Русија, Данска или Канада - Ко ће први освојити подводни планински ланац

Испод залеђених пустара Арктика три стране се играју геополитичког потезања конопца око тога која је земља власник подводних планина. Победник ће заувек променити изглед географских карти.

Један од најтајновитијих планинских ланаца на свету не види се ни на једној обичног карти.

Не можете га видети на дводимензионалним картама света у широкој употреби, на Меркаторовој пројекцији, као ни на пројекцији Гал-Питерс, која представља популарнију (и прецизнију) алтернативу.

На глобусима, пластична оса на Северном полу га често прекрива, као да ту нема шта да се види.

Али управо ту се налази гребен Ломоносов, огроман планински ланац који се протеже од сибирског континенталног прага ка Гренланду и Канади. Планински ланац је дугачак више од 1.700 километара, а највиши врх се налази на 3,4 километра изнад океанског дна.

Тај мало познати планински ланац лежи тачно између три нације које захтевају власништво над морским дном око Северног пола. Према Данској, тај планински ланац представља продужетак њене аутономне територије на Гренланду.

Према Русији, то је продужетак сибирског архипелага Земља Фрање Јосифа. А према Канади, ланац означава продужетак острва Елсмир, на канадској територији Нунавут.

Ко је онда у праву?

Гребен су 1948. године открили истраживачи једне од раних совјетских експедиција на централном Арктику. Из логора на залеђеном мору, совјетски научници су приметили необично плитке воде северно од Новосибирских острва.

То је била прва назнака да је океан тим гребеном подељен на два басена, а да није реч о једном, како се раније претпостављало.

Године 1954. истраживачи су објавили карту на којој се видео подводни планински ланац, ког су назвали по Михаилу Ломоносову, песнику и природњаку из осамнаестог века који је пре 200 година предвидео да ће такве формације бити пронађене у арктичком басену.

Данас, више од 70 година након што је ланац откривен, он и даље представља тајновиту структуру у једном од најмање мапираних делова морског дна на свету.

Чак и са савременим бродовима који провлаче моћне системе сонара од 864 зрака дуж арктичких вода, резолуција ланца се мери тек у стотинама метара. То је као да једва назирете један крај атлетске стазе с њене друге стране.

У тако слабо испитаној области, нове картографске експедиције редовно чекају изненађења.

„То је као да сваки пут стављате нов пар наочара", каже Паола Траваљини, која је предводила експедиције картографисања арктичког морског дна на канадском ледоломцу „Луј С. Сен-лоран".

„Никад не знате шта ћете пронаћи."

Али мапирање врхова и долина овог планинског ланца није довољно како би се открило како је формиран, ком копненом масиву припада и које земље имају право да га присвоје.

Да би се то сазнало, научници морају да физички прибаве парче гребена - комад стене који би понудио геолошки траг о пореклу планинског ланца.

Чврсти докази

Кристијан Кнудсен, геолог при организацији Геолошко мапирање Данске и Гренланда (ГЕУС), учествовао је у анализирању дела тог ланца.

Научници из Данске, Канаде и Русије извукли су стене са разних делова планинског ланца, али увек је тешко доказати да је оно што су извукли заиста део ланца, а не само неки од камичака или стена који леже наоколо и који су могли да доспеју одавсуд.

Ледени покривачи на обали Арктика имају обичај да, док се померају, расипају остатке широм морског дна и остављају за собом траг „баченог камења".

Бачени камен који се бесплатно возио на леденом брегу од Сибира или са севера Канаде могао је лако да случајно заврши на планинском ланцу и тако понуди погрешна очитавања.

Али тешко је покупити део планинског ланца који је потопљен испод више стотина метара, па и неколико километара воде, на чијој површини плута лед.

Довољно је компликовано уопште стићи до тамо. Екипа истраживача из ГЕУС-а, под вођством Кристијана Маркусена, успела је 2012. да извуче узорак на палубу „Одина", шведског ледоломца.

Маркусенови научници су успели да извуку део ланца на дубини од 3 км. Међу стенама које су извукли на површину била је и један наранџаста, велика отприлике као лопта за рагби.

То је био материјал који је Кнудсен касније анализирао.

„У почетку нико није обратио пажњу на ту наранџасто-смеђу покорицу, налик рђи, али мене је занимало о чему је ту реч", тврди Кнудсен. „Па смо је расекли."

Унутра је пронашао нешто неочекивано: слој за слојем танких линија, веома налик годовима. Та слојевита кора била је пуна манган диоксида, које се образују у нодулама на океанском дну, тамо где има веома мало седимената.

За формирање нодула је потребно много хиљада година, па је то био знак да је то стена настала на том месту, да није неки бачени камен.

Кнудсен је одредио старост стене служећи се изотопима берилијума.

Берилијум-10 је радиоактивни изотоп који се образује у стратосфери и с временом се распада у берилијум-9. Мерењем односа та два изотопа Кнудсен је успео да одреди старост стене.

У њој је установио постојан временски ток у трајању од осам милиона година прошлости стене, кроз многе слојеве коре, при чему је најстарији део близу основног слоја пешчара на дну, док су спољни слојеви најсвежији.

„То је показало да је ова стена лежала у том положају осам милиона година, у поларном басену - још од пре леденог доба", каже Кнудсен.

Према његовим речима, осетио се попут Шерлока Холмса који проналази отиске стопала са друге стране прозора.

„Могао сам да докажем да та стена заиста припада гребену Ломоносов."

Међутим, управо је тај пешчар испод покорице боје рђе садржао најзанимљивије информације о планинском ланцу.

Линије оформљене у стени биле су пресавијене, што је уобичајено обележје пешчара који је згњечен у процесу издизања планина.

Глине се претварају у лискун током формирања планина, покрећући при том нови изотопски „сат" - овај пут је реч о изотопу калијума - што је помогло Кнудсену да одреди старост лискуна, а тако и самих планина.

Испоставило се да се тренутак пресавијања при настанку планина десио пре 470 милиона година. Зрнца песка од којих је начињена стена, међутим, била су много старија - готово 1,6 милијарди година.

Видео: Ледени глечери на Антарктику и Гренланду се убрзано топе

Зашто су планине важне

Русија, Данска и Канада, као приобалне земље, већ имају суверенитет над морским дном близу својих обала.

Приобалне земље могу да установе Ексклузивну економску зону која се протеже до 200 наутичких миља (370 км) од обале, што им даје право да изводе активности као што је риболов, подизање инфраструктуре и коришћење природних ресурса, према Конвенцији УН о праву мора.

Конвенција такође омогућава некој земљи да прошири права даље дуж морског дна - ако особине тог дна показују да је реч о продужетку континенталних прагова тих земаља.

Али да би због такве особине морско дно припало одређеног земљи морају постојати докази да је то део потопљеног тла - а не океански гребен који је одувек био под водом и нема много везе са копном те земље.

Кнудсенови налази се своде на то да постоји доказ да гребен Ломоносов заиста представља потопљено тло, те да се није формирао ширењем морског дна, попут Средњоатлантског гребена који, налик на шав, пресеца дно од Исланда ка Антарктика.

И друге студије дошле су до истих закључака, међу њима и сеизмичко истраживање структуре коре, које је предводила Рут Џексон из Геолошког друштва Канаде. То су потврдили и други кључни показатељи, као што је детаљно мапирање морског дна на том подручју.

„То је без сумње део копна", каже Кнудсен.

„И то копна сличног оном које налазимо на истоку Гренланда - оно представља наставак Гренланда, то је наш главни закључак. Узели смо стене, доказали да заиста долазе са гребена, и открили смо шта су, заправо. Тако да смо код куће", каже Кнудсен.

Проблем је у томе што гребен, иако може бити продужетак Гренланда, ако га погледате са друге стране, изгледа и као наставак Русије. Веома сличне стене су пронађене на руском архипелагу Земља Фрање Јосифа, северно од Нове Земље, истиче Кнудсен.

А и Канада има доказе да гребен Ломоносов представља продужетак који се протеже од острва Елсмир, што можда и не изненађује, пошто Елсмир од Гренланда дели само уски мореуз, широк само 20 киломатара на северном крају.

Заправо, савршено је могуће да је гребен Ломоносов истовремено руски, канадски и гренландски.

Ново исцртавање мапа

Гребен Ломоносов главна је ставка у захтевима које су Русија, Данска и Канада предале Комисији УН за границе континенталног прага.

Докле год постоје карактеристике морског дна које се не налазе на мање од 2.500 метара од површине и продужавају се, као део копна, са установљених прагова, оне могу постати „кичме" преко којих се врши проширивање територија тих земаља.

Када три земље искористе исту „кичму" потопљене земље, резултати се преклапају на неколико подручја.

То укључује и територију од 54.850 квадратних наутичких миља око Северног пола, коју својатају све три земље.

Шта је, онда, следећи корак? Значи ли то да ће се ове три арктичке земље сукобити због територијалних неслагања?

Одговор, готово сигурно, гласи: не. Ако би развиле непријатељство, пажљиво осмишљен - и веома скуп - процес прикупљања научних података би био узалудан, као и деценијама дуго учествовање у процесу пред Уједињеним нацијама.

Ове три земље су посвећене мирној сарадњи у циљу исцртавања линија на мапи и ратикифовања Конвенције УН о праву мора.

„Арктичка петорка", у коју спадају и САД и Норвешка, такође су 2008. потписале декларацију по којој се посвећују мирном одређивању арктичких граница, што је помогло да се смире страсти након што је Русија поставила заставу на морско дно Северног пола годину дана раније.

У ствари, када постоје међународне пограничне тензије, Комисија за границе континенталног прага не доноси одлуку.

„Комисија се отворено 'клони политике'. Постоји ли било каква сумња у суверенитет земље, она се тога неће ни дотаћи", каже Филип Стајнберг, професор географије на Дарамском универзитету и директор Групе за истраживање међународних граница.

Прави пример за то су Фокландска острва, то јест Малвинска острва.

„Чим је Комисија примила захтев од Аргентине, Британије се побунила", каже Стајнберг. Комисија је одговорила да ће размотрити опште захтеве Аргентине у погледу ширења континенталног прага, али да неће разматрати воде око спорних острва.

Видео: Трка за спас фока у Финској

Патриотско бусање у прса

То што су нације посвећене мирном процесу не значи да неће доћи до политичких интрига.

У овом тренутку Комисија УН није донела закључке ни о једном од три захтева, иако се чини да Русија, која је прва поднела захтев 2001. године, добила позитивне сигнале крајем прошле године, каже Клаус Додс, професор геополитике на универзитету Ројал Холовеј у Лондону.

„Комисија је јасно дала назнаку Русима да је наклоњена њиховом захтеву. То је за Русе изузетно узбудљива вест. После пуних 20 година чекања, мислим да ће добити оно што желе - а то је потврда да ти потопљени гребени припадају континенталном прагу."

То Русији даје предност у преговорима, каже Додс. „Можете замислити шта ће се догодити. Председник Путин ће стати на неко грандиозно место - поред њега ће се налазити огромна карта Арктика - и онда ће рећи: 'Арктик је наш!'"

Такво бусање у прса се може очекивати, али треба га узети с резервом: Комисија УН нема никакву правну моћ.

Њени закључци поседују само научни кредибилитет, као докази, а Комисија заправо не даје препоруке где тачно да се повуку линије на мапи. То ће морати да се уради дипломатским путем.

„Морате дубоко да удахнете и започнете преговоре с Русијом", каже Додс.

„Путин је јасно показао да је Арктик кључан за опстанак Русије. Мислим да ће преговори бити веома, веома тешки. Желим свако добро Канади и Данској, али биће тешко."

Русија, међутим, у свом захтеву пред Комисијом УН није била сасвим смела. Део морског дна које је обележила Русија завршава се одмах после Северног пола, подаље од територијалних вода Данске и Канаде.

Данска је, са друге стране, била одважнија и поднела је доказе директно са гребена Ломоносов, све до Руске ексклузивне економске зоне.

„Данска је рекла: има да науком дођемо све до Русије", каже Стајнберг. „Али Канада и Русија су рекле: нема шансе да добијемо морско дно толико близу неке друге нације, па зашто онда да се уопште трудимо?"

Благо са севера

Једна од највећих заблуда када је реч о централном Арктику јесте да преклапање територијалних захтева води ка непријатељству, па чак и могућности сукоба.

Када је Стајнбергово одељење први пут објавило карту на којој се виде преклопљени захтеви из 2008, подигла се поприлична прашина.

„Карта је постала вирална и људи су говорили: 'О боже, сад ће на Арктику да избије рат'", каже Стајнберг.

„Стално морам да се супростављам том утиску".

Заблуда делом постоји због онога што људи мисле да је у игри. Често се сматра да су нафта и други природни ресурси главни мамци, а понекад званичне изјаве то поткрепљују.

Канада је повукла првобитни захтев за проширење арктичког континенталног прага из ширег поднеска УН-у, у ком се налази и Атлантски праг, наводно због тога што арктички захтев није садржао и Северни пол.

У то време, Џон Берд, тадашњи министар спољних послова, изјавио је: „Одлучни смо у томе да свим Канађанима обезбедимо корист од огромних ресурса који се налазе на крајњем северу Канаде".

Канада је 2019. поднела шири захтев у ком се овог пута налази и Северни пол.

Али може се десити да ти „огромни ресурси" не постоје, како је приметила Андреа Шарон, директор Центра за студије одбране и безбедности при Универзитету у Манитоби.

„Потпуно је јасно да значајни ресурси гаса и нафте леже у непосредним Ексклузивним економским зонама земаља", каже Додс.

„Вредност тих ресурса на проширеном континенталном прагу је, искрено, дискутабилна."

И Стајнберг, говорећи о привредном потенцијалу, коментарише да је централни Арктик „ниско на свачијој листи".

Могућност пловидбе преко океана који лети има све тањи и оскуднији ледени покривач такође није главни мотив.

Суверенитет над морским дном не утиче на право или способност неке нације да контролише пловидбу или да се бави комерцијалним риболовом.

Реч је само о ономе што се налази у, на и испод морског дна. Ако екстрактивна индустрија тамо није економски одржива - или чак технолошки могућа у овом тренутку - шта је, онда, главни разлог?

Један би могао да буде национални понос, примећује Стајнберг.

„За неколико арктичких нација, то што су на северу, то што им север припада - па чак и сам Северни пол - представља огроман део националног идентитета. Канада штампа поштанске марке са Деда Мразом, деца одрастају мислећи да је Деда Мраз Канађанин."

А ту је напросто и то што, ако то не урадите ви, урадиће неко други, додаје он.

Културна вредност

„Ова регија вековима привлачи пажњу и интересовање", каже Ингрид Медби, виши предавач политичке географије на универзитету Оксфорд Брукс.

„Северни пол је огрезао у мит, зар не? Као деца сазнајемо да је Северни пол дом Деда Мраза. Део је менталне слике коју гајимо о нашем свету, а такође је место на које већина људи никад неће отпутовати. То је нешто што углавном обитава у машти."

Замисао о полу је важна из политичких и симболичких разлога, примеђује Медби.

„Северни пол је веома далеко од копна, значи да га је немогуће населити, али Арктички океан се спушта много дубље на југ и додирује копно арктичких приобалних држава. Кад је реч о њиховој култури и идентитету, замисли о овом океану често су повезане са историјом приобалних нација."

То највише осећају управо домородачки житељи Арктика, чији животи су већ хиљадама година у чврстој спрези с океаном и ледом.

„Ми зависимо од леда више него било ко други", каже Дали Самбо Дороу, председница Инуитског циркумполарног савета, који тврди да би инуитске заједнице требало да имају права и јурисдикцију над арктичким ледом.

Али саветовање са домородачким заједницама није било „редовно" када је реч о тежњама да се прошири суверенитет ка северу, каже Дороу.

„Државе у неким случајевима наводе како воде дијалог и дискусију са представницима Инуита, као власницима права над земљом и територијом, а у другим случајевима је било врло мало консултација или директног дијалога."

Пошто су климатске промене повећале заинтересованост за централни Арктик, Инуитски циркумполарни савет је позвао државе да сарађују са Инуитима и другим домородачким групама и поштују њихова права.

Иако се можда чини да арктичко морско дно нема много везе са климатским променама (посебно ако се одатле не црпу никакви угљоводоници), Канада, Данска, па чак и Русија, настоје да их свет види као еколошке „заштитнике" или „надзорнике" Арктика.

Староседелачке заједнице све више се сматрају кључним за одрживост, на Арктику, али и било где другде.

„Иако је то поглед далеко у будућност, морамо бити свесни међуповезаности читавог океана и приобалних мора, као и потенцијалних претњи за Инуите и друге домородачке народе Арктика, као и арктичке државе", каже Дороу.

Вероватно ће проћи деценије пре него што Комисија УН понуди одговор на научне доказе који почивају у темељима захтева све три државе. И могуће је да ће САД тек предати свој захтев, што би изнова променило укупну слику.

Норвешка, која је за себе тражила скромнији продужетак континенталног прага, заобилазећи пол, и са само једним делићем који се преклапа са Данском, већ је од УН добила препоруке.

А што се тиче планинског ланца којег желе три државе, задатак да се употреби гребен Ломоносов како би се изнова исцртале границе досад је протицао мирно.

Слабо доступно и окрутно арктичко окружење један је од фактора због којег нације теже уској сарадњи и подели трошкова дуготрајних експедиција на ледоломцима које могу коштати више од 250.000 долара дневно.

Процес у УН, који нуди међународни кредибилитет и захтева мирну сарадњу, други је разлог због ког је мало вероватно да ће преговори око овог удаљеног планинског ланца на дну мора досећи размере Хладног рата.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]