Монопол: Да ли је ова друштвена игра била забрањена у Југославији

Куповина некретнина, стављање поседа под хипотеку, распоређивање приватног власништва или просто плаћање карте за излазак из затвора - то нису потези које сте са лакоћом могли да обавите у бившој Југославији.

Барем не у стварном свету, али на картонској табли и уз фиктивни новац, могли сте све.

Манија друштвене игре Монопол, у којој играчи располажу новцем и приватном својином, није заобишла ни СФРЈ. Југославија је имала сопствену верзију игре у којој су играчи динарима могли да купе поља попут острва Корчула или Охридског језера.

Али домаће издање, које је произвела компанија Хрибар Јоже из Љубљане, појавило се тек 1986. године, чак пола века од званичног датума настанка игре.

Поред питања како се до тада Монопол играo у Југославији, није сасвим сигурно ни да ли је једна капиталистичка друштвена игра у почетку уопште била дозвољена у социјалистичкој земљи.

Играње „кришом"

Оливера Тасић је била двадесетједногодишња студенткиња Правног факултета када је 1977. године њен пријатељ по повратку из Париза у Ниш донео оригиналну верзију Parker Brothers Монопола.

„Нисте могли да набавите игру у Југославији, а тада још није било ни назнака да ће се појавити домаћа верзија", сећа се Оливера.

Идеално је било купити енглеску верзију, како је то био једини страни језик који су сви у друштву течно говорили. Али није било превише могућности за набавку, па су морали да се задовоље француским издањем.

Срећом, имали су Тасу - тадашњег члана друштва, који је говорио француски и био задужен за превођење игре.

Прва окупљања на партијама Монопола могла су да потрају читаву ноћ, присећа се Оливера.

Али како је игра била ретка међу младима и изузетно тешка за набављање, око ње је кренуо да кружи мит.

Мит који се људима, ако се узме у обзир друштвено уређење тог времена, могао учинити истинитим - да је Монопол био „забрањено воће" у Југославији.

Иако је само игра, са свим куповинама и продајама Монопол ипак представља оличење капитализма - економског система који је у Југославији у то време био незамислив.

Оливерин млађи брат Душан се магловито сећа приче да се игра крајем седамдесетих година у земљу уносила кришом.

„Не могу са сигурношћу да тврдим да је то заиста тако функционисало, али у то време су се појавиле приче да је, због природе игре, Монопол заправо забрањен у Југославији", каже Душан.

Додаје да су због цензуре - која је још увек била присутна у Југославији, иако у мањој мери него коју деценију раније - кружиле гласине да цариник има право да одузме Монопол од људи на граници.

„То није постојало као званично правило, нити се сећам да је неко био сакционисан због тога, али причало се да игра није подобна за Југославију", прича Душан.

„Истина је да су тада постојале разне забране и могуће је да су због тога сами људи били стегнути према стварима које би се показале као супротне тадашњим вредностима, па је направљена фама од обичне игре."

Иако су приче о забранама пратиле њихову омиљену игру, Оливера и Душан не сматрају да су радили нешто противзаконито.

„Таман посла, па то је нама била само игра. И њу је тада играо јако мали круг људи, наших пријатеља", каже Оливера.

„Не мислим да су је избегавали из страха, него можда више због незаинтересованости. Таблић и Не љути се човече су ипак били лакши за игру."

У којим је све земљама Монопол забрањиван?

О забрани монопола у појединим „не-западним" државама се и раније писало.

Сајт Мисес института наводи да је оригинално америчко издање игре из 1985. године имало уводни додатак у којем пише да „антикапиталистички свет, што није изненађујуће, саботира игру о слободном тржишту".

У тексту се наводи да је Фидел Кастро наредио да се сви сетови кубанског Монопола униште, као и да је игра забрањена у Совјетском Савезу.

Исти податак о Кастровој наредби за уништавањем друштвене игре истакнут је и у тексту Чикаго Трибјуна из 1992. године.

На сајтовима који се баве разбијањем историјских митова, попут шпанског Verdadero o Falso (Истина или лаж) такође се могу наћи подаци о томе да је Монопол био забрањен у Русији и Кини, као и да забрана још увек важи на Куби и у Северној Кореји.

Иако Руси данас слободно могу да играју Монопол, амерички лист Њузвик је 2016. године писао о забрани продаје популарне пољске игре Колејка у Русији.

Колејка - која у преводу значи „ред" - представља друштвену игру налик Монополу инспирисану Совјетским Савезом.

„Комунистички Монопол", како су је, према писању Њузвика, крстили руски медији, симулира новчане потешкоће које су Пољаци имали за време комунистичке владавине.

Циљ игре је да купите све са ваше листе за куповину пре осталих такмичара, а новца, као и намирница, има јако мало, што осликава стање пољске економије у време Хладног рата.

Њузвик пише да је пољски Институт за национално сећање објавио да је игра забрањена у Русији.

Али шта је од свега наведеног истина? Можда ће некима звучати разочаравајуће, али највероватније - ништа.

Разоткривање мистерије

По свему судећи, Монопол никада није био забрањен нити уништаван на Куби.

Људи су могли да уживају у игри Capitolio, верзији коју је производила локална кубанска фирма како не би плаћала ауторска права компанији Parker Brothers.

Capitolio се играо по истим правилима као и Монопол, чак је и изгледао исто, само се, ето, другачије звао.

Након револуције 1959. године и национализације приватног власништва, игра није ни забрањена, ни спаљивана, већ је само направљена нова верзија која у политичком смислу више одговарала револуционарној идеологији.

Capitolio је постао Deuda Eterna, или у преводу - Вечни дуг.

Вечни дуг има исти формат као Монопол, уз неколико мањих измена. Главни циљ игре је победити Међународни монетарни фонд, а уместо бизнисмена, играчи се налазе у улогама земаља Трећег света.

Уместо Монополовог затвора, у Вечном дугу можете завршити у кутији за војни пуч.

Вечни дуг се, као и Монопол који није у потпуности потиснут, и данас слободно игра на Куби.

Због специфичних правила и односа према ММФ-у, Вечни дуг је пре десетак година постао популаран и у Аргентини, захваљујући компанији Ruibal Hnos.

Џејми Пониачик, стручњак у области друштвених игара, рекао је за ББЦ да је игра стигла у Аргентину у време када је земља пролазила кроз тешку економску кризу, па су „спољни дуг и ММФ виђени као негативци у филму".

„Игра се појавила на правом месту у право време."

Монопол никада није био забрањен ни у Русији.

Ирина Кибкало, представница компаније Мосигра, која држи ланац продавница друштвених игара у 28 највећих градова у Русији, наводи да никаква забрана није била на снази, нити је икада била званична.

„Не постоји никакав доказ да је Монопол био забрањен у СССР. Штавише, када сам била дете, крајем осамдесетих сам имала оригиналну енглеску верзију", каже Кибкало за ББЦ.

Додаје да већина некадашњих компанија из Совјетског Савеза једноставно није тражила права за локалну дистрибуцију игре, али свако ко је на било који начин имао прилике да набави игру из иностранства, могао је то да уради без икаквих санкција.

Мануфактура Монопола

Чињеницу да су играчи могли слободно да купују хотеле и куће по Русији, потврђује и прича Елене Зајцеве која се игром први пут сусрела 1980. године.

„Тада смо живели у Ашхабаду у Туркменистану, али се мајка тешко разболела и морали су да је пребаце у болницу у Москви", каже Зајцева за ББЦ.

„Једна од пацијенткиња је имала Монопол и сваке вечери су уживали у игри."

Како се њена мајка сећа, пацијенткиња је игру донела из неке од балтичких земаља, па је Зајцева записала све детаље - карте, правила и како су изгледала поља за игру.

Исписана правила је донела ћерци, која је одлучила да сама направи игру.

„Нисам имала фотографије, тако да сам цртала онако како сам замишљала да би ствари изгледале."

„Копирала сам слике са разгледница како би направила поља са главним градовима Совјетских република", прича Зајцева.

За куће и хотеле је користила гумене делове из мајсторских пакета за децу, а нацртала је и новчанице рубаља.

„Игра је била невероватно популарна међу мојим пријатељима."

Монопол у Русији данас

Компанија Петропан из Санкт Петербурга је 1988. године направила руску верзију Монопола под називом Менаџер. А класична верзија игре Монопол данас може да се набави у свим продавницама.

Ни новија пољска игра Колејка никада није била забрањивана у Русији.

Када су се у медијима појавиле приче о забрани „Комунистичког Монопола", руска државна Агенција за заштиту потрошача издала је саопштење у коме наводи да није било правног основа за забрану, како игра испуњава све техничке захтеве за друштвене игре.

Колејка је могла да се набави у свим већим продавницама друштвених игара. Заправо, била је толико популарна да је читава серија распродата.

Ипак, временом су се појавиле гласине да је главни дистрибутер Колејке у Русији желео да престане са продајом игре, али компанија до сада није издала званичну изјаву о том питању.

Једини коментар је дошао од председнице Асоцијације представника индустрија за децу, Антоњине Цицулине.

Цицулина није била стриктно против игре, али је у интервјуу изјавила како „деца треба да играју игре које их уче како да буду пријатељи са људима из других земаља, а не да се мрзе".

А да ли су Југословени смели да играју Монопол?

Не постоје званични докази да је Монопол био забрањен у Југославији. Проласком кроз различите идеолошке комисије за забране, не налазе се подаци којима би се потврдило да је забрана друштвене игре заиста била на снази.

Александар Милошевић из Клуба друштвених игара Ц22 каже да се не сећа да је раније Монопол био забрањен.

„Само се сећам домаће верзије Монопола из средине осамдесетих. То смо играли и, уколико се не варам, поља језера Блед и Бохињ су била најскупља", каже Милошевић за ББЦ.

Игру Монопол је за домаће тржиште направила компанија Хрибар Јоже из Љубљане, 1986. године.

Ретки примерци првог југословенског монопола још увек могу да се нађу на сајтовима за продају.

Хрибар Јоже је у међувремену променила име у Коцка и још увек се бави производњом и дистрибуцијом друштвених игара у Словенији.

Из компаније нису пружили никакав одговор на питања ББЦ-ја о забранама игре у време СФРЈ.

Мит о забрани игре заинтересовао је и словеначку историчарку Залу Павшич, која је децембра 2018. одржала предавање Remembering Yugoslavia: The Board Game Monopoly and Cultural Memory на АСЕЕЕС конференцији у Бостону.

Зала Павшич није сигурна да је забрана заиста постојала, али сматра да је „много више зависило од стања свести људи и колико су они били спремни да неку такву игру прихвате".

„Не знам колико је забрана била јака, али верујем да је 1986. године, када се појавила југословенска верзија, клима већ била другачија него седамдесетих", каже Павшич за ББЦ.

Додаје да је током њених истраживања разговарала са бројним испитаницима и да је прича о Монополу у Југославији увек почињала сећањем ко је у породици играо друштвену игру.

„Интервјуисала сам човека рођеног 1974. године, који је рекао 'Мени су родитељи поклонили Монопол. Они су били против игре као такве, али су ми је ипак купили и нису хтели да играју са мном'."

Павшич сматра да је идеја о забрани проистекла више из личног погледа на игру.

„Увек су постојали људи којима се идеја новца и капиталистичке логике свиђа или не свиђа."

Додаје да је средином осамдесетих, Монопол био једина друштвена игра која се поред Човече, не љути се, могла наћи на тржишту.

„Тада су је људи посматрали не као капиталистичку, већ само као нову игру", каже Павшич.

Игра која је „растурила" државу?

Југославија се распала, а засебне државе су, у годинама које су долазиле, добиле своје верзије Монопола.

Ипак, деведесетих година се појавио мит да је прва југословенска верзија Монопола могла да распршује варнице национализма међу играчима.

Агата Томажић у кратком тексту на сајту Лексикон YU митологије наводи да постоје мишљења да се словеначки национализам огледао у томе што су „словеначка поља била изразито скупља од српских, хрватских или македонских одмаралишта".

Тако су поља језера Блед и Бохињ могла да одузму и по 8.000 хиљада динара, док би вас свраћање на Јахорину коштало „само" 1.200. Чак је и северни Јадран био скупљи од јужног.

Зала Павшич тај мит сматра генерацијским питањем.

Људи које она интервјуисала током истраживања, а који су рођени пре 1980. године, нису видели корене национализма у Монополу.

„То им се чинило нормално, јер је Југославија била у таквој економској ситуацији, да је Словенија била најбогатија. Дакле, сматрали су то обичном игром."

Додаје да националистичко тумачење југословенског Монопола долази из млађих генерација, рођених осамдесетих и почетком деведесетих.

„Мислим да то не долази из Монопола, него је то наша пројекција."

„Пројекција наше реалности коју убацујемо у игру. Реалност кроз коју ми читамо неку игру, која заправо не говори о томе", каже Павшич.

Ипак, сматра да је Монопол и дан-данас велика метафора и симбол који се увелико употребљава.

„Када се обраћамо банкама или политичарима, у смислу - 'не играјте се са нашим парама', увек као симбол употребљавамо Монопол."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]