Кликери, ластиш, жмурке, ледени чика: Дечије игре које су данас потпуно заборављене

Лука је тинејџер и воли да игра Сони и игрице на телефону.

За разлику од Луке, његов тата 42-годишњи Слободан Павелкић и даље зна шта су нафташи, месечари, порцуланци, мермерци, шећерци, обичњаци, резанци, џомбе, малци с којима се играо као дете.

Одрастање у Хаџипоповцу, насељу у Београду, памти и по времену када је почињала сезона кликера.

„Сећам се да су ми колена била црна од клечања на земљи од играња које је престајало кад се смркне", каже Павелкић.

Љубав према кликерима наследио је од другара старијих генерација.

Као мали, гледао их је како играју и гајио наду да ће једног дана бити најбољи кликераш у крају, са највише кликера у џепу.

Каже да је сина учио како се играју кликери, али да га није много занимало „јер нико од његових другара није то играо".

„Учио сам га само технику, али не и правила, нажалост", каже Павелкић.

Кликери су куглице, најчешће око један центиметар пречника.

Осим по величини, кликери су се делили по врсти, тачније по материјалу.

Концепт игре кликера датира још из римског периода када су прављени од мермера и животињских костију.

Кликери су се најчешће играли „у кликере", односно победник узима кликер онога ко је изгубио, пише у књизи „Дечије игре некад и сад".

Играле су се две основне игре - на рошу и трока.

Рупа у итисону

У време кад је Слободан сањао да постане најпознатији кликераш у крају, у дневној соби породичног стана у коме је одрастао налазио се итисон са рупом у средини.

Њему и његовом млађем брату је то било довољно да вежбају потезе.

„Вежбали смо по цео дан, он би у неком тренутку одустајао, јер сам га побеђивао, али сам ја настављао до изнемоглости", прича Боби.

А онда је кренуо да игра и у парку и низао победу за победом.

Ускоро је имао пуну кутију од ципела са кликерима, било их око 800, колико се он сећа.

„На рољу или на троку, са окишом или без киша, наравно без ђидања, јер смо знали и да се потучемо ако неко то ради, побеђивао сам све редом и после пар сезона био сам власник свих кликера Хаџипоповца", сећа се Павелкић.

Када је одрастао, поделио је освојене кликере неким новим клинцима.

Боби каже да би се и сада сјурио у паркић у коме је одрастао да „одигра неку партијицу", само када би имао с ким и са чим, јер се не сећа када је последњи пут видео да неко „цепа клајншпере".

Кликерај на поклон деци

Носталгичан за играма из детињства био је и Будванин који је поклонио кликерај суграђанима, поставивши га у градском парку.

Новинарка Јасна Марковић у тексту о овом необичном даривању на порталу РТВ Будва пише о суграђанину који није хтео да открива идентитет и који је о сопственом трошку омогућио малишанима да науче игру с кликерима.

„Он није желео публицитет и ми то поштујемо", каже Марковић за ББЦ на српском.

Изабрао је најлепши парку, Арборетум, у близини Старог града.

Кликерај је доступан свима, а на њему пише и упутство како се кликери играју.

Оставио је и главни реквизит - кликере.

Направи рупу у песку.

Од рупе, пар корака, линију.

Са линије бациш кликер, а онај који је најближи рупи, први игра.

Ко први убаци у рупу кликер је победник.

Мали речник кликерашке терминологије

Код играња кликера, осим познавања правила, било је битно познавати терминологију, која се разликовала од краја до краја, од поднебља до поднебља.

Павелкић открива термине који су се користили у Хаџипоповцу.

Роља, трока - рупа

Окиш - оивичен простор у облику квадрата са рупом у средини

Ђидање - фалш играње када се руком која држи кликер цимне напред приликом избацивања кликера и тако „украде" десетак центиметара (Боби каже да то није толерисало и да би се у том случају потез понављао)

Клајншпери - кликери

Заборављене игре

Кликери су били омиљена игра дечацима, а девојчицама прескакање ластиша.

Ова игра захтева много скакања и прецизних потеза.

Потребно је најмање троје играча, али ако је фалио играч користиле су се клупе, бандере, столице како би се ластиш дужине од једног метра закачио.

Док су неке девојчице певале песмице уз одређену игру ластишом, неке су играле „по старом или по новом", односно правиле одређене кораке како врста игра налаже.

Две девојчице „држе" ластиш у висини зглобова или колена и окренуте су лицима једна према другој, док трећа прескаче.

Када погреши корак, наступа следећи.

Ледени чика - игра се тако што један од играча јури друге и када дотакне неког он бива „залеђен".

Тај који је „залеђен" не сме да се помера док га неки други играч не додирне, док ледени чика јури даље.

Побеђује онај који успе да „заледи" све играче.

Између две ватре - игра за коју је потребна лопта, а игра се тако што два играча гађају друге који се налазе између њих.

Када неког погоде и лопта падне на земљу, тај испада из игра, а ако играч ухвати лопту мења место са овим што га је гађао и тако све док има неког „између две ватре".

Арјачкиње барјачкиње - игра се тако што се деца окупљена у два противничка табора ухвате чврсто за руке и раздвоје на двадесетак метара.

Онда у глас узвикују: „Арјачкиње, барјачкиње, кога ћете?". Противнички табор изговара име оног кога жели.

Прозвани се залети и почне да трчи настојећи да пробије „живи зид". Ако не успе, противнички табор га задржава, а победник је онај ко задржи све играче у свом табору.

Труле кобиле - дечаци стану у ред, један иза другога. Први у реду оде мало напред и нагне се тако да се подбочи рукама на колена и осталима окрене стражњицу.

Тај играч се зове кобила.

Затим се остали, један по један, залећу према кобили и прескачу је (као на часу физичког васпитања кад се прескакује коњић).

Онај који наскаче, мора једном ногом да удари кобилу по стражњици. Ако успе и прескочи и доскочи на ноге, иде на крај реда а следећи из реда на исти начин прескаче кобилу.

Ако промаши ударац или падне после доскока, он постаје кобила.

Жмурке - један стоји уза зид или дрво и покривених очију броји до одређеног броја, рецимо до 20, док се остали учесници брзо сакривају.

Када заврши бројање, креће у потрагу за њима.

Поента је да када неког види, мора пре њега стићи до места на коме је бројао, како би га „запљунуо", односно гласно изговорио његово име.

Онај кога првог „запуљне" тај који је бројао у наредној рунди „жмури" и „тражи".

Играчи који успеју да са скривеног места дођу до оног где се бројало и кажу „пу за мене!", у следећем кругу се поново сакривају.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]