Религија и породица у Србији: Шта верске заједнице мисле о вантелесној оплодњи

Катја и Марко* већ четири године покушавају да добију дете.

Прошле зиме ишли су на поступак вантелесне оплодње (ВТО), али без успеха.

Стресан период борбе за потомство овом пару додатно је закомпликовало када је недавно Марко на интернету чуо поруку православног свештеника који каже да је ВТО „грех који се може изједначити са абортусом".

„Видео сам то на неком клипу, јер некад гледам те из православне цркве и један монах са манастира Острог је причао да они не подржавају и да људи не схватају колико је то велики грех.

„То ме је нагнало на размишљање да би то требало да се испита, пошто смо верујући људи", каже Марко, менаџер из Београда.

Поступак биомедицински потпомогнуте оплодње, како се стручно назива, једна је од техника која може помоћи људима са проблемом неплодности да добију бебу.

Верске заједнице се различито односе према овом питању.

Маркове дилеме додатно оптерећује то што Српска православна црква (СПЦ) нема јасно изражен став о вантелесној оплодњи, а у Србији је 81 одсто људи православно, према подацима са последњег пописа.

Српска православна црква месец дана није одговорила на питања ББЦ-ја на српском о овом биоетичком питању, а различити свештеници објављују често супротстављена мишљења.

Маркова вереница Катја нема дилему о моралној исправности тог поступка, али се труди да заједно дођу до решења.

Док седе једно до другог, она истиче да је дете благослов и да је медицина само ту да помогне.

„Доживљавам сва медицинска достигнућа као Божију руку која помаже људима за остварење потомства и, да нема Божије воље, ништа од тих процеса не би постојало, не би постојала ембриологија", каже 35-годишња Катја.

Шта је вантелесна оплодња?

Вантелесна оплодња обухвата све технике и случајеве када се спајање јајне ћелије и сперматозоида изводи ван организма жене, односно у лабораторији.

Александар Стефановић, директор Клинике за гинекологију и акушерство (ГАК) у Београду, у ранијем разговору за ББЦ на српском објаснио је да постоје два начина вантелесне оплодње.

„Техника оплођења in vitro подразумева да се помешају јајне ћелије и сперматозоиди, потом се оплођење у лабораторији врши спонтано - што је класична метода вантелесне оплодње (ИВФ).

„Такође, сперматозоид може директно да се убризга у јајну ћелију (ИСЦИ метода)", рекао је доктор.

Да би дошли до овог корака, додаје, лекари морају да имају расположиве мушке и женске полне ћелије у одговарајућем броју, које се добијају различитим начинима.

„Ако је оплођење у лабораторији успешно, следи враћање ембриона у материцу три или пет дана након оплођења", наводи.

Потреба поступка вантелесне оплодње може доћи са женске или мушке стране, као и због оба партнера.

ИЗ СПЦ опречни ставови

Из Српске православне цркве се нису огласили ни после више мејлова и бројних телефонских позива.

Од раније је познат став Сабора ЦПС, црквене скупштине, да се противи абортусу сматрајући га чедоморством, али нису против савремених метода добијања потомства.

Без институционалног оквира, верници добијају различите поруке од различитих свештеника.

„Гледајте на који год можете начин да дођете до вашег потомства, да је то благословено, борите се за вашу децу, јер се борите за живот.

„Неко каже та деца која су добијена, они нису деца, ма немој, све је створено од људског ДНК, оно што је Бог створио, нико не може да створи нешто ни из чега, осим Бога", каже у видео отац Предраг Поповић, чији канал на Јутјубу има више од 260.000 пратилаца.

„Оставите се приче да вантелесна оплодња није благословена и тако даље, ако мене питате СПЦ се није огласила да ли је благословена, али ја благословим свима како год знају и умеју да дођу до своје деце", каже овај свештеник.

Постоје и супротни ставови који тврде да се вантелесном оплодњом остварује „масовно убијање нерођених људи", јер буде оплођено више јајних ћелија.

„Деца која су вишак бивају замрзнута, на њима се врше експерименти…, коначно бивају бачена, као медицински отпад.

„И многа од оних која бивају усађена у материцу `не приме се`, ту умиру. Вантелесном оплодњом деца бивају рођена, често, уз жртвовање многе њихове браће и сестара", став је протојереја Јована Пламенца.

Са редовног заседања 2013. било је биоетичких ставова - поручено је свим епархијама СПЦ да оснивају фондове за подршку породицама са више деце и да превентивно спречавају пошаст неморала, наркоманије, порнографије и свих других патогених појава.

Држава гласно подржава

Србија активно ради на промоцији вантелесне оплодње, а о трошку државног фонда могуће је да је пробају жене старости до 45 година.

Држава плаћа до три покушаја вантелесне оплодње.

Министарство здравља је заједно са невладиним организацијама основало Центар за вантелесну оплодњу како би се пружиле све потребне информације и подршка свима који покушавају да постану родитељи.

Центар за ВТО се налази у улици Кнеза Милоша 6 у центру Београда и отворен је радним данима од 9 до 15 сати, а постоји и бесплатни национални број за сва питања: 0800 333 030.

Супротстављени ставови државе, лекара и Цркве уносе конфузију појединим паровима који се боре са неплодношћу.

Заинтригиран и донекле збуњен, Марко је наставио да претражује на Гуглу текстове о ставу верских заједница, али није још разговарао са свештеником.

Он има 49 година и дете из првог брака, док Катја нема деце.

„Нисам сигурна колико ставови цркве који су формирани у прошлим временима могу да се примене на сваки појединачни случај и сматрам да су околности сада значајно промењене од индустријализације, стресова, стила живота.

„Статистика показује да је у садашње време много већи проценат парова који природно не могу да се остваре као родитељи", каже Катја, запослена у приватној фирми.

Неплодност је болест мушког или женског репродуктивног система када није могуће остати у другом стању после најмање 12 месеци редовних незаштићених сексуалних односа.

Неплодност погађа милионе људи у свету и има велики утицај на породице и заједнице, наводи Светска здравствена организација.

У просеку сваки шести човек у репродуктивном животном добу се суочи са тим, процењује се.

Шта кажу Грчка и Руска православна црква?

Ставови Грчке и Руске православне цркве доступни су јавности и обе су начелно против вантелесне оплодње.

„Са православнога становишта, морално су недопустиве и све врсте вантелесне оплодње, које подразумевају припремање, чување и намерно уништавање 'сувишних' ембриона.

„Морална осуда абортуса управо се и заснива на признавању људског достојанства ембриона", наводи се на сајту Православни родитељ став руских црквених великодостојника.

У допустива средства медицинске помоћи спада вештачка оплодња полним ћелијама мужа (мисли се на инсеминацију), јер она не ремети целовитост брачног савеза, суштински се не разликује од природног зачећа и реализује се у контексту супружничких односа, став је Руске православне цркве.

На другој страни, Грчка православна црква и инсеминацију међу супружницима сматра спорном, не са етичког становишта, већ због тога што се зачеће „врши механички, без физичког спајања".

„Без обзира на то што служи светој сврси добијања потомства, на крају се почетак новог људског бића остварује кроз хладан вештачки процес лишен светости, у коме родитељи нису ни сједињени, нити су заједно, па чак ни присутни", наводи се на сајту Епархије шумадијске став митрополита Николаоса изнетог на заседању Грчке православне цркве 2014.

Катја и Марко нису ишли на поступак инсеминације, јер су им поједини лекари саветовали да је то „губљење времена".

„Већи је проблем мањи проценат успешности", каже Марко.

Шта је инсеминација?

То је постављање сперме директно у материцу помоћу малог катетера, наводи се на сајту Универзитета Џон Хопкинс.

Додаје се да је сврха ове процедуре побољшање шансе за оплодњу повећањем броја здравих сперматозоида који доспевају у јајоводе када је жена у најплоднијој фази.

Истиче се да ова метода помаже паровима који не могу да остану у другом стању, истополним женским паровима који користе сперму донора, као и женама без партнера које желе да добију дете помоћу сперме даваоца.

Инсеминација није много инвазивна и јефтинија је од вантелесне оплодње, а обавља се током овулације.

Катја и Марко су први пут потражили лекарску помоћ гинеколога и уролога пре две године.

„Поступак је трајао мало дуже, јер ми оплођене јајне ћелије нису одмах враћене, већ се због полицистичних јајника сачекало два месеца и тек онда су убачене и то се зове криоембриотрансфер, јер су пре тога залеђене", описује Катја двомесечни процес компликованим терминима.

Цео поступак такозване ин витро оплодње водили су у приватној клиници, што их је коштало око 3.000 евра.

Дванаест дана су чекали резултат.

Дане испуњене надом заменио је разочаравајући одговор, али нису одустали од жеље за дететом.

„Нисам размишљала о напору, знала сам из искуства других људи да је прилично непријатно.

„Искрено, очекивала сам да ће бити много непријатније него што је било, трајало је и краће него што сам очекивала", каже Катја.

Најтеже јој је било последњег дана пред вађење јајних ћелија када је имала јаке болове, снажније од предменструалних болова.

„Ако узмемо у обзир шта је циљ свега тога, није нешто претерано", додаје она.

Било је промена расположења и физичких промена, додаје њен вереник.

„Утицали су и хормони.

„Није то лак процес, у психолошком и физичком смислу за њу", каже он помало забринуто.

Поступак подразумева и хормонску терапију којом се стимулише стварање више јајних ћелија у организму.

Психолошки ролеркостер

Доктори су им рекли да су међу малим процентом људи који немају „посебан разлог" за стерилитет, што није било утешно.

Третман неплодности се често описује као емоционални ролеркостер кога чине циклуси наде и разочарења.

„Неверица, порицање, туга, страх, неповерење, па чак и непријатељство представљају реакције на дијагнозу неплодности", пишу три ауторке психолошке студије Када рода неће да слети.

„Треба имати у виду да пре него ли се парови уопште одлуче и започну ВТО, већина њих је годинама уназад на неки начин третирала проблем неплодности, што заправо говори о томе да стрес постаје хронична појава."

Додатни стрес је фаза доношења oдлуке о почетку лечења неплодности кроз процес ВТО, јер подразумева суочавање и мирење са чињеницом о немогућности природног зачећа, као и препуштање одлукама медицинског особља о важном и интимном делу живота сваког појединца", наводи се у књизи ауторки са Филозофског факултета у Нишу, уз подршку Фонда за науку.

Као православни верници, Катја и Марко и даље повремено одлазе у цркву и обилазе манастире.

Окретање религији је честа појава код парова који се суочавају са неплодношћу, пише у књизи Кад рода неће да слети - психолошки аспекти неплодности.

„Људи се окрећу религији да би објаснили животне околности и догађаје, посебно оне ван домена њихове контроле.

„У зависности од нечијег схватања Бога и процена себе, религија може бити извор снаге и утехе, али и извор интензивног стреса и кривице", пише у монографији која је израђена у сарадњи са Фондом за науку.

Зашто СПЦ ћути?

Српска православна црква не доноси документе на нивоу Сабора или Синода који би имали обавезујући став за вернике, па тако не постоји ни званичан став по питању вантелесне оплодње, каже верски аналитичар Владимир Вељковић за ББЦ на српском.

„У црквеним медијима се износе различити ставови, али ипак преовлађује негативан став према овом питању.

„Обично се прави разлика кад је реч о методама вантелесне оплодње, метода ин витро се оцењује као потпуно неприхватљива са становишта Цркве, док је мало позитивнији став према методи ин виво", каже Вељковић за ББЦ на српском.

То наводи православне вернике да саслушају мишљења, па да „по сопственој савести одлуче" како ће да се понашају, додаје.

Далеко јасније ставове црквени великодостојници износе о идеолошко-политичким питањима, попут питања статуса Косова или родно сензитивног језика.

„Међутим, пастирски приступ верницима је много мање заступљен у СПЦ, практично и не постоје ставови који би омогућили верницима да усагласе лични живот са тим.

„Не очекујем ни да ће га бити у скорије време", каже Вељковић.

Да би се формирао пастирски став, потребно је да се консултују теолози, правници, али и озбиљни медицински и научни извори, што Католичка црква практикује, додаје.

„Пастирски приступ подразумева и већу одговорност клера.

„Такав приступ би подразумевао да смо ми као друштво и држава и иначе сређени, међутим, у оваквом друштву се не поштују многе норме, чак ни правне које су обавезујуће", каже аналитичар.

„И чињеница да из СПЦ нису удостојили одговора показује да њима не пада на памет да се понашају одговорно."

Који је став Католичке цркве?

„Оно што је могуће извести, не значи да је и добро", каже дон Александар Нинковић, теолог и католички свештеник.

„Савремена наука отвара многа поља, али то не значи да су нове могућности моралне и корисне за човека, па у складу са тим посматрамо и медицински потпомогнуту оплодњу на различите начине", каже Нинковић, иначе ваздухопловни инжењер.

Католичка црква се деценијама бави биоетичким питањима и исписани су томови књига који представљају јединствен став католика у читавом свету.

„Човек је биће заједнице.

„Брак у цркви постоји да би ојачао ту заједницу и на другом месту истиче се значај прокреације - стварања новог живота", каже Нинковић.

Католичка црква се противи вантелесној оплодњи, јер на прво место ставља „дигнитет људске особе", а сматрају да нови живот настаје у тренутку зачећа.

„Методе које се код нас користе су морално неприхватљиве за Цркву.

„На првом месту, те методе одвајају основни елемент брака и људског дигнитета да човек настаје у заједници мушкарца и жене, без учешћа треће особе", каже Нинковић.

За католике постоји низ проблема, од добијања јајне ћелије и сперматозоида мастурбацијом, која се сматра блудничењем и грехом.

„Жена се бомбардује хормонима да би на неприродан начин избацила јајне ћелије које се после скупљају и ту почиње проблем, јер се не врате све.

„Један од основних проблема је што их из руку Божијих предајемо у руке доктора који ће да процени који ће од тих ембриона да се врати назад."

По учењу Католичке цркве, човек је људско биће од тренутка зачећа и спајања јајне ћелије и сперматозоида, са свим правима.

„Лекар бира, то је као смртна казна, неког ће да осуди на живот, неког на смрт."

Поред замрзавања ембриона, посебно им је проблематично ако су полне ћелије од давалаца, а не од супружника.

Постављају питање и економске исплативости, јер сваки поступак кошта неколико хиљада евра, а успешност варира, док у Србији често недостаје новац за лечење рођене деце.

„И то је питање морала и биоетике.

„Црква разуме потребу и жељу људи да имају биолошко дете, али постоји много начина да се човек оствари као родитељ, попут усвајања", каже Нинковић.

Проценат успешности третмана ВТО окончаних живорођеним бебама варира од старости мајке:

Подаци за 2019. Британске здравствене службе

За Католичку цркву је проблематично и замрзавање ембриона и оплодња у случају смрти партнера, јер „нико не пита децу желе ли да буду сирочићи".

Свештеник критикујe и закон који је пре неколико година усвојен у Србији и омогућава да, уз писмени пристанак, парови поклоне ембрионе другом пару.

„То је твоје дете које ће се родити можда у другој жени, са твојим ДНК-а, плавим очима, ушима.

„Отвара се и огромна могућност за манипулацију и продају ембриона у медицинске сврхе", каже Нинковић с којим разговарам у згради Београдске надбискупије.

Верницима који би инсистирали на сопственом детету, поручује да „потреба није оправдање".

„Црква не може ником ништа да забрањује, она је ту да подучава шта се дешава и које су консеквенце дела које човек чини.

„Бог нам је дао закон да се не убијамо, па се убијамо на сваком ћошку", каже Нинковић.

Какав је став ислама?

Мање ригидан.

Муна Јусуфспахић је магистарка исламске теологије и наставница у средњој исламској школи - медреси, чије су учионице у згради поред једине преостале београдске џамије на Дорћолу.

Муна на арапском значи зеница ока, нешто јако драгоцено.

У исламу је све дозвољено, осим ако је верским текстовима јасно забрањено, започиње причу жена која потиче из чувене београдске муфтијске породице - муфтије су били њен отац и два брата.

„Поступак вантелесне оплодње је дозвољен у одређеним ситуацијама, када није успело на друге начине, али не треба отићи испрва.

„Кад видите да нема другог излаза, у тим ситуацијама је дозвољена, али мора да буде од супружника, а не да позајмимо јајну ћелију или сперматозоид од других", каже Јусуфспахић.

Ванбрачни односи су у исламу забрањени, док секс у брачној заједници није грех, већ за то дело постоји и награда, појашњава.

Док разговарамо, чита ми стихове из Курана на арапском и преводи ентузијастично и са широким осмехом који уоквирује црна марама.

„Није дозвољено да неко други носи моје дете, такозвано сурогат мајчинство, јер су посебне везе између мајке и детета.

„Посланик је рекао да је мајка та која има џенет, односно рај", каже.

Важност мајчинства и жене у исламу илуструје ми причом из живота посланика Мухамеда, кога су ученици питали кога треба највише поштовати, а он одговорио мајку.

На другом месту навео је исто мајку и на трећем поново мајку.

„Три пута мајка, па тек онда отац. Она се мучила и дојила, а по Курану ми треба да дојимо две године", каже мајка двоје деце.

Истиче незаменљиви значај мајчиног млека и за телесно и ментално здравље детета, као само једну од модерних научних схватања која су давно записана у муслиманским верским књигама.

„Ислам није религија, то је стил живота", каже она.

Зато јој је, додаје, од вере далеко важнија примена у пракси.

„Нисам за то да се религија завршава у џамији или богомољи, а чим изађеш напоље ти одеш и кунеш, бахато се понашаш, а унутра си страствени верник", описује Јусуфспахић.

Говорећи о репродуктивном здрављу, ова теолошкиња напомиње да муслимани верују да је „прва божија објава била учи" и да она подједнако важи и за жене и мушкарце.

„Бог није рекао `покриј се, стави мараму`, нити је прво рекао `иди клањај` и `моли се`, примарно је да учимо.

„Не само Куран, него да учимо све, да ни за једну науку не кажемо да нема вајде или да је досадна", напомиње Јусуфспахић.

Тако треба приступати и свим болестима, јер је обавеза муслимана да чувају здравље и тело као дар од Бога.

„Посланик каже за сваку болест има лека, то значи да не смемо да одустанемо, морамо да тражимо лек и да се лечимо.

„Болест да гледамо као искушење и тест, али у исто време да се бавимо науком и тражимо лек за то стање, да се не препустимо и не губимо наду", каже она, додајући да кроз ту призму ислам гледа и борбу за потомство.

„Ти за сваку ствар у свом животу мораш да се бориш, а борба са самим собом је највећа борба", каже Јусуфспахић.

На том трагу су и православци Катја и Марко.

Марко би и даље највише волео да дете добију „природним путем".

Катја га разуме, иако мисли супротно.

„То је неки страх, јер кад би се десила нека болест потомства, он би то повезивао са неодобравањем верске заједнице за поступак и то онда представља додатни терет", каже она.

На питање да ли би поново ишла на вантелесну оплодњу, Катја одговара: „Да, да, да".

„Човек треба да исцрпи све могућности колико његов организам допушта и колико њему прија, тек на крају бих разумела као Божију вољу ако нисмо предодређени да имамо потомство."

* Имена у тексту су измењена због поштовања приватности

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]