You’re viewing a text-only version of this website that uses less data. View the main version of the website including all images and videos.
Црне рупе: Космички сигнали од пре седам милијарди година стигли до Земље
- Аутор, Џонатан Амос
- Функција, ББЦ дописник у области науке
Замислите енергију осам Сунаца ослобођену у космос одједном.
Овај гравитациони „потрес" проширио се из највећег до сада запаженог судара две црне рупе.
Космички сигнали настали овим сударом путовали су до Земље седам милијарди година, али су још увек били довољно снажни да у мају прошле године утичу на ласерске детекторе у Америци и Италији.
Научници кажу да је сударом две црне рупе настала једна велика, 142 пута тежа од Сунца.
То је важно, јер научници већ дуго успевају да пронађу или врло мале или џиновске црне рупе, док их је ово откриће натерало да дефинишу нови тип црних рупа средње величине, које су од 100 до 1.000 пута теже од Сунца.
Прву регистровану црну рупу средње величине анализирао је међународни тим LIGO-VIRGO, који нагледа рад три суперосетљива гравитациона система за детекцију таласа у Европи и Америци.
Шта је црна рупа?
- Црна рупа је део свемира где је материја сабијена
- Сила гравитације је тако јака да ништа, чак ни светлост, не може да побегне
- Црне рупе настају експлозијом појединих великих звезда
- Неке су гигантске, масе више милијарди пута веће од Сунца
- Како тачно настају - у средиштима галаксија - није познато
- Научници проналазе црне рупе на основу њиховог деловања на окружење
- Црне рупе производе гравитационе таласе који се спирално сударају
Ласерски инструменти међународног тима „хватају" вибрације у простору и времену који настају катаклизмичним дешавањима у космосу, а 21. маја 2019, пронашли су јак сигнал који је трајао само десети део секунде.
Компјутерски алгоритми пронашли су извор - две црне рупе које су се судариле. Једна је 66 пута веће масе од Сунца, а друга 85.
Они су израчунали да је судар удаљен око 150 милијарди трилиона километара.
„То је заиста невероватно", каже професор Нелсон Кирстенсен из опсерваторије „Азурна обала" у Француској.
„Сигнал је опстао седам милијарди година. Дакле, судар се догодио пре нешто више од пола времена колико постоји Универзум, а сада су га регистровали детектори на Земљи", објашњава за ББЦ.
Гравитациони таласи - одјеци у времену и простору
- Постојање гравитационих таласа претпоставила је Општа теорија релативитета
- Научници су деценијама развијали технологију да би могли да их детектују
- Представљају одјеке великих догађаја у простору и времену, као што су судари
- Масе које се крећу при убрзању производе таласе који путују брзином светлости
- Извори гравитационих таласа које су научници до сада успели да детектују су црне рупе и неутронске звезде
- Детекција таласа отвара пут у нова космичка открића
Чињеница да је у судару учествовала црна рупа 85 тежа од Сунца узбудила је научнике, јер досадашња сазнања да црне рупе настају приликом експлозије звезда нису била довољна да одговоре на сва питања.
Када потроше нуклеарно гориво, звезде експлодирају и уколико су биле довољно велике, настају црне рупе.
Међутим, проучавања физике утробе великих звезда указују да је немогуће да црне рупе настану од звезда које су између 65 и 120 пута теже од Сунца.
Од таквих звезда не остане ништа када експлодирају.
Ако су научници у праву, онда је највероватније објашњење за постојање црне рупе која је око 85 пута тежа од Сунца да је она резултат претходне, веће уније две црне рупе.
А то је, верује професор Мартн Хендри са британског Универзитета у Глазгову, доказ да Универзум еволуира.
„Говоримо о хијерархији спајања црних рупа, што је потенцијално начин на који настају све веће црне рупе", каже.
„Ко зна? Црна рупа 142 пута тежа од Сунца могла је да се споји са другим великим црних рупама, па су оне могле да се споје даље, све до гигантских црних рупа какве проналазимо у центрима галаксија".
Међународни тим LIGO-VIRGO пријавио је овај догађај 21. маја 2019 (каталошки број таласа GW190521) кроз два научна рада.
Један је објављен у стручном часопису Physical Review Letters и описује само откриће.
Други је изашао у The Astrophysical Journal Letters, и у њему се разматрају физичке карактеристике сигнала и научне импликације његовог откривања.
GW190521 је један од преко 50 гравитационих таласа који су претходно истраживани у ласерским лабораторијама.
Темпо истраживања је значајно убрзан од када је међународни тим сарађивао на методама детекције гравитационих таласа, за шта су 2015. добили Нобелову награду.
„Радимо на повећању сензитивности детектора и може се десити да почнемо да проналазимо више од једног извора таласа дневно. Имаћемо кишу црних рупа!
„То је предивно јер тако много више сазнајемо о њима", каже за ББЦ професорка Александра Буонано, директорка Института „Макс Планк" за гравитациону физику у немачком граду Постдам.
- Ласерско светло пролази кроз машину, а његов сноп се рачва на два дела
- Снопови се одбијају о огледала
- На крају, два снопа се спајају и усмеравају на детектор
- Ако наиђу гравитациони таласи, они утичу на светлост ласера
- Научници претпостављају да таласи суптилно растежу и сабијају зраке у простору
- То ствара квалитативне промене снопа
- Фотодетектори могу да пронађу такве промене када се снопови поново споје
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]