Корона вирус, маске и правила: Зашто се људи жале на законе који штите живот

„Просто их мрзим," одговорила је једна жена на питање зашто одбија да их користи. „Мислим да их мрзим зато што су обавезни, понајвише због оног 'мораш', и зато то не желим."

„Мислим да се овде ради о доминацији, без обзира на то да ли сте мушкарац или жена," одговара мушкарац поред ње. „Ја сам главни, немој ми говорити шта треба да радим."

То је начин размишљања који најчешће срећемо код демонстраната који одбијају да носе маске када се нађу у јавном простору током пандемије.

Њихово незадовољство се не односи само на удобност, чак ни на скептицизам да могу сачувати животе.

Такође се ради о озлојеђености због тога што вам власт говори шта треба да радите.

Само што интервјуисани из претходног дела текста нису били незадовoљни због закона који прописује обавезно ношење заштитне маске у јавним просторима. Заправо, причали су о сигурносном појасу.

Интервјуисани су били британски возачи који признају да се не везују док возе кола, у 2008, упркос томе што је британски закон из 1983. прописао везивање путника на предњем седишту возила, а од 1991. на задњем седишту.

Поређење протеста против заштитних маски за лице и сигурносног појаса у колима је учестало.

Јавне личности га користе како би указале на чињеницу да увек постоје они који се не придржавају мера.

Медији га користе у случајевима када треба објаснити порекло протеста против мера које помажу контролисање ширења пандемије.

Међутим, у односу на захтев да се носе заштитне маске за лице, увођење закона о безбедносним појасевима је било мање ригорозно.

Било је хаотично, узнемирујуће и споро. (Овде можете прочитати више о томе на који начин маске за лице могу контролисати ширење Ковид-19.)

Ипак, много тога бисмо могли да научимо из случаја увођења сигурносног појаса и других стриктних мера из домена јавног здравља.

На пример, због чега делује као да постоје разлике у прихватању истих прописа у различитим земљама?

Даље, зашто се неки људи супротстављају здравственим мерама које би засигурно спречиле губитак живота?

Климав почетак

Иако је неспорно да сигурносни појас чува живот, на почетку није деловало као да је њихово увођење готова ствар.

Произвођачи аутомобила, осигуравајућа друштва, полицијске службе, политичари и возачи - сви су сматрали да је закон о сигурносном појасу проблематичан.

Произвођачима аутомобила је проблем била цена.

У то време су се надали да ће стављање појаса бити обавезно јер је њихова уградња била далеко јефтинија од ваздушних јастука - технологије коју су подржавали лобисти у својој кампањи.

„[Уколико безбедносни појасеви постану обавезни], возило неће ући у ширу употребу, страховали су заговорници ваздушног јастука, који се напумпава након ударца како би заштитило возача", пише Њујорк Тајмс 28. фебруара 1985.

Чак 65 одсто Американаца је било против обавезног ношења сигурносног појаса јер нису удобни.

Средином 80-их ваздушни јастук је коштао и до 800 долара, у поређењу са пар долара колико је коштао појас.

Да је законом било прописано да сви аутомобиле морају имати ваздушне јастуке, цена нових кола би била драстично већа и довела би до потреса на тржишту.

Возаче је највише бринула удобност. Једно истраживање је показало да је 86 одсто Американаца свесно да сигурносни појас чува живот, али их је користило само њих 41 одсто (друга истраживања су показала да је тај број био чак био и мањи у другим државама).

Такође, чак 65 одсто Американаца је било против обавезног ношења сигурносног појаса наводећи као разлог удобност.

Осигуравајуће компаније су предност давале ваздушном јастуку у односу на сигурносни појас.

Разлог лежи у томе што је ваздушни јастук „пасиван" - ту је, спреман да вам спаси живот.

Уколико је уграђен ваздушни јастук, возач нема избор да ли ће га користити, смањујући тако број повреда и смртних случајева као и обештећења која исплаћују осигуравајуће компаније.

Предсетавници полиције су били против заустављања возача ради спровођења закона.

Пасивни ваздушни јастук омогућио би полицајцима избегавање постављање саобраћајних патрола.

Тако је дошло до сучељавања поборника сигурносног појаса са присталицама коришћења ваздушног јастука. Међутим, расправа се није тицала само питања који приступ спасава више живота.

Њујорк је била прва Америчка држава која је увела закон о обавезном везивању сигурносног појаса на предњем седишту, 1. јануара 1985, неколико година након што је сличан закон уведен у Британији, Канади, Француској и Немачкој.

Међутим, потребно је било да прођу године да би закон био уведен у потпуности.

У појединим државама је тек после неколико деценија уведено обавезно везивање путника и на предњем и на задњем седишту.

На пример, Јапан је први увео обавезно везивање возача 1971, али је тек 2008. законом прописао везивање на задњем седишту.

Такође, поједине америчке државе су га увеле пре других, па се, у случају преласка више граница у овој земљи, могло догодити да сте при поласку морали да се вежете, али да сте током пута могли да скинете сигурносни појас.

Притом, Њу Хемпшир још увек није донео закон о обавезном везивању одраслих у колима.

Три америчке државе не прописују ношење заштитне кациге за мотоциклисте било ког узраста

Сличан збуњујући приступ примењује се и кад је реч о другим мерама из домена јавног здравља, попут увођења закона о ношењу заштитне кациге за мотоцикл.

У Америци постоје три државе (илиноис, Ајова и Њу Хемпшир) у којима није законом прописано ношење кациге за возаче било ког узраста, иако се оне граниче са државама у којима сви возачи морају да је носе.

Погледајте видео: Деца из школе у Непалу направила модну ревију с маскама

Културолошки контекст

У Илиноису, једној од држава које су увеле нови закон о везивању сигурносног појаса 1985, на непоштовање овог прописа, одмах након његовог увођења, гледало се као на лакши прекршај, уз могућност изрицања казне у износу од 25 долара.

Скромна мера је, по свој прилици, додатно охрабрила оне возаче који су сматрали да закон неће бити стриктно примењиван.

Штавише, припадници полиције су јавно најавили да ће наплаћивати казну једино у случају да постоје и други прекршаји због којих би вредело зауставити возача.

Уз то иде и уредба, која прецизира да кршење закона о сигурносном појасу не може бити приписана нехату, што је значило да ће и у случају када је возач себе повредио јер није везао појас осигуравачи морати да исплате огромну надокнаду.

Па ипак, четворо возача оптужених по новом закону покушали су да оспоре његову уставност на суду.

Постојао је и претходни случај: када је Илиноис увео закон који прописује да мотоциклисти морају да носе шлемове 1969, Врховни суд Илиноиса га је окарактерисао као неуставно ограничавање личне слободе - пресуда која важи и данас.

Међутим, у недавном случају је суд пресудио противно тврдњама возача који су покренули парницу.

Али протести против закона о обавезном везивању сигурносног појаса нису значили да се већина Американаца није везивала, иако су имали начелан приговор на њега.

Подаци које су прикупили припадници федералне полиције указују да се 70 одсто возача повиновало закону неколико месеци касније.

У Британији, уочено је да се око 90 одсто возача придржава закона након истог временског периода.

Када су закони у обе земље унапређени раних 90-их како би обухватили пунолетне путнике на задњем седишту, ефекат је био мање упадљив.

У Британији је 10 одсто путника на задњем седишту везивало сигурносни појас пре промене закона, у поређењу са 40 одсто путника који су га користили након увођења.

У другим земљама је било мање протеста, али је и број оних који се придржавају био знатно мањи.

Крајем 80-их највећи број смртних случајева на путевима у Европи забележен је у Србији (тадашњој Југославији).

Попут Америке, југословенски закон о обавезном везивању сигурносног појаса ступио је на снагу 1985, прописујући казну која је у противвредности износила до 75 долара, и био је стриктно примењиван.

Међутим, Југословени су и даље ретко користили сигурносни појас.

Погледајте видео: У зубарској столици током пандемије

Очигледно је да обим протеста и број правних притужби није нужно уједначен са прихватањем новог закона или одредбе.

Ради се о нечем другом.

На основу узорка од 12.000 људи из области Сао Паоло, једна студија је показала да је око 30 одсто њих на погрешан начин користило заштитне маске.

Према једној студији из тог периода, већина возача и путника су само пребацивали појас преко рамена, без правог везивања.

Тако су, најчешће, успевали да избегну казну, али нису користили појас због његове намене.

Уколико возач свесно није желео да се веже на прописан начин, чему одлазак на суд? А могућност везивања на погрешан начин не представља ограничавање личне слободе.

Судови у Југославији су били злоупотребљавани, али за личну корист а не ради стицања политичких и симболичких поена.

У Америци је било обрнуто.

Жалба на пресуду била је далеко скупља од обичне казне, а ионако је тек неколицина била кажњена.

То је можда најкориснија поука коју можемо добити када поредимо законе о сигурносном појасу и обавезном ношењу маски: обим протеста није од веће важности и вероватно показује колико људи у земљи поштује ауторитет и правни систем.

Далеко је важније да ли се људи придржавају мера и да ли то раде на исправан начин.

Многи људи се придржавају упутстава кад је реч о ношењу маске, барем тако делује.

У Америци их носи око 77 одсто, у Француској је тај проценат нешто већи, а у Немачкој нешто мањи (Британија је дуго времена била далеко иза наведених земаља, али се поправила крајем јула и сада 74 одсто њених грађана носи маску у јавним просторима).

Међутим, не носе их сви на исправан начин.

Једна студија, рађена на узорку од 12.000 људи у подручју Сао Паола, у Бразилу, показала да око 30 одсто испитаника неправилно носи маску, откривајући нос или и уста и нос, мада ове резултате треба узети с резервом јер рад још није објављен у званичној научној публикацији.

Потребно је време да би заживеле мере из домена јавног здравља, попут увођења маски.

Поруке и правни оквир који омогућава законима да буду обавезујући морају бити прикладни. Али време ће принудити људе да се повинују мерама.

Око три четвртине возача користи сигруносни појас у модерној Србији данас - много више него пре 35 година.

Као и у случају заштитних маски, неки људи то још увек не раде исправно - 10 одсто путника на задњем седишту их носи како треба - али српска влада наставља да води кампању у којој пропагира њихово коришћење.

Упркос протестима гласне мањине, однос према заштитним маскама се мења јер постоје докази о њиховој корисности и временом ће број оних који их прихватају наставити да расте, баш као што се догодило и у случају везивања сигурносног појаса.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]