Интервју петком: Ана Ћурчин о музици, протестима и стримовању свог живота

Разговори са уметницима у Србији често се претворе у жалопојке - уместо о делу, прича се о недостатку средстава за рад или мањку медијске пажње.

То није случај с музичарком Аном Ћурчин, која промишљено и са великим ентузијазном говори за ББЦ на српском о песмама са другог албума који је снимила, сарадњи с колегама из бенда и чињеници да је почела да свира електричну гитару.

Са Аном можете да коментаришете изложбу Марине Абрамовић или представу Томаса Остермареја Историја насиља на Битефу. Што је и очекивано, с обзиром да је годинама радила као продуцент у позоришту.

На сцени се појавила 2013. с песмом Cut Loose - сама, са акустичном гитаром, пева дубоким и помало храпавим гласом на енглеском фолк музику.

Џони Мичел, помислили би старији, Кет Пауер, пало би на памет млађима.

Од тада је снимила два албума, саставила бенд и свирала широм Србије и региона.

ЛП Дуо: Романтични оптимизам у Србији

Интервју петком: Рокенрол песник на фудбалском задатку

„Балкан је свету дао документарни надреализам"

Како се померити с дна бунара и живети од музике

Скоро 200.000 људи у Србији раде два посла, зато не чуди да тако живи већина музичара.

Са Аном, која тренутно ради у једној галерији, налазим се током паузе за ручак у кафићу у индустријском делу Новог Београда.

Покушала је да живи само од музике.

„Ударила сам у дно бунара", смеје се док прича „а затим схватила да морам да нађем посао".

У то спада и епизода у Њујорку, где се бавила кетерингом и поред борбе за егизистенцију успела да одсвира неколико концерата.

Није одустала од те идеје, али је схватила да „структура живота мора да буде мало стабилнија."

Сматра да тиме растерећује музички део живота: стварање песама и рад са музичарима од тежине свакодневице.

Звук акустичне гитаре је почетна тачка у писању песама, али током година пожелела је да песме добију слојевитост присуством других инструмената.

Сада наступа под именом Аna and the Changes, заједно са басистом Марком Цветковићем, бубњарем Марком Бенинијем и клавијатуристом Гораном Антовићем.

„Момци су много утицали на мој музички развој, доста сам научила од њих, постали смо и пријатељи и то сад чини бенд, поред сличних музичких сензибилитета", одговор је питање да ли јој је лакше сад кад више није сама на сцени.

Како пева на енглеском, брзо су је сврстали у жанр „американе", што ју је изненадило.

На другом албуму Differences свира електричну гитару, а у насловној песми игра се с фанк звуком, чиме доказује да је напустила ограничења наметнуте категорије.

„Ми свирамо алтернативни рок с примесама фолка, блуза, џеза", закључује.

Као дете ишла је у музичку школу и свирала клавир. „Била сам љута на професорку и нисам хтела да наставим даље" присећа се сад, жалећи што је „нико није погурао".

Али ту је био старији брат с електричном гитаром. Ана почиње да свира акустичну гитару као тинејџерка и да „скида" песме Трејси Чепмен, Аланис Морисет, Џони Мичел и Бруса Спрингстина.

„Живот у Русији је јако брз"

У сваком интервјуу морала је да објашава зашто пева на енглеском.

Та одлука је дошла природно, након дугогодишњег живота у Русији.

„Боље сам говорила руски од српског," каже.

Подаци из Анине биографије говоре о некадашњој снази југословенских привредних гиганата. Рођена је у Багдаду, а са родитељима је отишла у Москву 1995, када је имала десет година.

„Мој дечији утисак је био да ми долазимо из Европе у једну затворену земљу", сећа се првих дана у Русији.

Првог дана у школи је обукла дукс са пингвинима, носила шарену перницу и деца су јој пришла и загледала.

„То је њима била нека врста атракције."

Од тада се Русија „галопирајуће" променила и сада каже да јој је тешко да „похвата шта се све изградило, шта се променило, колико су колеге напредовале".

Иако јој је било „дивно" током студирања позоришне продукције, пожелела да је оде из Русије 2008. године.

„Увек сам била странац, постојала је нека празнина, иста та празнина је присутна и овде јер постоји доста ствари које сам пропустила", објашњава.

Здрава и нездрава храна за душу и мозак

У споту за песму Take My Hand коју је написала са Игором Симићем, главна јунакиња у изведби глумице Јелене Ђокић спрема ручак, затим се шминка, облачи и седа испред компјутера и стримује како једе тај оброк.

Феномен започет у Јужној Кореји, мукбанг, постао је хит широм света, а Ану је тој теми привукла „усамљеност коју осећамо и стална потреба за интеракцијом".

Иако каже да јој није жеља да критикује људе који деле живот с незнанцима на овај начин, примећује да је свима онлајн комуникација увела осећање припадања некој заједници, у којој је неопходно добијати сталну афирмацију - да ли у форми лајка или срца на Инстаграму.

Ни сама није изван овог света, признаје да је зависна од телефона, али да је „свела све то на функционални ниво".

Све више људи машта о емиграцији са друштвених мрежа, питам је да ли је покушала да се „искључи".

„Пробала сам да искључим све то, али бих онда увек отворила нешто треће. То је мртва трка," признаје.

Стих „Људи говоре, али ништа не кажу" у песми је подстакао да филтрира шта жели да добије од садржаја са разних апликација и мрежа, упоређујући себе с дететом коме је телефон дат на сат времена дневно.

„Као музичар на сцени ти си себе већ изложио, али у приватном животу имам отпор према дељењу свега, не желим да ре-емитујем своју интиму на тај начин", објашњава.

У причи о утицају друштвених медија на свакодневицу, немогуће је заобићи причу о политици.

Ана врло отворено говори о „тортури свакодневног праћења вести" и сумњама које има поводом друштвеног ангажовања.

„Кад живиш у Србији, онда мораш да имаш паметан однос према томе, кад пожелиш да сазнаш шта се дешава у земљи и свету."

Покушава да објасни како информација долазе до ње, а да је не буде „сваког јутра поплављена катастрофалним вестима".

„Домаћи медији су толико агресивни кад је у питању локална политика, о региону углавном слушаш негативно, покушавам да исфилтрирам које ћу информације добити о свету, да ми мозак не буде испран у контексту неке идеологије."

Ишла је на грађанске протесте, а „онда сам пропустила неколико и питам се да ли грешим због тога или не".

Многи ће се препознати у њеним дилемама у вези са активизмом.

„И кад одем не могу да се идентификујем са свим људима на протесту, а онда газим по себи, а с друге треба изаћи, стално сам између две ватре, шта од тога има смисла, а шта не."

Ипак сматра да свако може да доприносе да му у животу буде боље, да помогне неком другом и да стално морамо да се преиспитујемо шта смо радили јуче и шта треба подржати данас.

Покушава да помогне колегама и из земље и региона, где је свирала и наишла на добре реакције.

„Према мени су људи били јако отворени и желим то да вратим некако", каже.

Један од начина је вођење волонтерске платформе Sofar Sessions, коју описује као „путујући интимни концерт на непознатој локацији", где публика добије информацију о локацији свирке, али не и извођачима.

О алгоритму и другим „гутачима времена"

Спотове јој снимају млади редитељи, којима даје одрешене руке, мада постоје уопштена ограничења.

„Не желим да имам сексистичан спот", каже.

Кад је питам шта би то било, да обнажене девојке ђускају уз њену музику?

„На пример, али ћу направити задршку у односу на тему којом се спот бави. Можда би ме људи више слушали", смеје се.

Свету Јутјуб трендинга, барем тематски, приближила се обрадом песме Ако хумрем данас бебо новосадске хип-хоп поставе Бекфлеш, коју је урадила са колегинцама Уном Гашић, Аном Аврамов и Марином Милошевић на концерту „Без буке" одржаном за 8. март 2017. у културном центру Рекс.

Нису јој познате реакције момака из Бекфлеша, али публика на концертима тражи да пева ту песму.

„Не могу, то сам урадила са девојкама, то није моја песма."

А да ли слуша данас мегапопуларан треп?

„Нећеш волети мој одговор, не знам ништа о томе, алгоритам ми не нуди ту музику. Имам способност да се искључим у односу на неке ствари."

Једна од тих ствари су свеприсутне серије на стриминг сервисима. Иако каже да их „гута као манијак", не може да да препоруку без претходног размишљања.

„Не бинџујем, немам времена, упала сам у замку да гледам серију пре спавања, уместо књиге, довољно ми је двадесетак минута да се успавам, па наставим сутрадан."

„Навучеш се, па се скидаш, као са друштвених мрежа, понекад схватиш да те је то прогутало и да мораш да одмориш и мало пређеш на књиге."

На питање колико успева да се искључи, одговара: „То је као да ме питаш да ли се храним здраво."

И да ли се храниш здраво?

„Питај ме следеће недеље," смеје се, а већ је време за повратак на посао.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]