Жене и насиље: Киргистан је пооштрио закон о насиљу о породици, али то није решило проблем

Због карантина, 21-годишњи Аман могао је да се чује са сестром Елином само преко телефона њеног мужа. Обично би прво попричао са зетом, али једног дана Елина је сама подигла слушалицу.

„Амане, помози ми, одведи ме! Он ме туче и одувек ме је тукао", препричава Елинине речи њен брат. У позадини је чуо зета како виче.

„Веза се брзо прекинула, и схватио сам да је сестра у опасности. Позвао сам полицију на њихову адресу".

Аман је са рођаком једва успео да на време стигне код Елине: полицајци су већ хтели да иду назад у станицу пошто су сматрали да је реч о „обичној свађи супружника".

Киргистан је три године раније донео један од најпрогресивнијих закона против насиља у породици на територији бившег Совјетског Савеза. Међутим, у пракси закон готово да не функционише и многи насилници настављају да пролазе некажњено.

„Обична супружничка свађа"

Аман и његова мајка су успели да убеде полицајце да направе записник и пропишу Елинином мужу забрану приласка на три дана.

Та мера уведена је новим законом. Раније је полиција могла да заштити жртву само ако она лично пријави насилника, али сада могу да реагују и када насиље пријаве сведок или медицински радник.

Међутим, закон није дао резултате, истичу активисти за људска права.

Велики број жена и даље не пријављује насиље полицији, а многе и не знају да могу да добију помоћ.

Према подацима Државног одбора за статистику жене најчешће злостављају мужеви или рођаци.

У 95 одсто регистрованих случајева породичног насиља у 2018. години, починиоци су били мушкарци.

Министарство унутрашњих послова Киргистана не води засебну статистику о убиствима која су исход породичног насиља.

Међутим, према подацима НВО Женска демократска мрежа, у Киргистану су само у 2018. години 62 жене убили рођаци или партнери.

Са епидемијом корона вируса ситуација се погоршала - број пријава за насиље у породици у Бишкеку, престоници Киргистана, порастао је 62 одсто током прва три месеца пандемије.

Центри за помоћ жртвама насиља раде на даљину и једино што могу је да пружају савете преко телефона.

Због ограничења кретања, запосленима у центрима потребне су специјалне пропуснице за излазак на терен.

„Карантин и ванредно стање само су погоршали 'болесно стање' институције породице у земљи", истиче једна од ауторки закона против породичног насиља Наталија Никитенко.

Елинина прича у многоме подсећа на друге. Муж је почео да је туче неколико месеци након свадбе и за четири године брака ниједном се није пожалила родбини бојећи се одмазде.

У току је истрага, а њен муж негира кривицу и каже да се између њих десила „обична супружничка свађа" у току које је он неколико пута гурнуо жену.

Елина је имала среће - за њу се заузела родбина која ју је одмах примила код себе.

Хиљаде људи је одреаговало на Аманов пост са њеном причом на Фејсбуку, а помоћ су понудили адвокати и заштитници људских права. Али то се не дешава свима.

Закон „добар само на папиру"

Насиба (име је промењено ради заштите саговорнице) у браку је већ 17 година, од којих је 14 година муж бије када се напије.

Током последње свађе насрнуо је ножем на најстарију ћерку, једну од петоро деце, која је стала у одбрану мајке.

Обратила се познаници, адвокатици за заштиту женских прaва Мухајехон Абдурауповој, која ју је убедила да оде у полицију.

Поднела је пријаву против мужа.

„Насиба је дошла код мене у сред ноћи, уплакана, са једногодишњим сином у рукама", прича Абдураупова.

Отишле су у полицијску станицу, али они су одбили да прихвате пријаву, зато што је за Насибу надлежна друга станица.

„Замислите да жртва тресући се отрчи у станицу полиције да поднесе пријаву и да је тамо одбију. Она више никада неће отићи у полицију".

Хилари Марголиц, стручњакиња за родно право организације Human Rights Watch, истиче да закон у Киргистану јесте један од најпрогресивнијих у Централној Азији.

„Сама чињеница да такав закон постоји, а нема га у већини других бивших совјетских република, укључујући Русију, указује на позитивне намере државе да се бори против породичног насиља", каже она.

Последњих година, активисти за људска права и поједини посланици у Русији активно се боре за доношење посебног закона о насиљу у породици, као и за пооштравање казни.

„Међутим, конзервативни политичари и јавност оштро се противе, са аргументом да би такав корак угрозио институцију брака. Уместо пооштравања, у Русији се од 2017. прве пријављене батине у породици не третирају као кривично дело."

Марголиц оцењује да је проблем са киргиским законом тај „што је он добар само на папиру".

Осим мере забране приласка он такође подразумева и обавезни поправни програм за насилника, о трошку државе.

Аутори закона инсистирају на томе да он пре свега треба да делује у корист спречавања насиља, а не реакције када до насиља дође.

Али да би закон у потпуности функционисао потребно је променити начин на који друштво схвата насиље у породици.

Потребне су и политичка воља и новац из буџета.

Према проценама киргиског представништва UN Women, за спровођење закона годишње је потребно издвојити 25 милиона киргиских сома (више од 300 хиљада долара).

Тај новац би требало усмерити на пружање помоћи жртвама породичног насиља у кризним центрима и развој корективних програма за насилнике.

Међутим, у 2018. години издвојено је само око 50 хиљада долара, а у буџетима за наредне три године није предвиђена посебна линија за спречавање родно заснованог насиља.

За оснивање центара за помоћ жртвама издвојена су мала средства.

У читавом Киргистану, са око 6,5 милиона становника, постоји 16 центара за помоћ жртвама насиља, а само пет има и сигурну кућу. Због тога су сигурне куће често попуњене.

С обзиром на економске последице корона вируса, мало је вероватно да ће се буџети за превенцију насиља повећати.

„На тај начин, упркос постојећим законским механизмима, жена је у реалности осуђена на неуспех у борби против насилног мужа јер систем није прилагођен њеним потребама", прича Марголиц.

Сачувати породицу по сваку цену

Није био први пут да се Насиба пријављује мужа.

Пре 14 година, након рођења њихове друге ћерке, супруг ју је први пут претукао, бесан што му није родила мушког наследника.

Насиба је са две ћерке отишла родитељима. Пријаву је написала на инсистирање старије сестре.

Полицајци су још тада нерадо примили пријаву, питајући се зашто Несиба пријављује оца сопствене деце.

Убеђујући је да се помире, говорили су јој да ће, као и друге жене жртве насиља, само протраћити време полиције.

Пошто је Несиба била упорна, муж је притворен на 15 дана за насилничко понашање, након чега је пуштен.

„Већина полицајаца и даље мисли како није њихов посао да се мешају у породично насиље, да је то искључиво приватна ствар. То је још једна препрека за жртве породичног насиља", истиче Хилари Марглиц из организације Human Rights Watch.

Породично насиље у Киргистану кажњиво је већ 17 година.

Међутим, раније су полицајци одбијали да приме пријаве за породично насиље зато што су их жртве касније повлачиле.

Нови закон обавезује полицајце да све пријаве породичног насиља заведу у заједнички регистар кривичних дела.

Од када је на снагу ступио нови закон, број регистрованих случајева нагло је порастао.

У 2019. години регистрован је четири пута већи број случајева насиља у породици него 2015. године.

Једна лоша страна закона је, кажу стручњаци, што жртва након подношења пријаве мора да прође преглед лекара судске медицине, који мора да региструје трагове пребијања на телу.

Тек онда је могуће покренути случај против насилника.

„Често се ради о женама које су физички или психичи истраумиране, у толикој мери да им је тешко да ходају. Зато оне не одлазе на лекарски преглед или одлазе касније, када трагови удараца нису толико очигледни", прича Марголиц.

Адвокатица Мухајехон Абдураупава инсистирала је да Насиба одмах оде на преглед.

За њену клијенткињу, која живи у конзервативном граду Ош на југу Киргистана, то није било лако.

Адвокатица додаје да је у Ошу тешко развести се, а „изношење прљавог веша у јавност" није друштвено прихваћено.

У том граду људи живе у махалама, заједницамa у оквиру једног кварта где се свако са сваким познаје.

„Ако у породици постоји разведена жена, то ће бити препрека и њеним неудатим сестрама да се удају, и њеним рођакама и рођацима", прича Абдураупова.

Интервјуишући жртве, истраживачи Human Rights Watch открили су да само жене које имају подршку активиста за људска права и адвоката успевају да истерају судске процесе до краја.

Многе повлаче пријаве због притиска средине.

Према подацима Министарства унутрашњих послова, око 86 одсто покренутих случајева затвара се пре него што дође до суђења.

Уколико се случај и приведе крају, оптужени по правилу добије новчану казну.

Веровање да породицу треба сачувати по сваку цену спречило је Насибу да се први пут разведе.

„Када је муж пуштен, почео је да долази сваког дана у кућу код мојих родитеља, дан се извињавао и кајао, а други је претио и говорио да ће ме убити ако се не вратим", прича Насиба.

„Плати што те је тукао"

Многе жене у Киргистану суочавају се са опасношћу да остану без крова над главом.

Често се догађа да родитељи жене и њена родбина не желе да је приме назад, бојећи се стигме и претњи мужа.

Осим тога, економска ситуација у земљи је тешка: према подацима Националног комитета за статистику, свака пета особа у Киргистану живи испод границе сиромаштва.

„Жене које су биле изложене насиљу не могу да отпишу претњу као пусте речи, колико год звучала банално", прича Мухајехон Абдураупова.

„Годинама су подвргнуте малтретирању и злостављању. Зато када муж каже да ће је убити након развода, то није само блеф, као што се то можда чини људима који гледају са стране".

Забрана приласка је мера која постоји у многим западним земљама, а активисти у Русији залажу се за њено увођење.

Закон у Киргистану прописује аутоматску примену те мере након пријаве насиља.

Њено спровођење дужан је да прати полицајац из надлежне полицијске станице.

Три дана после инцидента жртва може поново да оде у полицију и продужи забрану на још месец дана.

Према подацима Министарства унутрашњих послова у 2018. години издато је 7.178 забрана приласка, а само 64 је било продужено.

„Након што полиција одреди меру забране приласка често се дешава да се побеснели муж врати кући и још више пребије жену", прича Абдураупова.

„Жена станује код родитеља или рођака свог супруга, због чега је она та која мора да се исели и потражи уточиште".

Полиција нема овлашћења да исели мушкарца, жена нема куда да оде, па се мера забрана приласка у пракси најчешће своди на то да полицајци једноставно упозоре мушкарца да нема право да бије жену.

Нагло погоршање ситуације са насиљем у породици током пандемије подстакло је посланике да усвоје амандмане који предвиђају притвор за насилника у трајању од 48 сати.

Услов је да је насилник у пијаном стању или да службеници полиције имају разлога да верују да је жртва у опасности.

Раније је притвор био мера којој се прибегавало само у изузетним случајевима, а да нико није тачно знао који су то случајеви.

Као резултат тога, напомињу аутори амандмана, понекад се након изрицања забране приласка насиље настављало, а жртве су задобијале још теже повреде него пре пријаве полицији.

Али, чак и ако забрана приласка успе да спречи физичко насиље, психолошко насиље је много теже победити.

Насиба је у Ошу остала без родбине јер су се њени родитељи преселили у Турску, тако да је након пријаве насиља полицији морала да се врати код супруга.

„Откако је муж добио забрану приласка, више нас није ни пипнуо. Али сваки дан нас је псовао, викао и вређао нас на све могуће начине", каже Насиба.

„Штавише, сад ме његови родитељи зову и кажу да ћу у случају развода остати без ичега, као и моја деца. Где да идем са петоро деце?"

Два месеца касније, Насиба је повукла пријаву и договорила се са мужем да јој дозволи са децом оде код сестре у Русију.

Каже да не зна да ли ће му се вратити. Сада хоће да заради новац како би деца могла да добију боље образовање.

„Све док се насилници буду извлачили, неће се укоренити схватање да нико у породици не сме да добија батине", каже Хилари Марголиц из Human Rights Watch.

„Разлог за оптимизам је што у Киргистану постоји јако грађанско друштво и сигурна сам да ће они урадити све што је могуће да успоставе нулту толеранцију према насиљу".

Закон о насиљу у породици донео је десетоструко повећање казни за насилнике, које се сада се крећу од 400 до 900 долара.

Међутим, према студији Human Rights Watch, велики број насилника је незапослен, па су жртве су често присиљене да плаћају новчане казне.

„Дешава се да тај износ мора да издвоји на уштрб деце или хране," каже Мухајехон Абдураупова.

„Другим речима, плаћа што су је тукли".

Илустрације Магерама Зенајлова.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]