особа".

До 1986, када су Меркјури и Queen одржали легендарни наступ на Лајв ејд концерту (Live Aid) у мејнстриму се појавило неколико извођача који су били отворено геј; најпродаванији сингл у Британији те године била је песма Don't Leave Me This Way састава Communards, чији фронтмен Џими Сомервил се поносио геј оријентацијом и био активиста покрета за права ЛГБТ покрета.

Ипак, Џорџ Мајкл, певач састава Wham!, није открио своју сексуалност јавности, док је Бој Џорџ из Culture Club први налет славе, четири године раније, искористио за маргинализовање своје хомосексуалности.

„Иако сам постао чувен по изјави да бих радије попио шољу чаја него имао секс, мој сексуални живот је заправо био врло живописан", рекао је он за Гардијан 2007. „Али васпитан сам тако да мислим да је то нешто прљаво и погрешно, и да о томе не треба јавно говорити."

Меркјури је на враголаст и софистициран начин измиро противречности између свог приватног живота и јавне личности као фронтмена рок бенда са претежно мушком стрејт оријентисаном фановском базом.

Будући да никада није реаговао на гласине о својој сексуалности, његовим највећим фановима је било лако да његов супербомбастичан и театралан стил наступа протумаче као нешто што Астон назива „кемп хумор" радије него као нешто што упућује на квир културу.

Песма Living On My Own, објављена 1985, коју је објавио као соло извођач и која је, као клупски ремикс, заузела прво место британске листе две година након његове смрти, виспрен је израз усамљености који портретише Меркјурија као нежењу, али не нужно „потврђеног нежењу" у данас већ помало застарелом значењу.

„Био је толико необуздано кемп, готово као да је двоструко блефирао" , додаје Астон.

Рајан Бучер износи још храбрију оцену, Меркјури је за њега „налик тајном агенту ЛГБТ заједнице, неко ко је посејао сво то ситно семе квир културе у хетеросексуални начин размишљања."

Током 80-их, Меркјури је био познат по уској мајци на бретеле и брковима - његовој верзији имиџа који потиче из квир дистрикта Кастро у Сан Франциску, веома популарног у андерграунд геј круговима, али много мање блиског мејснтрим музичким фановима.

Може се рећи да се Меркјури крио на највидљивијем месту.

Свакако, огромна популарност га није спутавала кад је реч о посећивању популарних лондонских геј окупљалишта, попут Хевена и Краљевске таверне у Воксолу.

Глумица Клио Рокос је у својим мемоарима из 2013. написала да су Меркјури, комичар Кени Еверет и она чак успели да кришом уведу принцезу Дајану у Краљевску таверн тако што су је маскирали у дрег краљицу.

Шта је наговестио

Можда је један од најсмелијих начина на који је Меркјури изразио своју природну склоност кемпу био спот за сингл I Want to Break Free из 1984, у ком су се он и његови другови из бенда Queen обукли као женски ликови из британске сапунице Коронејшн стрит, што је угрозило њихову каријеру у Америци.

Брајан Меј је 2017. описао ту ситуацију: „Сећам се да смо били на промотивној турнеји по америчком средњем западу и да се људима мењао израз лица, рекли би: 'Не можемо то да пуштамо. Никако не смемо то да пустимо. Знате, то личи на хомосексуалност.'"

У музици састава Queen, међутим, увек је било наговештаја о Меркјуријевом приватном животу за фанове који су желели - уколико су познавали геј сцену - да их открију.

У хиту Don't Stop Me Now из 1978. Меркјури пева о томе како жели да „направи суперсоничну жену од тебе" и „суперсоничног мушкарца од тебе".

У видео-споту носи мајицу из њујоршког „садо-мазо" геј бара Мајншафт (Mineshaft), веома популарног у то време.

Чак и име Queen се може разумети као искричава алузија на идентитет фронтмена. „Очигледно је на шта 'Queen' циља", каже Калијан, „али када сам пре пар година то рекао мајци, није могла да верује. Рекла ми је да је увек мислила да 'Queen' значи просто сјајно или величанствено."

Слично томе, Калијан каже да у Меркјуријевој музици можемо наћи назнаке његовог јужноазијског наслеђа, наводећи као пример коришћење исламске речи 'Бисмилах' у Bohemian Rhapsody.

„Једино особа са свешћу о исламској култури може знати ту реч, којом започиње Куран [у преводу: У име Бога], и уметнути је у песму као што је Bohemian Rhapsody ", каже он.

Калајан додаје да припадници јужноазијске заједнице „обично подразумевају да је Фреди био Индијац и да је био под снажним утицајем боливудских певача попут Лате Менгешкар, познате по великом распону гласа, сличног Фредијевом."

Али када је реч како о његовој сексуалности тако и о његовом идентитету, Меркјури је више волео приватност од директних објава, и тај принцип је следио до краја живота.

Према Калијану, „он није причао о похађању школе у Индији или о својој љубави према Лати Мангешкар. То није био део његовог наратива".

Исто важи и за тему сексуалности: 22. новембра 1991, након, према његовим речима „бројних нагађања" у медијима, Меркјури је на крају објавио саопштење у ком је потврдио да је добио позитиван резултат теста на ХИВ, да има сиду, али није помињао свој однос са Џимом Хатоном.

Преминуо је 24 часа касније.

„Имајте у виду неумитност - једна од највећих звезда на планети најављује да има сиду, затим умире од те болести", каже Рајан Бучер, који то описује као „културолошки шок који данас делује незамисливо".

Приватно гледано, Меркјурију је дијагностикован ХИВ неколико година раније, а Бучер износи слободнију претпоставку да је пријатељство између Меркјурија и покојне принцезе Дајане, принцезе од Велса, у време док је имао ХИВ и сиду, у многоме допринело њеној одлуци да промовише свест о болести.

Али то је, као и много тога другог, нешто што вероватно никада нећемо поуздано знати.

Готово 28 година након његове смрти, прави Фреди Меркјури остаје вољен.

„У овој фази, он није само икона, већ британско национално благо", каже Астон.

Калијан га назива „моћна квир икона" и „тамнопута јужноазијска икона западне музике".

Без обзира на то да ли би се Мекјурију свиделе ове одреднице, немогуће је не уважавати оно што је током живота постигао.

У ери када су хомофобија и расизам били далеко распространенији него данас, Фреди Меркјури је био квир, јужноазијски фронтмен бенда који је објавио Bohemian Rhapsody, једну од најчувенијих рок песама, као и Queen's Greatest Hits, најпродаванији албум у историји британске топ листе.

Ипак, такође се може тврдити да је мистерија која је окруживала његов идентитет, без обзира на то да ли је реч о морању, само искристалисала његов статус једне од најинтригантније загонетке поп музике.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]