Руси у Србији: „Протерани смо", зашто руска породица пакује кофере

Мали стан у Београду, са погледом на зидове околних зграда, више од годину и по је био дом двоје Руса и њихова два пса.

Међутим, Елизабет и Јевгениј Иржански ових дана пакују кофере за Црну Гору пошто су изгубили право да бораве у Србији.

„Протерани смо, и то је велики ударац за нашу породицу - и људски, и финансијски, и у сваком другом смислу", каже Јевгениј, један од тројице руских држављана који су недавно проглашени „претњом по националну безбедност", за ББЦ на српском.

Осим Иржанског, у два засебна случаја, „претњом" су проглашени Пјотр Никитин и Владимир Волокхонски из Руског демократског друштва (РДД), удружења које окупља руску дијаспору. Док су Никитин и Волокхонски оснивачи организације, Иржански је симпатизер.

Сва тројица су од почетка руске инвазије у Србији организовали протесте, концерте и књижевне вечери, чији су учесници изразили или подржали антиратни став - више о томе прочитајте у тексту ББЦ-ја.

МУП и Безбедносно-информативна агенција (БИА) за сада нису јавно образложили зашто тројицу Руса сматрају „претњом", нити су до објављивања текста одговорили на упит ББЦ новинара.

Јевгениј и Елизабет

Јевгениј има 41, а Елизабет 37 година.

Он се бави маркетингом и продајом, а она илустрацијом и дизајном. Обоје су из Санкт-Петербурга, града на северозападу Русије, на ушћу реке Неве у хладно Балтичко море.

Тамо су се и упознали 2014. године, у кафе-галерији у коју је он свраћао, а она радила за шанком и цртала.

„Није прошло ни годину дана, а ја сам је запросио, а онда смо се преселили у Москву, где је било више прилика за посао", каже Јевгениј.

Елизабет каже да се у Русији читав живот осећала као маргиналка.

Она је полу-Африканка, а њен отац, пореклом из Малија, дошао је у Петербург као студент.

„Иако сам се родила у Русији, средина ми није дозволила да се осетим као Рускиња.

„С времена на време сам се сретала са расистичким коментарима, на пример, како треба да се вратим у Африку", прича.

А било је, каже, „и страшнијих ствари". Пре неколико година, припити мушкарац јој је на улици претио ножем због њене боје коже.

Јевгениј прича да је, још пре него што је упознао Елизабет, добијао повремене претње батинама.

Љубитељ је реп музике, а као младић се облачио у том стилу. Међу омиљеном одећом и данас су му дугачке мајице и врећасте фармерице.

„Ако си другачији, у Русији се често дешава да неком то засмета", каже.

Елизабет је „одувек маштала да се одсели", али није могла да замисли да ће у иностранству живети усред руске инвазије на Украјину.

Санкције, које су западне земље увеле против Русије, затвориле су многа врата руским држављанима.

„А сада, када сам се коначно одселила, гледају ме кроз руски пасош - таква ми је судбина", каже.

Ноно и Д'Артањан

Шкрипутав и мек, звук тапкања по плочицама најављује улазак четвороножних чланова породице Иржански у кухињу.

Патуљасти јазавичар боје чоколаде поздравља се са Елизабет лижући јој потколеницу.

Затим са великим интересовањем њушка њену папучу, пре него што зарије зубиће у сунђерасти материјал.

„Ноно, не-не, немој", опомиње Елизабет несташног псића који је тугаљиво гледа, као да каже: „Није фер, никад ми не даш да грицкам папуче".

Ноно има око годину и по дана и најмлађи је члан породице. Придружио се пре само неколико месеци.

„Видели смо га на Фејсбук огласима - власници су га избацили из куће у фебруару, у сред зиме.

„Био је у привременом смештају у (београдском насељу) Овчи, отишли смо да га упознамо и од тада је са нама", прича Јевгениј, док Ноно жваће ногу столице на којој седи његов власник.

Дум-дум-дум, чује се ударање репа о кухињска врата са којих нас стидљиво посматра црно-бели пас.

Д'Артањан, мешанац шпица и шпанијела, назван је у част једног од јунака романа „Три мускетара" Александра Диме.

Прилази Елизабет да се помази, а Ноно одмах одустаје од жвакања столице и љубоморно јој ускаче у крило.

Дарти, како га зову од милоште, повлачи се пред млађим братом, пење на Јевгенијеву столицу и гура му главу у лице.

И он је био напуштен - пре три година, пар га је усвојио из азила у Малаги.

Епизода 'Србија'

Почетак рата у Украјини, у фебруару 2022. године, затекао их је у Шпанији.

Елизабет је тек завршила двогодишње студије илустрације на Факултету ликовних уметности „Сан Телмо" (Escuela de Arte San Telmo), када јој се Јевгениј придружио и почео да ради на даљину за руско-украјинску фирму.

Дозвола боравка у Шпанији се ближила истеку, а како су се европске границе убрзано затварале за Русе, одлучили су да се преселе у Србију.

„Никада пре нисмо били на Балкану, али смо чули да су границе отворене, лако је основати фирму и средити папире", прича Јевгениј.

У Србију су се доселили на пролеће 2022. године и изнајмили стан на Новом Београду, где су провели првих месец дана.

Спуштајући опушак у импровизовану пикслу, белу шољицу за кафу, Елизабет се присећа да је била „одушевљена и врло инспирисана".

„Тих дана сам често цртала београдске блокове", прича док ми показује мала уља на платну и аквареле, настале у протеклих годину и по.

Затим су се преселили у Скадарлију, београдску боемску четврт начичкану кафанама, где у задимљеним салама сваке вечери свирају тамбураши.

Док су цене кирија у Београду вртоглаво расле, мали ненамештен стан у центру града, који дуго није реновиран, испоставио се као најјефтинија опција.

Јевгениј је, као некадашњи студент менаџмента, дошао на идеју да покрене сопствени бизнис. Напустио је претходни посао, основао фирму и почео да се бави организацијом догађаја.

„У Србију се досељавало све више Руса, а ја сам видео прилику на тржишту, да тој новој публици понудим културне садржаје", каже.

Србија је од почетка рата постала нови дом за хиљаде Руса - према подацима МУП-а, између фебруара 2022. и априла 2023. године у земљу је ушло више од 370.000 руских држављана.

Једна је од земаља у које Руси лако могу да емигрирају: не треба им виза, туристички могу да бораве до 30 дана, визаран се толерише, а многи се региструју као предузетници, како би остварили право на боравак.

У мају 2023, близу 30.000 Руса имало је одобрен привремени боравак у Србији, речено је тада из МУП-а за ББЦ.

На његов позив, руски музичари и уметници, који су јавно изразили антиратни став, наступали су у неколико градова Србије.

Међу њима су биле познате руске музичке групе Анакондаз и Каста, као и песници и писци Виктор Шендерович, Дмитриј Биков и Вера Полозкова.

Иржански су у почетку имали мало пријатеља у Београду, али су убрзо упознали Пјотра Никитина, једног од оснивача Руског демократског друштва (РДД).

„Знао сам да организују антиратне протесте, неколико пута сам и отишао", каже Јевгениј.

Ускоро су активисти и симпатизери РДД-а, пред почетак концерата и књижевних вечери које је Јевгениј организовао, делили летке, сакупљали новац за помоћ украјинским избеглицама и обавештавали заинтересоване о антиратним протестима које су од почетка руске инвазије редовно организовали у Београду.

Јевгениј је простор за концерте и књижевне вечери изнајмљивао у Дому омладине и Центру за културу „Влада Дивљан" у Београду - оба су државне институције.

Међутим, када је крајем августа проглашен претњом по националну безбедност, врата су почела да се затварају.

„Неформално ми је речено да не можемо да наставимо сарадњу", каже Јевгениј, иако су сви зарађивали од продаје карата.

Погледајте видео: „Побегла сам од рата у осмом месецу трудноће"

Уочи одласка

Иржански су јуна 2023. године продужили боравишне дозволе на још годину дана.

Међутим, већ у августу, један разговор у полицији променио је све.

Одговарао је на питања о фирми, али и о његовим контактима у Србији - са Амбасадом Русије, Руским домом и појединцима.

Каже и да су му показивали „фотографије неких људи", за које додаје да „не зна ко су" и да их „у животу није видео".

„На крају су ме обавестили да сам проглашен претњом по националну безбедност, да је боравак отказан, добио сам забрану уласка у Србију на 12 месеци и рок од 7 дана да напустим земљу", додаје.

Неколико дана касније, Елизабет је такође добила отказ боравка, али није проглашена претњом, нити јој је забрањен улазак.

Иржански су уз помоћ адвоката уложили жалбу на решење МУП-а, а исход и даље чекају.

Двапут су се обраћали и Управном суду, како би тражили одлагање извршења одлуке, али су после друге одбијенице одлучили да спакују кофере.

У данима пред селидбу, пар распродаје намештај и неке од Елизабетиних слика.

Преостале ствари планирају да превезу у Црну Гору у првој недељи октобра.

Већина је већ по коферима и кутијама. На једној гомили су псеће играчке.

Ноно пропиње малено тело, краде једну и трчи да се поигра са Дартијем.

Док Елизабет и Јевгениј пакују преостале торбе, пси се безбрижно отимају око лоптице, не слутећи да их ускоро чека ново поглавље у животу.

*

Владимир Волокхонски и Пјотр Никитин такође су се жалили на одлуку МУП-а, којом су проглашени претњом по националну безбедност Србије.

И они још увек чекају исход жалбе.

Волокхонски ових дана пакује кофере и одлази у Немачку. Никитин, који у Србији има породицу и стални боравак, за сада остаје у Београду.

Поглејдате видео: Браћа по крви - унутар српског проруског покрета

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]