Које је најгоре доба дана да се разболите

Добро погледајте кожу ваше подлактице. Штипните је ако хоћете.

Можда вам не изгледа тако или не осећате да је другачија него каква је била пре 12 сати, али кад бисте је посекли или опекли, кожа би се зацелила више него дупло брже уколико бисте је повредили током дневних сати, него уколико би се то десило ноћу.

Ове варијације наших реакција на ранице и озбиљне ране сеже даље од наше коже.

Уколико идете да примите вакцину против сезонског грипа, трудите се да то закажете ујутро: произвешћете више него четири пута више заштитних антитела уколико вакцину примите између 9 и 11 преподне, у поређењу са, рецимо, шест сати касније.

Уколико вам икад затреба операција срца, међутим, ту важи управо супротно: ваши изгледи за дугорочни опстанак су значајно виши уколико одете под нож поподне.

И заиста, где год да завирите у људско тело, од мозга до имуног система, 24-часовни ритам који управља активностима ћелија и ткива - често називан „циркадијалним ритмом" - чини се да диктира наш физички опоравак од инфекција и повреда.

„Ко смо физиолошки током дана другачије је од онога ко смо ноћу", каже Тами Мартино, директорка Центра за кардиоваскуларне претраге на Универзитету Гелф, у Онтарију, у Канади, која жели да примени ово ново знање о биолошком темпирању времена на људску и животињску медицину.

Од рака до кардиологије, од артритиса до алергија, боље разумевање овог ритма могло би да омогући давање лекова и интервенције над пацијентима у времена кад је највероватније да ће бити најефикаснији и најмање су шансе да ће нашкодити.

Појачавање тог ритма могло би и да омогући пацијентима да се брже опораве и да се умање неки од физичких симптома болести.

„Моје је лично уверење да циркадијална медицина може трајно да измени начин на који се бавимо људским здрављем", каже Мартино.

„Налази се у истом нивоу са генском терапијом, матичним ћелијама и вештачком интелигенцијом као једна од најперспективнијих нових технологија за излажење на крај са глобалним теретом болести."

Идеја да наша физиологија варира од сата до сата је, заправо, древна.

Грчки лекар Хипократ приметио је 24-часовну плиму и осеку у озбиљности грознице.

Традиционална кинеска медицина описује врхунац виталности неких органа у различита времена - плућа између три и пет изјутра, срца између 11 преподне и један поподне, бубрега између пет и седам поподне, и тако даље.

Дошло је, међутим, до обновљеног интересовања за ефекте нашег унутрашњег биолошког сата на болести и лечење у модерној медицини захваљујући све већем броју скорашњих студија.

Подешавањем наших нагона, понашања и биохемије, овај ритам нас припрема за сталне догађаје у нашем окружењу, које и саме диктира дневни циклус светла и мрака.

Кад је у питању зацељење, постоји јак разлог зашто би оно могло да буде израженије током дана него током ноћи.

„Наше ћелије су се развиле тако да могу да се зацеле од повреда ефикасније у биолошко време кад је вероватније да ће се десити", каже Џон О'Нил, циркадијални биолог из Лабораторије савета за медицинска истраживања у молекуларној биологији на Кембриџу, у Великој Британији.

„Изузетно је мала вероватноћа да ћете задобити неки тешку повреду усред ноћи кад спавате, док је вероватноћа да ћемо бити повређени током дана много већа."

Његово властито истраживање показало је да се ћелије по имену фибробласти, које помажу зацељење оштећених ткива лучећи нови колаген за који ћелије коже могу да се залепе, премештају у повређене области брже током дана.

„Доследно смо проналазили готово двоструку разлику у зацељивању рана као просту функцију биолошког времена", каже О'Нил.

А кад су анализирали податке из Међународне базе података за ране од опекотина, открили су да људима који задобију опекотине током ноћи треба отприлике 11 дана више да се залече од оних повређених током дана.

Наш имуни систем подложан је и биолошком ритму који утиче на то како он реагује на инфекције.

Можда може испрва да вам делује чудно да постоје варијације наших способности да реагујемо на патогене према добу дана, каже Рејчел Едгар, виролошкиња са Империјалног колеџа у Лондону.

Али он је можда ову функцију развио као начин да нас заштити од прекомерног активирања имуног система.

„Уколико добијете заиста велику упалну реакцију, морате да будете у стању да је контролишете, иначе може да направи велику штету", каже Едгар.

Она је проучавала интеракцију циркадијалног ритма и виралних инфекција као што је херпес.

У једној студији, открила је да се вирус херпеса размножио десет пута више сам од себе у мишевима који су били заражени на почетку њиховог периода одмарања - који, будући да се ради о ноћним животињама, пада током раног јутра - у поређењу са оним кад би били заражени почетком њиховог активног периода.

Њихови налази сугеришу да би ефекат могао да буде последица нечег вишег од пуке промене активности имуног система.

Дневни ритам самих заражених ћелија такође утиче на трајање виралне инфекције.

Овај доказ уклапа се у скорашњу студију спроведену на људима, која је показала побољшану реакцију на вакцину против сезонског грипа кад је примљена ујутро за разлику од поподнева.

Ипак, сугерисати да постоји оптимално доба дана да се разболите сувише је велико упрошћавање, упозорава Едгар.

„То ће бити различито за различите инфективне агенсе", каже она.

Узмите на пример сепсу, прекомерну, потенцијално смртоносну реакцију на инфекцију - њу може да покрене убризгавање у крв молекула пронађених на површини бактерије.

Уколико то урадите мишевима током њихове „ноћи", свега 20 одсто њих преживи, у поређењу са више од 90 одсто, уколико буду убризгани током њиховог активног периода.

Ови налази отварају узбудљиве нове могућности за лечење заразних болести.

„Уколико знамо да се вирус шири на суседне ћелије у неко одређено време, можемо потенцијално да применимо антивиралне терапије у време кад ће оне бити најефикасније", каже Едгар.

„То може да смањи количину антивирала које морате да дајете, што такође може да утиче на послушност пацијента."

Није само наша реакција на инфекције та која би могла да има користи од овог приступа.

Више од половине основних лекова Светске здравствене организације - 250 лекова који могу да се нађу у свакој болници на свету - чини се да утичу на молекуларне путеве које регулишу унутрашњи ћелијски сатови, што може да их чини мање или више ефикасним у зависности од тога када се дају.

Међу њима су обична средства против болова као што су аспирин и ибупрофен, као и лекови за крвни притисак, чир на желуцу, астму и рак.

У многим случајевима, дотични лекови имају полуживот од мање од шест часова, што значи да не остају у систему довољно дуго да функционишу оптимално уколико се узму у неоптимално време.

На пример, лек за крвни притисак валсатран 60 одсто је ефикаснији кад се узме увече, за разлику од узимања одмах по буђењу ујутро.

Показало се да је аспирин ефикаснији кад се узима увече, као и неке антихистаминске таблете за алергије као што је поленска грозница.

Скорашња студија на људима показује да би радио-терапија могла да буде ефикаснија уколико се примењује поподне уместо ујутро.

Темпирање узимања лекова и лечења у време кад је вероватније да ће бити ефикаснији није, додуше, толико једноставно као што звучи.

Трошкови клиничких проба скачу у небеса уколико морате да почнете да радите систематске тестове за право доба дана за примену одређених третмана.

Ту је и проблем навођења пацијената да раде како им се каже.

Навести их да се држе тока терапије ионако је веома тешко, али осигурати се да узимају те лекове у тачно одређено време само је још теже.

О'Нил и други подозревају да је то кључни разлог зашто, упркос томе што су изразили одређено интересовање за хронотерапију, компаније за производњу лекова нису урадиле много по овом питању.

А нису ни свачији циркадијални ритмови исти.

Неки од нас су ранораниоци а неки ноћне птице. Огроман део популације ради ноћне смене, што само по себи може да има утицај на цикркадијалне ритмове и здравље.

А тренутно не постоји брз и прост тест за прецизно утврђивање где се налазе сказаљке биолошког сата појединца у неко дато време.

А онда је ту и само болничко окружење - многе модерне болничке зграде имају мале прозоре и пригушено унутрашње светло које гори и дању и ноћу.

Ово је проблематично зато што премало дневног светла и превише вештачког светла ноћу омета наш биолошки ритам и сан.

Неусклађени или равни ритам уобичајена су појава код болничких пацијената.

Проблем додатно отежава то што одређени лекови, укључујући морфијум, могу да измене циркадијалне сатове, док сан пацијената - такође кључан за њихову способност залечења - додатно може да омета бол, забринутост или бука.

То доводи до питања колико све то озбиљно утиче на њихов опоравак или преживљавање.

Неки од најубедљивијих доказа долазе од пацијената са срчаним болестима.

Попут других ткива, кардоиоваскуларни систем има снажан циркадијални ритам - наш срчани ритам и крвни притисак најнижи су кад спавамо, али скачу нагло по буђењу; наши тромбоцити, мали крвни фрагменти који помажу крви да се згруша, лепљивији су током дана; док нивои хормона попут адреналина, који сужава наше крвне судове и чини да срце куца брже, такође су виши током дана.

Ове циркадијалне варијације утичу на време озбиљних срчаних тегоба, као што су срчани удари.

„Уколико будете пратили људе који стижу на хитан пријем, видећете да је највероватније да ће се срчани удари десити између 6 ујутро и поднева за разлику од било ког другог доба дана", каже Мартино.

Међутим, време може да има утицај и на нашу способност да се опоравимо од срчаних повреда.

Једна скорашња студија показала је да су, у случају људи подвргнутих операцији замене срчаног залиска, они који су имали захват поподне били двоструко мање склони доживљавању озбиљне срчане тегобе у наредних 500 дана, за разлику од оних који су били оперисани ујутро.

Кад би сви пацијенти били оперисани поподне, то би за резултат могло да има избегавање једне велике тегобе на сваких 11 пацијената, израчунали су истраживачи.

Друге студије су показале да, у случају пацијената који се опорављају од срчаног удара или операције на срцу, они који су били више изложени дневном светлу имају већу стопу преживљавања и излазе из болнице раније.

Студије спроведене на животињама пружају увид разлоге зашто је то тако.

Кад су Мартино и њене колеге изложили групу мишева нормалном или испрекиданом циклусу светлости и таме након симулираних срчаних удара, открили су значајне разлике у броју и типу имуних ћелија које су одлазиле у срце, количини ткива ожиљка - и, на крају, стопе преживљавања.

Мишеви чији је циркадијални ритам био нарушен, онако као што би могли да буду током боравка у болници, били су склони томе да угину од срчаног удара.

Даље студије откриле су разлике у типу и боју имуних ћелија које улазе у повређено срчано ткиво, у зависности од доба дана у ком се повреда десила.

„Нека одељања за интензивну негу или негу срца малко пригуше светло током ноћи, што је од некакве помоћи, али нека то уопште не раде", каже Мартино.

„На пример, уколико људи дођу на хитан пријем а нема слободних кревета, могу читаву ноћ да проведу испод јарких светала - или чак читаву ноћ напољу на ходнику, након што су преживели срчани или мождани удар.

„И тако ће, наравно, њихов ритам сна и циркадијални ритам бити озбиљно поремећени током тих првих неколико дана који су веома важни за опоравак."

Шта, онда урадити поводом тога? Једно решење је заказивати операције у време кад тело најбоље може да се избори са њом.

За операцију на срцу то би могло да буде поподне, али би код других интервенција могло да варира.

На пример, О'Нилова студија зацељивања рана показала је да се лучи више колагена кад су повреде задобијене током дана, што може да има везе са настанком дебљих ожиљака.

„За козметичку хирургију можда постоји аргумент да операција треба да се обави много касније - чак по могућству ноћу - зато што ће бити потребно више времена за залечење, али би могло да остане мање ожиљака", спекулише он, истичући да то још нико није тестирао.

Друго решење могло би да буде увођење такозваних циркадијалних или људима окренутих система осветљења који варирају у јачини и боји током 24 часа, трудећи се да имитирају услове природног осветљења напољу.

У болници Глоструп у Копенхагену, у Данској, лекари су мерили утицај таквог система на одељење за опоравак од можданог удара.

Подаци сакупљени до сада указују на то да пацијенти показују отпорнији циркадијални ритам као реакцију на циркадијални систем осветљења, и показују мање депресије и анксиозности, у поређењу са онима на одељењу са конвенционалним болничким осветљењем.

Могуће је чак правити лекове који би стабилизовали циркадијални ритам код болничких пацијената - или га заустављали довољно дуго док се не обави операција у оптимално време за опоравак.

Такви молекули већ се тестирају на животињама, са резултатима који обећавају.

„У будућности, могу да замислим свет у ком користимо циркадијалну пилулу, или присуство или одсуство светла за лечење срчаних болести", каже Мартино.

Светло, сан и темпирање времена; често их узимамо здраво за готово, али ове три веома основне ствари имају потенцијал да потпуно преобрате здравствену негу.

Шта одржава наш биолошки часовник тачним?

Циркадијални ритам одржава свака ћелија у нашем телу, али се оне усклађују једна са другом и са периодом дана напољу, тако што се излажу редовном циклусу смене светла и мрака.

Изложеност јарком светлу ноћу одлаже темпирање тог ритма, док га јарко светло недуго после свитања убрзава. Може да се помери и променом времена када једемо.

Кључно је, међутим, што се ритам у нашим различитим органима и ткивима не помера истом брзином, тако да хаотично излагање светлу и мраку, у комбинацији са храњењем у време кад тело то не очекује, може да доведе до испадања из ритма једних са другим.

* Линда Гедиз ауторка је књиге Потера за сунцем: Нова научна открића о сунцу и како оно утиче на наше тело и ум

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]