Пет занимљивости о белим родама, које у Србији живе и умиру од људи

У причама доносе бебе, благостање и живе на оџацима бајковитих сеоских кућа, у песмама се враћају и најављују пролеће, а у стварности гнезда свијају на далеководима и струјним стубовима као угрожена животињска врста.

Беле роде, велике птице белог перја са црним детаљима, дугачких црвених ногу и кљуна исте боје, познате и под латинским називом Ciconia ciconia, типичан су пејзаж војвођанских села, посебно у Банату.

У Србији живе и далеко ређе црне роде (Ciconia nigra), углавном далеко од људи, у шумама и на неприступачним теренима.

Балканске земље којима се простире Панонска низија, попут Србије, „погодно су тло" у којима беле роде праве гнезда, каже Кристина Милошевић из Друштва за заштиту и проучавање птица Србије.

„Погодује им равница, наша клима и много водених површина, посебно у Војводини, па овде за њих има довољно хране, а готово увек живе близу људи.

„Роде су интересантне и као симбол благостања и рађања, па је доста митова и народних прича везано за њих, попут оног да доносе децу", прича Милошевић за ББЦ на српском,

У току је осми међународни попис белих рода, чија је прва фаза започела 22. априла и трајаће до 31. маја, док ће се други круг организовати од 17. јуна до 15. јула.

Попис је један од најстаријих начина надзирања птица у Европи и спроводи се сваке десете године, а на сајту pticesrbije.rs ће љубитељи рода моћи да поделе информације и утиске о њима.

Где живе роде у Србији, колико их је и где се селе?

Европа је главно станиште белих рода, јер на том континенту живи између 502.000 и 563.000 одраслих јединки, којих на свету укупно има нешто више од 700.000, према подацима организације Бирдлајф Интернешнел која се бави заштитом птица.

Роде живе у 54 земаља Северне Африке и Азије, а у Европи их је највише у Шпанији и Пољској, где се гнезди више од 35.000 јединки.

У Србији према попису из 2014, живи „између 1.350 и 1.370 гнездећих парова белих рода", каже Кристина Милошевић.

Међу суседнима, најбројније су у Бугарској (5.671), Мађарској (4.960) и Румунији (4.374), док их је међу земљама бивше Југославије највише у Хрватској - 1.756.

„Праве гнезда углавном у насељима и урбаним срединама, претежно на струјним стубовима, а у Србији имамо и црне роде, које су њихов контраст, јер беже од насеља и углавном се гнезде у шумама и другим неприступачним пределима", објашњава Милошевић.

Белих рода у Србији највише има у Војводини, посебно у Банату, где им погодују бројне реке и канали, као и пашњаци, њиве и ливаде на којима живе глодари, њихова омиљена храна.

„Доста су везане и за пољопривреду, орање њива им олакшава хватање глодара и инсеката, има доста хране и повољна је клима за беле роде", објашњава Милошевић.

Када клима у јесењим и зимским месецима престане да буде повољна, роде из Србије крећу у селидбу.

„Одрасле јединке се селе сваке године у подсахарски регион Африке, а младунци после прве селидбе тамо остају до треће године, када достижу полну зрелост и онда се враћају", описује она.

Једна од највећих европских колонија рода живи у Новом Саду

У Србији је и једна од највећих колонија рода смештена на истом месту у Европи, и то у граду, за разлику од других - у Новом Саду.

Тик уз међународни ауто-пут Е75, високи потпорни стубови велике напуштене грађевине у новосадском насељу Клиса данас су дом више од стотине одраслих рода, којЕ ће се и ове године гнездити у највећем војвођанском граду.

Недалеко је и депонија, где роде проналазе храну.

Друштва за проучавање и заштиту птица Србије „сваке године прати ову колонију", каже Милошевић.

Током 2023, тамо је било 52 гнезда и исто толико гнездећих парова.

„То је досадашњи рекорд, јер је 2014. тамо било само једно гнездо, а 2020. године чак 23, па можемо да утврдимо да њихов број константно расте", каже она.

Ипак, судбина новосадских рода је неизвесна, јер се не зна шта ће бити са недовршеном грађевином.

Уколико се сруши или се градња настави, 52 породице рода би изгубиле станиште, каже Милошевић.

Погледајте и ову причу:

Како је Србија добила Европско село рода

У селу Тараш, северозападно од Зрењанина уз реку Тису, природну границу између Баната и Бачке, живот деле мање од 1.000 људи и више десетина рода.

Тараш је од 2014. године једно од 15 чланица Мреже европских села рода.

Тада је у Тарашу било 40 парова одраслих белих рода, што је „стварно био феномен", каже Александра Маровац Цицић, председница Удружења грађана „Тарашке роде", за ББЦ на српском.

„Био је то највећи број гнездећих парова рода у целој Србији, па смо на предлог Друштва за проучавање и заштиту птица решили да се кандидујемо за Европско село рода.

„Постављали смо у то време и платформе на струјне стубове, како би птице заштитиле од струјних удара, што је било значајно за пријем у ову мрежу", прича она.

Број парова варирао је годинама између 25 и 40, а 2023. било их је 37.

У Тарашу су се роде навикле на људе, као и мештани на њих, каже Маровац Цицић.

„Људи их овде баш воле и нормално је видети роде како шетају по улици или двориштима, а хранимо их често малим речним рибама или оним које купимо смрзнуте.

„Мештани брину и о повређеним родама када страдају од струјних удара, некада их чувају у двориштима и недељу дана, док надлежни не дођу и преместе их у Зоолошки врт у Палићу", додаје.

У селу се већ 0 година организују и „Дани рода", манифестација посвећена белим родама, чији је циљ промоција заштите ових птица и њиховог станишта, наводи се на сајту Удружења „Тарашке роде".

Митови о родама и љубав до краја живота

Векови суживота људи и рода произвели су и мноштво прича о овим елегантним птицама.

„Генерално људи јако воле роде, не сматрају их штеточинама и нема много негативних прича које се за њих везују.

„Углавном људи у Србији роде повезују са плодношћу и рађањем, а сматра се да близина рода доноси и мир у породици", објашњава Кристина Милошевић.

У крајевима где је земљорадња основна делатност, деценијама су „пољопривредници активности организовали у складу са повратком рода."

„Када их виде да се враћају, знали су да следи период лепог времена, погодним за њихов рад, а корисне су им биле и због убијања глодара на њивама", додаје Милошевић.

Беле роде, за разлику од већине птица у Србији, током живота који просечно траје 40 година не мењају партнере, осим ако мужјак или женка угину.

Када добију младе, „обавезе деле на равне части", каже Кристина Милошевић.

„Мужјаци први долазе до гнезда, недељу или две га поправљају и проводи време сами, како би све припремили за гнездећу сезону.

„У почетку женка лежи на јајима, али се после смењује са мужјаком, а наизменично хране младе када се излегну", објашњава Милошевић.

Роде и човек, пријатељ и непријатељ

Вишедеценијски живот у насељеним местима учинио је роде зависним од људи, јер гнезда праве на објектима које је човек изградио, а хране се на њивама и депонијама.

„Некада су гнезда била на дрвећу и балама сена, а у последњих 40 година су готово искључиво на струјним стубовима, јер су гнезда масивна и потребна им је стабилна подлога", каже Милошевић, која је ове године координаторка пописа рода у Србији.

Од руку човека роде и живе и умиру.

Највише страдају од судара са далеководима и електричним стубовима, када дође до струјних удара, каже Милошевић.

Узрок угинућа је „тровање глодара на пољопривредним имањима" када гнезда бивају срушена, а страдају и младунци.

„Како се роде често хране на депонијама, страдају и услед гутања отпада или пластике", упозорава Милошевић.

Погледајте и ову причу:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]