Kолекционарство: Куда иде српска филателија, „хоби краљева и краљ међу хобијима"

Један одлазак на таван породичне куће пре више од пола века заувек је променио живот Александра Крстића.

Био је 12-годишњи дечак, а тамо је пронашао старе албуме пуне поштанских марака, за којима од тада непрестано трага, чак и данас, са пуних 65 година.

„Тако сам почео да идем у клуб, питао сам старије колеге и уз њих сам разумео које марке вреде и шта треба скупљати, па сам се концентрисао на марке из Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине.

„Касније је то прерасло у озбиљно колекционарство", присећа се овај филателиста у разговору за ББЦ на српском, док са пријатељима из Савеза филателиста Србије (СФС) листа попуњене странице класера, како се називају албуми за складиштење поштанских марака.

Али, како каже, колекционара је данас „драстично мање" него у периоду када је он почињао.

„Данас деца немају претерано разлога да се баве маркама, радије се баве компјутерима, и то је нешто против чега се сви боримо - трудимо се да их укључимо на било који начин", описује један од најискуснијих чланова Савеза филателиста.

Крстић је један од тек „500 до 600" филателиста у Србији, колико их има према процени СФС-а, иако прецизних података о њиховом броју нема, напомињу за ББЦ на српском из те организације коју чини шест удружења у Београду, Новом Саду, Апатину и Бачком Петровцу.

Неколико метара од њега, сопствену збирку прелистава Милош Вуковић, најмлађи међу окупљенима, иако је у свет филателије упловио још 2003. године, када је похађао основну школу у родном Шапцу.

Сада на овај хоби троши „готово све слободно време", иако је свестан да таква интересовања данас „нису уобичајена".

„Марка је уметничко дело, део историје, али и једно парче папира - занимљиво је што може много да се научи о историји и култури неке земље, о разним спортским дешавањима и такмичењима, годишњицама и јубилејима", додаје он.

Прва пошта у Србији настала је 1840. године, што се сматра почетком српске филателије, прва српска поштанска марка издата је 26 година касније, а 9. октобра 1874. ова земља била је међу 21 земљом-оснивачицом Универзалне поштанске уније (УПУ).

У Београду ће се 2023. године одржати Балканфила, балканска филателистичка изложба, чији Србија није била домаћин од 1987. када је одржана у Новом Саду.

Погледајте видео о филателистима:

Како се заљубљује у 'хоби краљева'?

Пре 20 година, филателија се „сасвим случајно" ушуњала у свакодневницу Милоша Вуковића.

„Видео сам оглас у школском часопису - филателистичка кућа је позвала децу да јој се јаве како би нам поклонили марке и мотивисали нас да почнемо тиме да се бавимо", започиње причу овај рођени Шапчанин који већ годинама живи у Београду, где се редовно састаје са филателистима.

Током првих година колекционарства, Милош је покушавао да прикупи све што би му пало под руку.

Није се оријентисао на одређене мотиве или земље, али је у разговору са искуснијим филателистима схватио да му је потребно усмерење.

„Временом сам се одлучио за националне марке, из Србије и Црне Горе, посебно из периода кнежевине и краљевине", прича Вуковић.

За класичну филателију највише је заинтересован и Владимир Милић, 44-годишњи колекционар и уредник часописа „Филателиста".

Овај појам обухвата материјале попут марки, писама, поштанских тарифа, дописница, разгледница и других објеката насталих у периоду између 1840. године, када је издата прва марка на свету, и краја Првог светског рата.

Љубав према класичној филателији „углавном иде под руку са љубављу према историји", прича Милић за ББЦ на српском.

„Гледам да набављам писма која није могао да пошаље неки филателиста, а то може да се види по лепљењу марака по реду, прецизно, 'цакум-пакум', или писмима са тарифама и маркама које не одговарају садржају.

„Писмо мора да буде у тарифи и спонтано, послато из потребе", појашњава Владимир, по струци инжењер електротехнике, који већ неколико година живи у Немачкој.

Поштанска тарифа је цена услуге слања одређеног објекта попут писма, сразмерно чему постоји поштанска марка која има исписану вредност у новцу.

Почео је још током дечачких дана, када се тај хоби за њега сводио на куповину новитета у продавници Југомарке, у Таковској улици, у Београду.

„Озбиљно бављење филателијом" за њега креће 2008. године, када материјал постаје „нагло доступан путем интернета", каже Милић.

Петнаест година касније, марке и друге предмете прикупља са још већим жаром, а филателију данас описује чувеном колекционарском изреком - „хоби краљева и краљ међу хобијима".

Можда ће вам и ова прича бити занимљива:

За некога богатство, за колекционаре задовољство

На директно питање о вредностима њихових колекција, и Владимир Милић и Милош Вуковић дају идентичан одговор.

„Не знам."

Милић има рачуницу о количини новца коју је издвојио за колекцију, али не жели да о томе прича.

Тиме колико би новца данас могао да добије за њу „није се никад бавио", каже он.

„Немам намеру да продам материјале за живота, купио сам их зарад личног задовољства, можемо да кажемо и да је то неки мој хир", описује овај инжењер електротехнике.

Ипак, дешава му се да понекад прода примерке из збирке, али то се догађа ретко и готово увек у ситуацијама када има дупликате и када дође до „загушења материјала".

„Ако пронађем исти примерак бољег квалитета, онда понудим лошији који имам аукцијским кућама или другим филателистима", описује Милић.

Уредник часописа „Филателиста" никада неће заборавити један случај када није испоштовао сопствени принцип.

„Десило се само једном и никад више - желео сам да уложим у један објекат и био ми је потребан новац, па сам претходно продао други, иако нисам имао дупликат.

„Олако сам то урадио, мислећи да неће бити проблем да га поново набавим, али сам чекао пет година да га купим и платио га петоструко више", присећа се.

Када га је напокон пронашао, није размишљао ни секунд, упркос високој цени.

Најскупља поштанска марка у историји филателије продата је 2014. године на аукцији у Лондону и достигла је цену од 9,48 милиона долара.

Била је то марка Магента од једног цента, штампана 1856. године у Британској Гвајани и сматра се уникатом.

Постоји још неколицина марака чија вредност превазилази милион долара, као и мноштво оних чија се цена мери стотинама хиљада долара, подаци су сајта findyourstampsvalue.com.

Готово све марке из колекције Милоша Вуковића имају одређену каталошку вредност, али је он „одавно престао да их вреднује на тај начин", каже овај сакупљач родом из Шапца.

„Знам за сваку марку како сам је набавио и од кога, сећам се сваког тренутка када сам их додавао у колекцију.

„Филателисти колекције не продају тек тако, чак ни за озбиљне суме новца, и ја о томе тренутно не размишљам, јер марке за мене имају посебну сентименталну вредност", објашњава Вуковић.

Историја филателије у Србији:

Како се долази до марака?

Док му продаја није на памети, потрага за новим примерцима његове збирке је непрестана мисија за Милоша.

Углавном се ослања на набавке путем интернета, а понекад и на директне контакте са колегама из различитих филателистичких клубова и удружења.

У ретким случајевима, вредни примерци нађу се на местима на којима их није очекивао, попут бувљака, додаје он.

„Врло често немају квалитет који би требало да имају, иако не мора да значи, јер сам упознао људе који су јако вредне колекције нашли баш на бувљаку", прича Милош са осмехом.

Али, како тако вредни примерци заврше на бувљаку?

Владимир Милић, уредник часописа „Филателиста", разлоге види у томе што овај хоби може да представља „оптерећење и фрустрацију за породице филателиста".

„То се најбоље види по ономе што следи након што колекционар оде са овога света - у већини случајева, тај материјал се багателно прода и не добије се ни десети део уложене суме, јер породице имају потребу да га се ослободе.

„Често се дешава да купите материјал од људи који нису свесни вредности онога што продају - догађало ми се да купим за два или три евра нешто што је каталошки процењено на стотине или хиљаде евра", појашњава он.

Александар Крстић, осим колекционарством, бави се и аукцијама вредних примерака из поштанске историје, па се на тај модел претежно ослања и када их набавља за личне потребе.

„Купујем их по светским аукцијама и берзама, углавном у Западној Европи.

„Некада их је и код нас било много више, али је сада то значајно мање", појашњава.

Технологија и интернет: Џелат или 'спас' филателије?

Када је наступило доба интернета, очекивања Владимира Милића била су „у потпуној супротности" са оним што је доживео употребом дигиталне технологије.

Петнаестак година касније, „око 80 одсто" његове колекције стигло је путем интернета.

„Потрага за маркама ме није одвела физички ван Европе, јер је данас путем интернета доступан било који крај света и дешавало се да сам тако куповао ствари за које се у филателистичким круговима сматрало да не постоје", препричава Милић.

Материјали су долазили на његову кућну адресу из Кине, Чилеа, Аргентине, Аустралије, Јужне Африке и многих других удаљених земаља.

„Интернет је спасио филателију и донео нови сој сакупљача, али ту не говоримо о омладини до 25 година, већ су то углавном људи у радном добу", додаје овај колекционар.

Филателистичке активности Александра Крстића иду даље од сакупљања драгоцених примерака.

Овај 65-годишњак има и звање атестатора, односно проценитеља веродостојности предмета, као и судије Међународне филателистичке федерације (ФИПА) за поштанску историју, где спадају писма, разгледнице, дописнице и други предмети.

Он је аукционар који посредује у продаји вредних примерака.

„Од када су се појавили интернет, могућност слања мејлова и објављивања марака на сајту, као и проучавања марака на компјутеру увећавањем по стотину пута, има кључну важност.

„Без технологије је данас немогуће бавити се маркама", јасан је искусни филателиста.

Али, његов колега Владимир Милић наводи и мане виртуелног контакта међу филателистима, који је данас далеко заступљенији од директних, физичких сусрета ових ентузијаста.

„Пре 20 или 30 година сте могли да уживо видите материјал који купујете, а сада на интернету само дигиталну представу марке или писма - тек када платим и добијем физички примерак, могу да видим да ли је прави, а понекад се деси да је фалсификат", објашњава овај сакупљач.

Знањем против фалсификата

Милић напомиње и да је „филателија као живот, пуна је превара".

„Сваки сакупљач у одређеној области мора да буде стручњак за ту област, али за тако нешто је потребно време.

„Ако ми покажете писмо из Кине, нећу моћи са сигурношћу да тврдим да ли је право или фалсификат, док примерке из наше филателистичке историје могу да проценим са великом тачношћу", појашњава.

Александар Крстић, који има дуже и богатије искуство у сакупљању и процени филателистичких примерака, истиче да је то питање „искуства, знања, али и дуготрајног процеса проучавања".

„Данас се све може установити - свака фалсификована марка или она која је у лошем квалитету може да се открије", напомиње 65-годишњак, показујући прстом на албум испред себе.

Хоће ли се и сутра скупљати поштанске марке?

Филателиста је далеко мање него пре неколико деценија, што потврђује и Александар Крстић после 53 године бављења овим хобијем.

„Када сам почео да скупљам марке, било је пуно друштава, Савез је био једна велика организација, било је много филателиста.

„Али, било је и другачије време, људи су мање одлазили у иностранство и мање су долазили до марака ван тадашње Југославије", описује стање током 1970-их и 1980-их.

Присећа се и да је интересовање најмлађих било веће, па је са супругом окупљао „читав клуб од око 50 дечака", прибављао им пинцете и друге филателистичке алатке.

„Данас тога више нема", кратко констатује Крстић.

Али, филателија у Србији данас не почива само на колекционарима његове генерације.

То потврђује пример Милоша Вуковића, три деценије млађег филателисте, који страствено трага за материјалима већ 20 година.

Он верује да ће филателија „поново постати хоби који ће заинтересовати младе".

„Многи су предвиђали да филателија више неће постојати када крену дигиталне технонолије и мејлови, сматрали су да више нико неће слати писма, али марке се и даље штампају, а писма и даље шаљу", поткрепљује ове тврдње Вуковић.

Док ширење круга филателиста представља изазов, око увећавања постојећих колекција не треба бринути.

„То је можда и за психоанализу, неко би ово назвао и болешћу, јер сви филателисти желе да прикупе све, иако је то немогуће", кроз смех прича 44-годишњи колекционар.

Једна од последица је то што данас не зна колики је број примерака и серија у његовом власништву.

„То се мери кутијама, више их је од двадесет, пун ми их је подрум. Главни материјал је у класерима, у посебном орману купљеном специјално за то", прича Милић.

„Постоји она изрека 'небо је граница', али ни то не важи за нас", закључује уредник часописа „Филателиста".

Погледајте причу о колекционару који је направио музеј телефона:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]