Пољопривреда и животна средина: Зашто не треба палити стрњику и какве последице оставља по природу и човека

Црвени пламен што букти браонкасто-зеленим пољем и дим који куља свуда унаоколо, слика је и прилика какву сваке године с јесени можемо видети на бројним усевима широм Србије.

Пред смирај пољопривредне сезоне, посебно у октобру, поједини земљорадници пале стрњику - жетвене остатке, изазивајући тако пожаре који шкоде тлу, али и људима.

„Земљиште је жив организам и паљењем стрњишта се уништава, деградира се његова структура и земљишна микрофлора", каже Јегор Миладиновић, директор Института за ратарство и повртарство у Новом Саду, за ББЦ на српском.

Доктор пољопривредних наука и професор додаје да паљењем „губимо на зеленишном ђубриву" јер после жетве остаје „органска материја која се разграђује, пошто се заоре", па се тако и „побољшава земљишна структура".

Стрњика је претходних година горела у различитим деловима Војводине, Поморавља, Стига и другим деловима Србије.

„Паљевине на пољима и њивама, ширење пожара дуж саобраћајница, опасно је за људе и животиње, флору и фауну али и за сигурност саобраћаја", наводе из Пољопривредне инспекције Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде, за ББЦ на српском.

Током 2018. запаљен је пољопривредни отпад на површини већој од 500.000 хектара, док је прошле године забележено око 15.000 пожара на отвореном.

Држава је почетком септембра покренула кампању „Не пали стрњику" како би се „зауставила штетна пракса паљења жетвених остатака", подсећајући и да је противзаконита.

Према подацима портала за мапирање паљења жетвених остатака - дим.рс до сада је током 2023. забележено 7.411 пожара на пољопривредном земљишту.

Зашто људи пале стрњику?

Стрњика се обично пали после жетве, а постоји неколико разлога зашто се неки пољопривредници одлучују на овакав корак.

„Претпостављам да се на тај начин брже ослободе жетвених остатака и јефтино им је.

„Не морају да пале трактор, да троше нафту, да обављају агротехничку операцију љуштења стрњишта, него једноставно запале, то нестане и њива им је онда чиста", сматра Јегор Миладиновић.

Љуштење стрњишта је агротехничка мера обраде земљишта, која се примењује да би се ораница припремила за сетву наредне културе и, између осталог, подразумева заоравање жетвених остатака.

Тако, на пример, слама или кукурузовина постају својеврсно ђубриво.

Због тога Миладиновић сматра да је паљење „лоша пракса" јер уместо органске материја којом би се „нахранило земљиште" приликом заоравања, на њиви остаје „пепео и згариште".

„Ми и овако не користимо онолико органског ђубрива колико би требало, и због недостатка сточног фонда, да бисмо одржали земљиште као живи организам у добром стању.

„Да би земљишни агрегати, бактерије, микроорганизми и све оно што постоји у земљишту могло нормално да функционише", објашњава доктор пољопривредних наука.

Каже да то људи махом чине јер не размишљају дугорочно.

„Да ја имам неку земљу, водио бих рачуна о томе.

„То је моја земља, сигурно не бих деградирао и правио штету, него бих гледао да јој повећам вредност и садржај органске материје да бих имао бољи принос у годинама које долазе", истиче Миладиновић.

Поред смањења трошкова, поједини земљорадници примењују овај метод јер наводно сматрају да „пепео користан као извор хранљивих материја за биљке".

Које су последице по природу и човека?

Паљење стрњике носи вишеструке штетне последице, како по човека, тако и по природу.

Једна од њих је загађење ваздуха.

Услед паљења долази до емитовања веће количине угљен-диоксида који је највећи узрочник ефекта стаклене баште, те на тај начин утиче на климатске промене због којих су, кажу научници, све чешће екстремне временске непогоде од којих страдају и усеви.

Ефекат стаклене баште је процес који доводи до прекомерног загревања Земљине површине, а поред угљен-диоксида, групи ових гасова припадају и водена пара, метан, азот-субоксид и хлорофлуорокарбонати.

Игор Јездимировић из удружења „Инжењери заштите животне средине", каже да се спаљивањем стрњике уништавају микроорганизми површинског слоја земљишта, који су изузетно важни за његов квалитет.

Тако се уништава азот, који накнадно треба надоместити ђубривом, смањује плодност и садржај хумуса.

„Подсетићу да се само један центиметар ствара 100 година у идеалним условима, тако да када уништимо плодни део земљишта, површински, или му смањимо квалитет, у суштини уништавамо ресурс који је необновљив са нашег становишта", говори Јездимировић за ББЦ на српском.

Додаје да у овим пожарима страдају и различите животињске врсте које на овим њивама живе.

Ова застарела и штетна пракса је и високи безбедносни ризик по човека, саобраћај и имовину, неретко изазивајући велику материјалну штету.

Забележени су и случајеви где су појединци који су се задесили на њиви изгубили живот.

„Све су то разлози зашто је то законом забрањено", закључује Јездимировић.

Законски прописи

Законски прописи су јасни - паљење стрњике на отвореном је забрањено и кажњиво.

Законом о пољопривредном земљишту забрањено је „спаљивање органских остатака после жетве усева".

Новчана казна за спаљивање органских остатака после жетве усева према овом Закону износи од 5.000 до 50.000 динара за физичко лице, од 25.000 до 250.000 динара за предузетника и од 100.000 до милион динара за правно лице.

Спаљивање „биљних и остатака стрних усева" је забрањено и Законом о заштити од пожара, а прописана новчана казна за овај прекршај је 10.000 динара за физичко лице.

Запрећена казна за правно лице за исти прекршај је од 300.000 до милион динара.

„Одредбама Кривичног законика запрећена је казна затвора од шест месеци до пет година и новчана казна за изазивање опште опасности пожаром за живот или тело људи или за имовину већег обима", наводе из Пољопривредне инспекције Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде.

Додају да су по овом основу поднета око 60 прекршајна налога.

Шта нам је чинити?

Иако је познато колику штету паљење стрњике наноси усевима и људима, поједини земљорадници од овог метода не одустају.

Игор Јездимировић сматра да је решење у поштовању закона и санкционисању преступника.

„Док год не будете имали системе да казните онога ко неће да разуме и прихвати нешто што наноси штету свима, немате могућност да спроведете законе и да то санкционишете", сматра он.

Каже да је сада лакше утврдити ко је „палио њиву" на основу доступних сателитских снимака.

„Ко је палио стрњику, не додељује му се субвенције одређени број година или неки други начин санкционисања, на државним органима је да виде шта ће", додаје Јездимировић.

Из Пољопривредне инспекције кажу да за „ово утврђено дело следује и иницијатива за стаљање газдинства у пасиван статус".

„У случају спаљивања органских остатака после жетве усева, пољопривредном газдинству се може одредити пасивни статус на три године.

„У том периоду пољопривредно газдинство не може да остварује мере за подстицање развоја пољопривредне производње, на које би имало право према посебним прописима", додају.

А постоје и другачије методе.

Почетком септембра у Србији је покренута „кампања од националног значаја" под слоганом „Не пали стрњику".

Професор Јегор Миладиновић каже да његов Институт за ратарство и повртарство, иначе институт од националног значаја, држи разна предавања и едукације фармера, произвођача и агронома, кроз разне видове догађаја.

Једном годишње организују и Саветовање агронома и пољопривредника Србије где, између осталог, говоре и о „потреби очувања наших природних богатстава као што је земљиште".

„Држимо предавања по разним селима, али иако их ми едукујемо, а постоји и законска регулатива, то се опет догађа", каже Миладиновић.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]