You’re viewing a text-only version of this website that uses less data. View the main version of the website including all images and videos.
Србија, позориште: Преминуо Јагош Марковић „аутентичан и даровит стваралац који није подилазио диктатима трендова"
Јагош Марковић, један од најутицајнијих позоришних редитеља на Балкану и добитник бројних струковних и фестивалских награда, преминуо је 22. септембра у 57. години.
„Марковић је био аутентичан и даровит стваралац, који није подилазио диктатима трендова и који је јединственим рукописом стварао позоришна чуда набијена енергијом, маштом, духовитошћу и вишим поетским истинама", објављено је на сајту Народног позоришта у Београду, чији је био редовни члан 15 година.
У овом позоришту је режирао неке од најзначајнијих представа, домаћих и светских великана: „Хасанагиницу", „Госпођу министарку", „Покондирену тикву", „Др", „Антигону", „Ожалошћену породицу", „Магбета", „Урнебесну трагедију", „Учене жене", као и опере „Пепељуга" и „Фигарова женидба".
Радио је у многим градовима некадашњег југословенског простора - у Подгорици, Тивту, Ријеци, Сплиту, Дубровнику, редовно запажене и хваљене представе.
После распада Југославије, био је први српски редитељ који је радио на Дубровачким љетним играма у Хрватској, са представом „Ромео и Јулија", 2014.
„Умро је један велики уметник, веома сам тужан и погођен", каже драмски писац Синиша Ковачевић за ББЦ на српском.
Ковачевић се и на Твитеру опростио од колеге.
„Мали растом, велику је сенку правио Велики Јагош. Толико велику да се у њу склоне сви који и воле и живе позориште.
„Спавај са миром, покривен белим крилима, окружен пријатељима и јунацима којима си давао људска срца и у којима смо се препознавали. Нек ти Бог да рајско насеље".
Глумац Сергеј Трифуновић је последњи поздрав Марковићу написао на Фејсбук профилу.
„Драги предивни лудаче: оно што смо једном радили, била је твоја најбоља представа и моја најбоља улога.
„Оно што смо други пут радили, могла је да буде најбоља представа коју је ико на овим просторима видео", написао је Трифуновић, који је играо у Марковићевој представи „Породичне приче".
„Где су два, ту су и три: оно дакле, што ћемо радити трећи пут, биће спектакл које небо не памти…. путуј, барбарогеније, путуј кући с анђелима".
Ко је био Јагош Марковић?
Јагош Марковић је рођен 1966. године у Подгорици.
Режију је дипломирао у 21. години на Факултету драмских уметности у Београду.
Током каријере је режирао више од педесет представа.
Међу њима су „Скуп", „Богојављенска ноћ", „Говорница", „Сумњиво лице", „Уображени болесник", „Тако је ако вам се тако чини", „Врат од стакла", „Путујуће позориште Шопаловић" у Југословенском драмском позоришту, затим у Атељеу 212 „Породичне приче", „Господа Глембајеви", „Јесења соната" , али и широм региона.
У ријечком Хрватском народном казалишту Ивана пл. Зајца „Галеб", „Филумена Мартурано" и оперу „Kармен", као и представу „Лукреција о бимо рекли Пожерух" за Ријечке летње ноћи.
У Сплиту је режирао „Учене жене" , у Тивту „Хасанагиницу" и представе „Тартиф", „Хекуба" Црногорског народног позоришта.
Међу бројним признањима које је добио су Награда Бојан Ступица, Награда ослобођења Београда, Тринаестојулска награда за свекупан допринос стваралаштву Црне Горе, Награда Мића Поповић, више Златних Ћурана и Стеријиних награда.
Од славног уметника су се опростили многи на друштвеним мрежама.
Како је говорио Јагош Марковић?
- Одрастао сам у позоришту и у њему оседео. Остајем захвалан за све што ми је дало и за уточиште које ми пружа. Као храм безбедан од недаћа света. У њему је увек исто, константно присутан ред и поредак. Када почне проба сви ми међу собом знамо и које генерал и ко је водник.
лист Политика
- Никад више приче о вери, и никад мање опроста, самилости. Медији „ударају" црне хронике док не отупи и задњи атом човечности у нама, и док емпатија потпуно не нестане. Таблоиди афирмишу поделе на „нас" и „њих", на два ратна „табора", нигде да неко делом покаже неки људски чин. Али, ко смо ми да иком судимо? Зато та Госпава са дна каже: „Kад видим како изгледају поштени, фала Богу што сам курва. Водите ме одавде нек ми суде, па у затвор, међу праве људе".
О представи „Чудо у Шаргану", за лист Данас
- Што се стварности тиче, надам се да ћемо престати да кукамо, да ће свако преузети одговорност за свој дан, да се пресабере где је погрешио, почевши од мене… јер ваљда је то слобода и одговорност и то иде једно са другим".
Интервју за Н1
- Грађански Београд, онај сада тихи, што га нема по пријемима и фотосима са банкета после модних ревија и не знам каквих већ скоројевићких корзоа за приказивање, онај Београд што чита књиге, који ужива у добрим преводима, ког је стид да буде део општег социјалног неукуса, онај разочарани Београд, честити, који зна шта је дата реч, који има меморију а ипак прашта, који је некада стајао у редовима испред Kинотеке због Висконтија и Бергмана и Тарковског, који је волео и памти Неду Спасојевић, на пример, који нема новаца сада, али је духом замашан, тај Београд зна колико боле Глембајеви на више разина.
О представи „Господа Глембајеви", за Време
Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]
