Трагедија у Београду: Како смо разговарали са нашом децом

Протекли дани су у редакцији ББЦ-ја на српском били међу најтежима у наших нешто више од пет година заједничког рада.

Али Јелена, Тијана и Марко су делили бриге, размишљања и дилеме - како ће незапамћена трагедија која је потресла Балкан утицати на њихову децу, два ђака и два будућа првака.

Ово су њихове приче.

Јелена Максимовић

Свануло је сунчано априлско јутро, а нас троје смо се умили, скоро свечано обукли и кренули у школу.

Док смо ми, родитељи, попуњавали упитник о условима у којима живи наша кћерка и њеним склоностима, она је у другој просторији слагала коцке, цртала и одговарала на питања педагога.

Деловало је да јој се допало, а ми смо осетили олакшање када смо чули како наш предшколарка, код куће често немирна и нестрпљива, сталожено одговара на питања, што показује спремна за први разред.

Добили смо шарени папир на коме је писало Bonne chance! - наша кћерка ће учити француски, јер ове јесени полази у основну школу „Владислав Рибникар", у којој је ово пракса од 1966. године.

Три недеље касније, 3. маја, јутро је било сиво, а мирноћу првог постпразничног дана, прекинула је унезверена млада жена, која је на аутобуској станици питала човека у тренерци да ли се чуо са дететом.

„Чула сам се с њом, њих је наставница закључала у учионици, овај је пуцао," говори, гледајући у телефон. Његовог сина је учитељица извела у парк Мањеж, који се налази надомак школе.

На телефону не налазим вести о било каквој пуцњави, па питам шта се дешава.

„Дечак је дошао наоружан у Рибникар и пуцао у професорку историје."

Њих двоје потрчаше Његошевом улицом ка школи, а ја убрзо стижем на посао.

У редакцији пратимо шта нам јавља репортер, објављујемо фотографије, убацујемо нове детаље у текст, склапамо видео од снимака који пристижу.

Истовремено, преко разних друштвених мрежа, стижу информације од пријатеља, рођака, познаника - већина нас зна барем неког чије дете иде у ту школу.

Избори, пандемија корона вируса, рат у Украјини: новинари су навикли на ужурбан темпо у тренутку кризе, али ми никад није било теже одржати спољашњост професионализма - на слике родитеља који не знају где су им деца, једва задржавамо сузе.

Из кратког родитељског стажа знам да је веома тешко да се родитељи сложе око било чега што има везе са одгајањем и образовањем њихове деце.

Ипак, док их гледам, паралисане страхом док стоје испред школе, схватам све те разлике падају у воду, и они и ја не можемо да разумемо шта десило, нити знамо како да то објаснимо нашој деци.

У редакцији се договара писање текста о томе како разговарати са децом о овом догађају и ја осећам, први пут, да ми је преко потребно да сазнам шта се у овој ситуацији ради.

'Мама, шта је то трагедија?'

Много је деце у вртићу који моја кћерка похађа, чија браћа и сестре иду у „Владислав Рибникар" и схватам да је скоро немогуће да шестогодишњаци не сазнају за трагедију.

Посаветовала сам се са другарицом психолошкињом шта и како да кажем кћерки, она је само потврдила оно што сам предосећала - да не треба превише улазити у детаље са децом у том узрасту.

Родитељи не смеју да буду преплављени страхом, јер ће то пренети на дете, њена је главна порука.

Нећу је ништа испитивати, нити инсистирати на разговору, али нећу је ни лагати.

„Да ли сте чули да је неки дечко донео пиштољ у Рибникар и пуцао на другаре", пита нас кћерка више радознала, него уплашена.

„Јесмо, а како си ти то сазнала?".

„Рекла ми је другарица, она плаче кад прича о монструмима, ово је рекла тек тако и није плакала", одговара.

Она воли да се претвара као да води неку емисију и пре вечере, узима измишљени микрофон и каже: „Данас се у школи Владислав Рибникар десила трагедија".

Реч је чула од васпитачице, али не зна шта значи.

„То је кад се деси нешто страшно, што нисмо очекивали", покушавамо да јој објаснимо и она одлази да се игра.

Али пре спавања пита да ли је стварно дечак убио некога.

„Да ли ја морам да идем у Рибникар?", пита, сада већ видно уплашена.

Не знам колико смо убедљиви док покушавамо да јој објаснимо да је ово, нажалост, могло да се деси у било којој школи, да ће у први разред ићи њени другари, да ће добити добру учитељицу, и да ће јој све бити ново и занимљиво.

За четири месеца, ми ћемо се поново лепо обући и кренути у школу.

Она ће, надам се, бити устрептала од узбуђења.

Ми ћемо вероватно бити збуњени, растрзани између жеље да се радујемо и сећања на ученике ове школе који то никада више неће моћи.

Тијана Душеј Ристев, ББЦ новинарка

Када сам чула за пуцњаву у школи, мозак је одмах почео да одбацује могућност да се догодило најгоре.

Јер „то најгоре" се дешава „тамо негде далеко" у вестима које преводим, а не на три улице од места где живим и радим.

Трудила сам се да се концентришем на посао, на детаље који су пристизали сваког тренутка, али су ми мисли биле у вртићу, у коме је мој шестогодишњи син.

Желела сам само да се уверим да је добро, да је безбедан.

Желела сам да га видим што пре.

И у том тренутку сам схватила да ћу заувек бринути да оваква трагедија можда може да се догоди и у школи у коју креће од септембра.

Немир се увукао.

Грлила сам га дуже него обично када сам се вратила кући с посла.

Дан касније, на телевизији је почео пренос кошаркашке утакмице, а ја нисам успела довољно брзо да променим канал када су помињани дани жалости.

Уследило је питање шта је дан жалости и почела сам да му објашњавам, трудећи се да буде што једноставније.

Прекинуо ме је и рекао: „Мама, ја мислим да је Дан жалости када си добар током целе године, а онда ти Деда Мраз ипак не донесе поклон за Нову годину".

Његов одговор ме је избавио из недоумице - нека га још увек у том његовом свету, у којем је брига да ли ће Деда Мраз донети поклоне најстрашнија ствар.

Наредног дана су нам из вртића јавили да васпитачице нису приметиле неуобичајене реакције међу децом која су уживала у свакодневним активностима.

Позвали су нас на ванредни родитељски састанак и обавестили нас да се организују психолошке радионице које ће помоћи у савладавању туге и стреса.

Биће нам, чини се, потребне свима.

Погледајте како је Балкан реаговао на трагедију у Београду:

Марко Протић, ББЦ новинар

„Шта се десило?", гласило је наизглед једноставно питање моје десетогодишње ћерке, када смо код куће почели да разговарамо о масовној пуцњави у школи.

Накратко ћутим док ми се у глави мота мисао постоји ли неки мање страшан начин саопштити или објаснити детету размере трагедије.

„Ушао је дечак у школу и почео да пуца у другове, другарице, наставницу, вероватно има и мртвих", рекао сам док су се њене очи шириле и постајале све веће у неверици.

„Зашто, зашто је то урадио", уследило је као из топа.

„Не знам, можда га је неко малтретирао, можда га је нешто мучило, или је био бесан, није му било добро", све што ми је пало на памет сам избацио из себе.

До сада нисам никада водио овакав разговор са децом, нити је, поштено говорећи, било повода за то.

Требало је, притом, сакрити и осећај панике и страха који нисам могао да одагнам.

Она није била уплашена, макар је мени тако деловало.

„Никада на часовима нисмо причали о оваквим стварима", рекла нам је.

А онда је дошло време да иде у школу, у поподневну смену.

Иначе иде сама, али није било шансе да овај пут оде без пратње.

Не памтим да сам имао гори осећај како смо се приближавали њеној школи, нешто ме је стезало у желуцу.

Нешто касније нам је јављено да ипак неће бити наставе.

Заједно са старијом ћерком, кући се вратила и млађа која је ујутру већ била школи када су се појавиле прве вести о пуцњави.

Млађу, због посла, нисам видео до следећег дана.

„Тата, је л' си чуо шта се десило? То је нешто страшно", било је прво што ми је рекла када се пробудила и почела да се спрема за нови школски дан.

Загрлио сам је, нисам знао шта паметно да кажем, а нови дан је почео, тежак и тужан...

Коме се обратити за помоћ?

Друштво психолога Србије позвало је психологе да се укључе као и да проследе позив за пријаву волонтера пружалаца психолошке подршке и помоћи у превазилажењу трауме.

Волонтерима могу да се јаве ученици, родитељи, наставници и особље школа, као и остали грађани којима је потребна ова врста помоћи.

Дан када је Београд занемео

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]