Трагедије у Београду: 366 дана празнине у Дубoни и Малом Орашју

„Те ноћи, овде је време стало."

Овако Љубиша Драгутиновић описује живот у родном Малом Орашју, где је почетком маја 2023. године убијено шесторо младих.

Најмлађа жртва био је петнаестогодишњак.

„Трагедија је велика, побио их је у најбољим годинама, деца млада к'о зумбули, не зна се ко је од кога био лепши.

„Кад је мени тешко што ми нису ништа, замисли како је тим породицама", говори овај 74-годишњак очију пуних суза, за ББЦ на српском.

Часовници су се зауставили и у шест километара удаљеној Дубони, где је убијено троје.

Главном сеоском цестом, већ 366 дана господари мук.

Прошло је годину дана од када је убијено деветоро, а рањено 12 младих у Дубони и Малом Орашју, селима у београдској општини Младеновац и код Смедерева, у ноћи између 4. и 5. маја 2023. године.

Више јавно тужилаштво у Смедереву подигло је 18. октобра оптужницу против 21-годишњег У.Б, осумњиченог да је убио девет, а ранио 12 људи.

Терете се и његов отац, ујак и брат од ујака из Крагујевца.

Тужилаштво тражи максималну казну од 20 година затвора за нападача и његовог оца, док се за ујака и брата од ујака предлаже казна од по шест година затвора.

Апелациони суд у Београду потврдио је оптужницу, а у Вишем суду у Смедереву заказано је припремно рочиште пред почетак суђења 23. маја.

Према Кривичном закону, окривљени није имао пуну 21 годину, због чега му се не може изрећи казна доживотног затвора.

'Заиста не могу'

На путу до Малог Орашја смењују се пооране њиве.

Зелене површине назиру се у даљини.

То је једино што се променило у односу на моју последњу посету, када је оголело дрвеће било једино што се могло видети.

Једна кривина, друга кривина, понављам у себи.

Сад ће табла са називом села, узвишење, следећа кривина, преслишавам се.

Нижу се напуштене куће.

Црквена порта овог пута није празна.

Неколико радника у прашњаво-плавој униформи чаврља у малој просторији надомак места где се пале свеће.

„Све је тужно", малтене говоре у глас, одмахујући руком.

На кошаркашком терену нема никог.

Преко пута цркве је продавница, смештена у старој кући, али ни тамо нису расположени за разговор.

„Заиста не могу", каже продавачица, не скидајући поглед са телефона.

Неколико метара даље је трошна зграда месне заједнице.

Мурал посвећен жртвама: Петар Митровић, Никола Минић, Марко Митровић, Александар Миловановић, Лазар Миловановић, Немања Стевановић. Живите.на бочном зиду, једина је светла страна овог сивог, пропалог објекта.

Код аутобуског стајалишта неколико је нових залепљених умрлица и избледели политички плакати.

Тишину овог априлског дана разбија шкрипа гума старих прашњавих аутомобила и тандркање тракторског мотора.

Уочавам двоспратну недовршену грађевину и празну мешалицу за бетон.

Није је било пре неколико месеци.

Пред продавницом препознајем окупљене - иста четворица мушкараца.

Исти им је и одговор као и пре шест месеци: одбијају да разговарају са новинарима.

Стрмом улицом, корачају мајка и ћерка.

Девојчица веселим гласом покушава нешто да јој појасни, али жена као да је не чује.

То је први пут да у овом месту видим неко насмејано лице.

Љубиша Драгутиновић живи сам, неколико сокака даље.

Набораних руку, придржава се за грабуљу.

„Страшно је било. Читаво село се окупило те ноћи.

„'Убили нам децу', само си то могао да чујеш", присећа се овај пензионер.

Живот се у селу, каже, колико-толико наставио.

„Али и даље се само о томе прича", додаје, не завршавајући реченицу.

Мирис покошене траве испуњава ваздух.

Сваки кутак је пуст

Равни гај, место злочина, данас спомен парк, на пола пута је између Дубоне и Малог Орашја.

Пањеве и венце заменио је споменик са фотографијама жртава, а мирис тамјана потиснула арома великих борова.

Неотворене лименке пива и кока-коле и даље су ту.

На месту где се пале свеће, ћириличним словима боје неба угравирана су имена убијених.

На десет минута вожње је Дубона.

У овом селу београдске општине Младеновац убијени су Далибор Тодоровић и брат и сестра, Милан и Кристина Панић.

Док ходам сада већ познатом цестом, на тренутак ми се чини да нисам ни напуштала ово место - призор је непромењен.

Наилазим на исту оронулу кућу, празно школско двориште и сабласну тишину.

На предњем зиду зграде школе је мурал са ликовима Кристине, Милана и Далибора.

Клупе на којима су жртве пронађене и даље су склопљене и постављене уз саму ограду.

Око спомен-плоче, постављене уочи шестомесечног помена, неколико саксија са цвећем, по који слаткиш и три жуте руже.

У дну старог стабла букет увелог цвећа и три неупаљене свеће.

Запослени у продавници преко пута ме препознају и љубазно поздрављају, али ни после пола године не желе да говоре за медије.

„И даље не причам. Никада нисам од када се десила трагедија.

„Извините, ништа лично", каже једна од продавачица у црвеном прслуку.

Сличан одговор упућује ми и њена колегиница која слаже пристиглу робу.

Натпис школа на асфалтираном празном путу у међувремену је додатно избледео.

Сваки кутак овог места је пуст.

На гробљу свеже цвеће и упаљено кандило.

Тишина не јењава.

Погледајте видео из Дубоне и Малог Орашја, дан после масовног убиства

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]