Кад се жене пробуде: Како се Азербејџанке боре за самосталност

Азербејџанско село, према речима његових становника, није баш најбоље место за женску самосталност.

Батине, финансијска контрола, немогућност личног избора кад су у питању занимањe и брак, и даље су део свакидашњице у унутрашњости земље.

Ипак, све више Азербејџанки одлучује да се бори за самосталност упркос деспотском понашању рођака и друштвеним препрекама.

Једне сиве октобарске вечери Захра (име је промењено) је спаковала мали ранац и неприметно напустила кућу. На крају села чекале су је пријатељице у аутомобилу, које је требало да је одвезу у главни град Баку, далеко од родитеља.

„Наше село је мало, сви се познају. Да су схватили да бежим или би ме пријавили родитељима или би ме сами вратили кући", каже Захра.

Пре него што је побегла сина је послала бившем мужу, да га не враћа, рекавши да ће ускоро доћи по њега. Тајно је отворила профил на Фејсбуку и контактирала познату активисткињу из Бакуа, замоливши да је склони из куће где су је, како каже Захра, тукли и контролисали сваки њен корак.

Захра сматра да је њено село најрадикалније од свих у околини и назива га „најгорим местом за жену". Она каже да је породично насиље честа појава.

„Моја мајка такође мисли да је то нормална ствар, ретко напушта село и једноставно не зна за да се може живети другачије", каже Захра.

Када се одлучила за драстичну промену, Захра је имала 22 године. То је било њено друго бекство.

Трке са препонама

На путу ка успеху и личној независности жена мора да се бори са низом потешкоћа, па су зато приче о успешном бекству у Азербејџану права реткост.

Прва препрека је недостатак образовања што је кључни фактор за проналажење пристојног посла.

Према подацима Светске банке, 20 одсто становништва Азербејџана има високо образовање, а што су даље од главног града, то је мање жена међу њима.

Ако су у Бакуу, према Државном статистичком заводу, половина студената девојке, у другим регионима тај проценат већ пада на 40 одсто. У конзервативним породицама, према информацијама активиста за људска права, родитељи понекад не дозвољавају девојчицама да заврше чак ни средњу школу.

„Необразованој особи је тешко да схвати где се завршава традиција, а где почињу његова права", прича Шахла Исмаил, председница Женског друштва за рационални развој.

„Таквој особи је тешко да стоји са обе ноге на земљи, јер је за такву особу понуда посла ограничена на буквално неколико радних места везаних за физичке послове и слабо плаћене послове."

Активисткиња за људска права каже да су јој, док је држала предавања о једнакости у регионима, често говорили „ви нашим женама отварате очи", објашњавајући да то је звучало „као да радим нешто лоше".

Разлог борбе за независност је често, као у Захрином случају, насиље у породици.

„Ако су 10 година то били изоловани случајеви, а жене се нису усуђивале да побегну зарад породичних вредности, сада има више примера жена које се одлучују да оду због насиља", каже Шахла Исмаил. Таквих жена има нарочито много међу младима."

Зашто ове Индијке спавају у парку

Захра је први пут побегла од куће када је имала 18 година, да би се удала мимо воље родитеља.

„Међутим, нашла сам се у још горој ситуацији и суочила сам се са још већим насиљем, психолошким, физичким и сексуалним", каже она сада. „То је трајало четири године, а све то време сам чекала и надала се да ће се ствари поправити, али ништа од тога."

Након што је напустила мужа била је приморана да се врати код родитеља у село, а сада се поново враћала у Баку, где је младим жена у потрази за самосталношћу лакше да се "стопе" са осталим становницима и нађу посао.

У почетку је живела код пријатељице. Сина је морала да остави код мужа, који, међутим, није био баш задовољан ситуацијом и стално је захтевао да одведе дете. Захра је данима ишла градом покушавајући да нађе посао. Новца готово да није имала.

Институције које могу да заштите жену у таквој ситуацији не раде добро у Азербејџану, кажу активисти за људска права.

Земља је 2014. године пооштрила контролу над невладиним организацијама и оне су почели да се затварају. Према подацима Женског друштва за рационални развој у Азербејџану сада постоје три сигурне куће за жене које могу да приме само сто особа.

Нема новца ни за адвокате.

Према речима активиста за људска права, често се дешава да полиција у случају породичних проблема није на страни жене, нарочито ако је она млада и зависи од родбине. Понекад полиција враћа у породицу чак и пунолетне жене које побегну од куће.

У међувремену, Азербејџан је Уставом прогласио равноправност међу половима и забранио дискриминацију.

Постоје закони „о гаранцијама равноправности између жена и мушкараца", као и о спречавању насиља у породици. Председник Илхам Алијев више пута је говорио о родној равноправности.

Државни комитет за породична, женска и дечија питања напомиње да постоји посебно одељење које ради са жртвама породичног насиља, а у унутрашњости постоје групе за мониторинг које могу да помажу женама на лицу места, „без бирократских препрека".

Поред тога, представник комитета, Турал Хусејнов, тврди да је држава увек спремна да пошаље жену којој је то потребно у сигурну кућу.

Међутим, локални активисти за људска права примећују да се у пракси ови закони сударају са менталитетом владиних званичника.

„Када се жена обрати полицији, по правилу, полицајци то не схватају озбиљно јер често дође ујутру и повуче изјаву под притиском супруга", каже адвокатица Самира Агајева.

„И сами полицајци се руководе принципом да не треба износити свој прљав веш у јавност, односно жена мора да истрпи и да се сама снађе."

Жене које су успеле да побегну од насилног „старатељства" родитеља или супруга говоре како им је тешко да успоставе самосталан живот и како породица покушава да им докаже да нису способне ни за шта. Често они који су им били блиски постају непријатељи и чине све да одбегла жена остане без новца, пребивалишта и посла.

Део алиментације коју је плаћао Захрин бивши супруг остао је код оца у селу. Позвала је мајку и тражила да јој врати новац али она јој је одговорила да се као и њен отац одриче ћерке и забрањује јој да комуницира са братом и сестром.

Након што је узела сина на мужевљев захтев, Захра је успела да нађе себи стан. Убрзо је муж почеп да је посећује и чак јој је помогао у тражењу посла. Касније се испоставило, како Захра каже, да је он звао послодавце и „ширио гласине о њој". Када је сазнао да је нашла посао покушао је да јој ускрати алиментацију.

Како жена може да обиђе цео свет

У децембру прошле године Захра је зарадила прву плату и сада ради као новинарка и уметница.

Међутим, пандемија корона вируса показала је колико је њен статус заправо несигуран.

Факултетска диплома као мираз

У студији УН-ја о родној равноправности у Азербејџану истиче се да жене и даље имају мањи приступ економским ресурсима од мушкараца. Оне такође имају мање могућности да учествују у доношењу одлука, како личних тако и у друштву.

„Комплексна интеракција различитих фактора, укључујући однос пола и социјалних норми и институција, као и пре, ограничава могућности жена, остављајући их у домаћинству где су цењене само због њихових репродуктивних способности", наводи се у студији.

Ситуација се додатно компликује неравномерном расподелом обавеза у домаћинству, па многе жене морају и да раде, и да воде домаћинство.

Према глобалном Индексу родне равноправности Светског економског форума, Азербејџан заузима 94. место на листи од 153 земље, а налази се испод Русије али, на пример, изнад Јерменије.

У студији се наводи да су Азербејџанке значајно подзаступљене у политици, по чему је земља на 140. месту.

Посланице чине 17 одсто парламента (21 од 121 члана), док међу министрима нема жена. Формално, друга особа у земљи је жена, али то је потпредседница Мехрибан Алијева која је удата за председника.

Током последњих седам година, према подацима Државног комитета за питања жена и деце, број предузетница се утростручио, достигавши 200.000.

Међутим, за жене и даље нису отворена сва занимања.

Како на уличним огласима, тако и на сајтовима за запошљавање можете пронаћи огласе који наводе пол, старост, а понекад чак и висину и изглед потребног запосленог.

На пример, овде траже оператера у кол центру, потребно је да буде жена од 20 до 40 година. А овде, супервизора уз понуду добре плате, који треба да буде мушкарац између 30 и 50 година.

Прошлог лета, оглас за администраторку у сервису аутомобила, где је тражено да носи високе штикле и кратку сукњу, изазвао је скандал на друштвеним мрежама.

Упркос томе што закон формално забрањује дискриминацију, у пракси ју је тешко доказати.

„Све се дешава на нивоу послодавца, желим то или не желим (овог или оног кандидата, ББЦ), а закон то не регулише" каже Милана Рахимова, генерални директор компаније за запошљавање Хермес и консултант из области радног права.

Постоји још један проблем, а то је стереотипна подела професија „по половима", чему доприноси чињеница да родитељи и даље често бирају каријеру или студије за децу у Азербејџану.

Према истраживању УН-а, само 4% испитаника је рекло да су у њиховој породици одлуке у вези са образовањем доносила сама деца.

Поред тога, 70 одсто мушкараца сматра да жена треба првенствено да кува и брине о деци, а скоро 60 одсто мисли да жена не сме да ради ван куће након што постане мајка.

Најпожељније професије за жене са становишта родитеља су лекар и учитељица.

У Азербејџану се шале да је образовање за девојку нешто попут мираза: можете да се школује, а после не радите.

Према подацима Државног комитета за статистику, око трећине студенткиња студира за наставника, а само 11 одсто је на техничким смеровима, док рад у области образовања чини само 8 одсто послова на тржишту рада.

„Пре свега то долази из породица које подстичу жене на то", прича Рахимова. „Уколико нека девојка прође тест професионалне оријентације, схватиће да то није за њу. И као резултат тога девојке завршавају високе школе и кажу да никада неће радити у струци пошто су нас овде уписали родитељи."

Неравноправност се огледа и у заради. Према подацима Државног завода за статистику просечна зарада жена је готово упола мања од зараде мушкарца.

Осим тога, истиче Рахимова, не постоји систем одређивања квалификованости запослених.

Још једну препреку представља и то утврђене процедуре за одабир кадрова или не постоје или се не примењују.

Посебно је проблематично, додаје она, што не постоји систем оцењивања (одређивање нивоа квалификација) запослених.

„Уколико компанија примењује вредновање путем тестирања, пол запосленог није битан, а ако се запослени креће по каријерној лествици онда се плата мења у скалду са вредновањем", каже стручњак.

Сферу ИТ-ја назива најперспективнијом, а ту се појављује све више жена, каже Рахимова.

Запослени у једној од највећих ИТ компанија, који је некако проверавао тестове кандидата за неколико слободних места, прича да су неке девојке показале одличне резултате али је свака од њих (десетак жена које су успешно прошле тест) била елиминисана у фази усменог интервјуа.

„Наравно, за ИТ се опредељује мање девојака али оне су талентоване", каже он. „Зато што оне бирају тај посао јер га заиста воле, а не зато што су им родитељи то наредили."

Борба за самосталност

„Ако девојка, уместо да се уда, као сви нормални људи, оде у Баку да би радила и живела сама, за тамошње жене то је као да је пропала", објашњава Киемаља (име је промењено), која је побегла од родитеља након што су је натерали да се вери са невољеним младићем.

Отац је забранио рођацима да јој помажу и Киемаља је на почетку живела код пријатеља, проводећи дане у потрази за послом.

„Не жалим ни за чим, знала сам у шта се упуштам, сећа се она. Знала сам да ако останем код куће удаће ме, а ја сам хтела да останем у Бакуу, радим, будем независна, да докажем и породици, и на првом месту себи да ја нешто вредим."

Шта све можете када сте најнижа жена у Србији

Киемаља је почела да ради као касирка за малу плату, која је једва била довољна за плаћање ренте.

Пет година касније она је менаџер, недавно се удала за човека којег је сама изабрала, а својим новцем је организовала мало венчање (скупо задовољство у Азербејџану, где се прослава за 200 људи сматра малом).

Родитељи су се временом смирили па чак се односе према њој са поштовањем: „Они су сами обновили односе са мном, сами су ме нашли. Сада су постали толико добри, јер су видели да сам успела."

Код Фидан (име је промењено), ситуација је била нешто другачија.

Након што се одлучила за самосталан живот, више није могла да оствари добре односи са родитељима и мушкарцима.

„Када си разведена, прилично је тешко да се удаш други пут, мушкарци те посматрају као сексуално доступну жену за једну или две ноћи", каже она.

„Можете да се удате али само за неког ко је разведен, обоје сте стигматизовани и нећете имати раскошно венчање."

Када је напунила 32 године, Фидан се удала по други пут и овај брак, баш као и први, сматра грешком.

„Више нисам била глупа као раније, али имала сам свој друштвени круг, имала сам пријатеље и чини ми се да једноставно он није могао да поднесе ту самосталност", каће она.

Рођаци је се сете, како каже, само кад им треба новац или везе у Бакуу.

Упркос свему, феминистички покрет у Азербејџану већ 2-3 године расте.

Посебну пажњу привукао је 8. марта прошле године, када су активисткиње први пут изашле на улице са слоганом „Не насиљу у породици".

Пре карантина, редовно су се одржавале уличне акције, а покрет се чак закачио са опозицијом када је ћерка једног од опозиционих лидера оптужила оца за премлаћивање.

Иако су активности феминисткиња углавном концентрисане на Баку, једна од активисткиња Вафа Наги чак је победила на општинским изборима у свом родном селу.

Истина, недавно је протерана из општине, према њеном мишљењу, због корака које је предузела против корупције.

Струја са Запада

Када је сину почела да недостаје бака, Захра га је, уз дозволу својих родитеља, довела код њих у село.

Следећег дана проглашена је карантина, улаз у Баку је затворен и неколико дана са родитељима се претворило у неколико месеци.

„Тата је почетком августа почео да туче мајку, а када сам се ја успротивила, ударио је и мене пред дететом", каже Захра.

Чим је карантин укинут, вратила се у Баку.

„Не бринем се ја за себе али тамо сам свих тих месеци била јако напета и депресивна", сећа се Захра, али напомиње да је постало теже живети у пандемији.

„Ситуација се толико променила, вртићи су затворени и не знам ко ће да ми чува дете. Морам да радим само преко интернета, иако је све углавном мирно, још увек нисам сигурна шта ће бити са мном у будућности".

Иако генерално проблем родне неједнакости остаје актуелан у Азербејџану, УН такође истичу позитивне промене: последњих деценија повећао се животни век жена и стопа писмености међу њима, смањио се број раних бракова и број деце у породицама, а жене су почеле чешће да раде ван куће.

Власти, наводи се у извештају организације UN Women, од 2015. године спроводе кампању како би информисале људе и спречиле насиље у породици, и повећале улогу жена у економији.

Социолог Умаи Ахундзаде примећује да се, упркос релативном конзервативизму, током последњих сто година у азербејџанском друштву постепено јављала еманципација, и у јавној и у приватној сфери.

„Струје које долазе из западних земаља стижу и до нас", каже Ахундзаде.

„У Азербејџану почиње да се говори о стварима о којима раније није било могуће говорити."

Илустрације: Магерам Зенајлов

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]