Филм: Од сажаљења до дивљења, инвалидитет у српској и југословенској кинематографији

Пробуђен из сна у којем је играо фудбал, дечак устаје из кревета узимајући у руке дрвену штаку.

„Мени је бог дао све, имао сам маму, вредне руке и једну целу здраву ногу.

„Тек када сам заволео фудбал, схватио сам да су ти понекад потребне обе здраве ноге", говори Станоје, јунак из филма Монтевидео, Бог те видео, док споро хода улицама предратног Београда.

У „више од сто филмова који припадају југословенском и пост-југословенском периоду" има сцена чији су актери људи са инвалидитетом, објашњава драматург Иван Велисављевић за ББЦ на српском.

„Међутим, филмаџије често није занималo како људи са инвалидитетом заиста живе", каже он.

Глумица Тања Ђурић додаје да „друштво не очекује да људи са инвалидитетом имају хобије, нити да позитивно размишљају".

„Уколико их не посматра као жртве, види их као суперхероје", каже Ђурић, активисткиња са инвалидитетом, за ББЦ на српском.

Представа је често стереотипна: они су или огорчени анти-јунаци, или хероји који успевају да превазиђу препреке, или верни пратиоци главних ликова попут Станоја.

Обично се биографске приче са филмског платна своде на патетичне репрезентације које код гледалаца покушавају да изазову осећање туге или сажаљење, сматра Милош Дашић, филмски критичар дневног листа Данас.

Стереотипи: Огорченост, самоћа и туга

Рањени војник пузи до болничког кревета у суседној соби да би убио непријатељског официра, а за њим остаје крвави траг.

Ипак, одустаје од убиства.

За поенту филма Лепа села лепо горе Срђана Драгојевића је важно што се војник Милан, у тумачењу Драгана Бјелогрлића, предомислио, оцењује Велисављевић.

„Само када се непријатељи нађу у истој ситуацији коју је донео рат, мржња може да нестане."

Филмски стереотипи, и у Холивуду, и на Балкану, већином приказују људе са инвалидитетом као несрећне и неприхваћене јунаке.

„Ово су све пројекције друштва", објашњава Велисављевић.

У једној од последњих сцена у филму Подземље Емира Кустурице, запаљена инвалидска колица, у којима су загрљени ратни профитери Наталија и Марко, и даље се крећу, све док потпуно не изгоре у великом пламену ватре.

„Ратни профитер Марко (Мики Манојловић) постаје инвалид и то је пример успостављања поетске правде, али је и метафора за социјални неред у Југославији", сматра Велисављевић.

Драма рањеног војника који лежи на бомби и не може да се помери представља окосницу филма „Ничија земља" из 2001. године.

Ситуација је сложена, јер не постоји могућност покретања и измештања, сматра Велисављевић.

„Редитељи су ове јунаке уклапали у метафоре за огорченост и приватне проблеме, рат и несређено друштво."

Иако се југословенски филм трудио да еманципује гледаоца, прикази инвалидитета заснивали су се на предрасудама, каже Велисављевић.

Инвалидност је подразумевала свако телесно или душевно оштећење које онемогућава учешће у друштвеном животу.

У филму Битка на Неретви из 1969. године редитеља Вељка Булајића, тада номинованом за Оскара, инвалиди су војници заражени тифусом, рањеници које партизани покушавају да поведу, али постају претња по успех акције.

„Ово је политичка метафора о онима који су превелики револуционари и који држави више нису потребни.

„Југославија је желела да каже да је револуција стала и није знала шта да ради са људима који су желели да она стално траје", каже Велисављевић.

Сенка или маскота

Дечак Станоје у филму Монтевидео, Бог те видео има улогу наратора.

Због отежаног хода, он не може да игра фудбал или учествује у победи, али може да прича о славним данима фудбалске репрезентације Југославије.

Фудбалери за њега сматрају да им доноси срећу, па га воде на утакмице.

Овакви ликови у холивудским филмовима били су сенке јунака који су телесно неоштећени, указује Велисављевић.

„Јунак са инвалидитетом је неко ко се по особинама разликује од главног јунака.

„Он је или пратилац, или лик у ком се огледа трагедија главног јунака", додаје.

Имати физички инвалидитет и бити на сцени често изгледа неспојиво, каже Тања Ђурић, која је одувек волела да имитира и глуми, а током студија филозофије се заинтересовала за позориште.

Када је питала да ли би могла да упише глуму, речено јој је да не знају како би решили часове који захтевају физичке покрете и вежбе.

Тања је решила да се не обазире на институционалне препреке и убрзо је почела да се бави перформансом и глумом.

„Научени смо да су глумац или глумица пријатног изгледа и имају одређене и очекиване пропорције тела.

„Често се питам да ли је оно што радим квалитетно, или ме људи подржавају само зато што сам особа са инвалидитетом која се бави уметношћу", истиче она.

Пре неколико година, она је извела перформанс посвећен сликарки Фриди Кало на Међународном фестивалу Ухвати филм у Новом Саду, посебно посвећеном инвалидности.

„Фрида је таленат и порив да ствара имала и пре несреће, а популарна култура је види као хероину чији је рад везан само за њен инвалидитет", каже Ђурић.

Инвалидитет се посматра само као болест, а не обраћа се пажња на све препреке које друштво поставља, сматра Милеса Милинковић, директорка фестивала.

Сама организација фестивала који „жели да промени постојећу перспективу да су људи са инвалидитетом тужни и одсечени од света" није уобичајена - пројекције филмова су прилагођене, све се преводи на српски знаковни језик, описује она.

Титлови се раде у аудио, описној и синхронизованој верзији, а сви битни звукови се интегришу у преводе.

„Особе са инвалидитетом нису жртве, али нису ни суперхероји.

„Зато је битно да филмови прикажу реалну слику", каже Милинковић.

Таласи промена

Када је Том Круз играо парализованог војног ветерана у филму Рођен 4. јула, иако нема инвалидитет, никоме то није било чудно.

Али сада и Холивуд запљускују таласи промена, каже Милош Дашић.

„Холивудске праксе сада се мењају, па jунаке са инвалидитетом на филму играју глумци који и у стварном животу имају неку врсту инвалидитета", Милош Дашић

Такав је филм Кода (скраћеница од Child of Deaf Adults, (дете глувих родитеља) о животу девојчице у породици чији чланови имају оштећен слух, награђен 2022. године Оскаром за најбољи филм и сценарио.

Кода je и први филм у којем претежно играју глуви глумци и Трој Котсур је добио Оскара за најбољег глумца у споредној улози.

Награде

Погледајте видео: Уметниксвира хорну левим стопалом

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]