Сто година Радио Београда: Како су кројач из Србије и радио постали нераздвојни сапутници

Милисав Смиљанић

Аутор фотографије, ББЦ/Дејана Вукадиновић

    • Аутор, Дејана Вукадиновић
    • Функција, ББЦ новинарка
  • Време читања: 4 мин

Сваког јутра, већ 50 година, мајстор Милисав откључава врата мале кројачке радионице и пре него што седне за шивећу машину, на полици укључује радио.

Нити радио таласа проткале су његов живот колико и прави конци и тканине међу којима га затичем на радном месту у селу Вранићи код Чачка, на западу Србије.

Ништа се у тој љубави времешног занатлије није променило ни доласком телевизије и интернета.

„Радио никада неће да нестане, а за мене ће увек бити број један и све ми је слађе да га слушам", каже поносно 75-годишњак.

Са Милисавом разговарам поводом 100. рођендана његовог омиљеног Радио Београда.

Уместо ритмичног штектања игле његове сингерице, у просторији која мирише на проветрену старинску собу и тканине, слушамо класичну музику.

У току је емисија посвећена руском композитору Дмитрију Шостаковичу.

„И даље има леп звук", каже Милисав док ми озaрено показује три деценије стар радио апарат.

Милисав и радио су заједно стасавали, сад заједно старе.

Из његовог родног села на брдовитом западу Србије, слушао је о дриблинзима славних фудбалера, далеким земљама, космичким пустоловинама, али и пуцњима који су мењали свет, попут оног у Даласу из 1963.

„Тако сам чуо да је убијен амерички председник Џон Кенеди - их, била је то вест.

„Чуо сам кад је Нил Армстронг слетео на Месец, да је Индија добила прву премијерку Индиру Ганди - ма било је нестварно", присећа се догађаја који су исписали историју 20. века.

Као у цртаном филму Ципелићи, кад се квака затвори и изађу муштерије, овде почиње нови свет.

'Чује се до продавнице'

Радио Београд је емитовање програма званично почео 1. октобра 1924. године.

Постао је прва радио станица у Југославији и девета у Европи.

„Овде Радио Београд", реченица је коју је тада изговорио Михајло Симић из радио-телеграфске станице у београдском насељу Раковица.

Четврт века касније, 1949. родио се Милисав Смиљанић, коме ће овај уређај и без слике бити прозор у свет.

„Нама је струја стигла када сам имао девет година 1958, радио смо добили нешто касније", присећа се он.

Првобитно су слушали преносе спортских утакмица.

Викедном је, појачан до краја, уз упечатљив глас спикера Радивоја Марковића, „горео радио" и чуо се до продавнице.

„Ниси имао много избора, живиш у селу, а радио нема свако, па смо се окупљали на једном месту и пратили меч", каже он.

Милисав Смиљанић, радио

Аутор фотографије, ББЦ/Дејана Вукадиновић

Потпис испод фотографије, Милисав још увек слуша радио, словеначке фирме Искра, стар више од три деценије

Уз радио пријемник је Милисав заволео и ватерполо мада ће се тек крајем 1970-их отворити први затворени базен у Чачку.

„Јанковић, Сандовић, Перишић, Мркушић….Каква екипа, какве утакмице."

И данас, 50 година касније, у глави му одзвањају имена југословенских репрезентативаца.

У радионици, далеко од градског жамора, чуо је да је руска космонауткиња и његова колегиница, текстилна радница Валентина Терешкова 1963. отишла у свемир.

„Замисли ти си у неком селу, миљама далеко и слушаш да је жена отишла у космос.

„Ма то је била фантазија", присећа се са сетом у гласу.

Слушао је Милисав и Глас Америке, ББЦ, Дојче Веле.

Радио Москва га је упознала са светом науке и технике.

Сваке среде би спремно чекао епизоду о новим изумима.

„Причају они о дизалицама које износе олупине бродова на пучину, а ја се питам како то уопште изгледа ако може да понесе толики терет.

„То мора да је гломазно и јако кад може да повуче ту тежину, за мене је и данас то нестварно", прича одушевљено и после толико година.

Чачак, Вранићи

Аутор фотографије, ББЦ/Дејана Вукадиновић

И данас, сваког првог понедељка у месецу помно прати укључења слушалаца.

„Каквих сам се све људских судбина наслушао, али волим да их чујем.

„Све ти је то живот, понесе ме", каже Милисав.

У сећању му је остала прича о човеку из села крај Зајечара на истоку Србије.

„Он у опанцима, са штапом на рамену, дошао се да се захвали новинарки, јер је слуша, док чува овце на планини.

„То је оставило великог трага на мене, јер је и мени радио упаљен нон-стоп", препричава.

И Милисав би желео да упозна неке од новинара, а сваког зна по имену, посебно са Радио Београда.

„Како да их не знам, када их слушам годинама, то су дивни људи.

„У глави их слажем по томе одакле извештавају", каже ми весело.

Новинарка Наташа Јокић га је водила у француски град Стразбур, Ивана Милорадовић га је упознала са Лондоном, главним градом Велике Британије, а Катарина Епштајн са нотома и музичком сценом.

Политичке емисије су једине које намерно избегава.

Чује вести да би био у току са дешавањима, стиша тон и настави посао.

'Оставим посао и слушам'

Иако се радио смањивао, мењао облик, селио на телевизију и у мобилни телефон, Милисав и даље на посебном месту чува први апарат из родитељске куће.

Недавно је купио још један, за спаваћу собу.

„Уз радио учим свакодневно и зато га и слушам.

„Када ме дотакне тема, оставим конац, машину и онда запишем шта сам чуо", показује исписане листове.

Кад су он и супруга Нада, добили две ћерке, почео је више да обраћа пажњу на образовне и дечије емисије.

Желео је овај занатлија благог погледа да због деце употпуни, како каже, скромно основно образовање и да има шта да им пренесе.

Бележио је мисли социолога, психолога, филозофа и све што му се чинило да може да примени.

У једној од емисија чуо је за књигу Породични буквар и пожелео да је његове ћерке прочитају.

„Никада ништа нисам наметао, само сам желео да им отворим видике.

„Хтео сам да саме процене да ли им се нешто допада или не, па да о томе заједно разговарамо", каже Милисав, који је у међувремену добио и унука.

„Кад чујем нешто занимљиво, јавим ћерки да детаљније потражи на тим вашим електронским уређајима - можда ће да помогне", додаје.

Милисав Смиљанић

Аутор фотографије, ББЦ/Дејана Вукадиновић

'Ту је мој радио'

Милисав сада воли да слуша Тата ти си луд, све више му се допадају и програми о историји, док петком ужива уз емисију Моја књига, у којој се анализирају књижевна дела.

„Једном су рецитовали Алексу Шантића, а њега обожавам, имам две његове збирке, једну у радионици, другу у кући.

„Почео сам и ја са њима да рецитујем: 'О, класје моје', 'Вече на шкољу', 'Емина'".

Некада је волео и да чита књиге, али му је с годинама све теже - 'издају га очи', каже кроз осмех.

„Зато је ту мој радио, то је и даље права ствар", каже поносно.

Presentational grey line

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Vaš uređaj možda ne podržava prikazivanje ovog banera.

Presentational grey line

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру, Инстаграму, Јутјубуи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]