Балкан и религија: Језуити из комшилука у католичком манастиру у центру Београда

Готово да нема становника Београда који понекад не пролазе Македонском улицом од Радио Београда, поред Политике до Дома омладине.

Малобројни, међутим, застану после паркинга и књижаре и успут обрате пажњу на натпис на броју 23.

На потамнело златној плочици пише Црква светог Петра Богородица београдска.

Заклоњеност с улице и изостанак високог торња, учинили су ову католичку цркву готово неприметном.

Архитекта је Загрепчанин Јурај Денцлер, који је пројектовао и неколико исусовачких цркава у главном граду Хрватске.

„Шта је могао направити у овој гужви зграда, направио је", каже поглавар - патер супериор Маријан Штајнер уз осмех.

Језуити су припадници једног од најмоћнијих католичких редова Дружбе Исусове, познати и као исусовци.

Као што цркву током године скрива крошња дрвећа и зеленкаста капија и рад читавог реда обавија доза мистерије.

Црни папа

Многи не знају да је актуелни папа Фрања језуита и да је он први припадник овог реда на челу Католичке цркве.

Најбројнији ред католичких свештеника, ове године обележава 400. годишњицу како је њихов оснивач Игњасио Лојола проглашен за свеца и 500. годишњицу његовог обраћења - откако се посветио вери.

Критике да имају превелику моћ унутар Католичке цркве прате их вековима, због тога је у 18. веку папа Клемент Четрнаести једно време забранио њихов рад.

Поглавар језиута назива се супериор генерал или колоквијално Црни папа, због моћи коју су имали у прошлости.

„То су приче постоје три папе, један је бели - то је папа Фрања, постоји црвени то је кардинал који је први до папе, најмоћнији и трећи је генерал исусовачког реда, црни папа.

„А садашњи папа је постао папа а да није био генерал исусовачког реда", каже Штајнер.

Основали прву гимназију у Београду

Исусовци су одавно у Србији.

Први пут су стигли крајем 16. века из Дубровника и са Пага, заједно са трговцима тада моћне Млетачке републике којој је припадао добар део хрватског приморја.

Већ 1613. исусовци у Београду оснивају и воде прву гимназију на Балкану, која ће у почетку имати 32 ђака.

Услед освајања Османлија 1632. године, свештеници се повлаче, а школа престаје са радом.

У неколико наврата су се враћали и одлазили, последњи пут 1929.

Тада купују старинску градску кућу у Македонској и граде цркву у дворишту.

Ту грађевину са лепим доксатом - испупченом озиданом терасом са уличне стране, подигао је, 1845. године Јован Стејић, лични лекар кнеза Милоша, који се сматра једним од оснивача српске медицине.

Стејић је био заговорник, много касније популарне, макробиотике, а 1850. саставио је медицински уџбеник „Антропологија или наука о човеку", као и књигу моралних и практичних подука „Сабор истине и науке".

У некадашњем дому просветитеља, данас је простор за живот католичких монаха - патера.

У дворишту су за само три месеца 1933. подигли цркву.

Осам година касније већ је била оштећена.

Током нацистичког бомбардовања 6. априла 1941. две бомбе су погодиле богомољу, а једна је експлодирала.

Ипак, плафон и олтар нису се запалили, што су верници приписали чуду иконе Богородице Београдске и Срца Исусовог.

„Тако се догодило да је то била једина римокатоличка богомоља која је истински поделила судбину српског народа", писала је тада Политика.

Богородица београдска

Икона Мајке Помоћнице сматра се важном реликвијом ове цркве и налази се у централном олтару.

Слика Богородице је стигла као дар из баварског града Пасау у 1718, вероватно Дунавом.

„То је копија Лукаса Карнаха, познатог немачког ренесансног сликара, који је сликао посебно духовне мотиве, а један од главних је Богородица са дететом Maria Hilfe, заправо Марија помоћница", описује Штајнер показујући ка зиду.

На слици и Исус и Марија имају златне круне, али оне су накнадно додате.

„Кад су Турци освајали Београд, патри исусовци су бежали у Срем у Петроварадин са сликом, на Текије крај Сремских Карловаца и она се опет враћала натраг.

„Коначно је 1934. враћена у Београд", додаје.

У мањем левом олтару налази се скулптура Исуса како да је кључеве раја Светом Пeтру, једном од 12 ученика кога Католичка црква сматра првим папом.

По хришћанском веровању, он стоји на вратима раја.

Изнад клупа за вернике на ступовима налазе се браон дрвени рељефи који приказују последње сцене из Исусовог живота радила је Лојзика Улман, хрватска уметница.

Како каже Штајнер, цркви недостају оргуље које су биле ту до пре неколико година.

Он је завршио најпре Музичку академију у Загребу, затим студије филозофије и теологије у Риму и Инзбруку.

Био је професор на теологији Филозофског факултета Дружбе Исусове у Загребу, који баштини традицију језуитског универзитета још од 17. века.

Исусовци често у мисионарском раду користе и уметност, не само музику, већ и сликарство и позориште како би приближили учење људима.

Са њима је дошао један нови тип калуђерског живота - не живе повучено, него усред света.

Патер, поред хрватског, говори немачки, италијански, енглески и латински.

Поред проповедања вере, исусовци раде и као писци и научници, воде и Ватиканску опсерваторију.

Укључени су и у саветовалишта, центре за младе, као и за помоћ избеглицама.

На истој адреси у Македонској 23 је смештена и хуманитарна организација Jesuit Refugee Center, језуитски центар за избеглице.

У Македонској годинама био једини егзорциста у Србији

До пре десетак година у овој цркви као жупни викар радио је и патер Иван Винков, тада једини лиценцирани егзорциста у Србији.

Магистрирао је на тој теми, написао књигу и једини је, пре одласка у иностранство, имао дозволу Ватикана да ради те обреде.

„Ми смо у једној ситуацији у којој духовно стање није на завидној висини и ти можеш причати о сексу на све стране и нико се неће шокирати, а ако почнеш причати о ђаволу, ти си заостао или си смештен у категорије људи који нису баш неке развијене свести", рекао је Винков за Време.

Рођен је у Бачком Брегу, школовао се у родном месту и Сомбору, а студије машинства уписао у Новом Саду.

Окушаo се у борилачким вештинама као младић, а бави се и музиком и сликарством.

Описујући ђавола, рекао је да „он има три велике слабости: екстремну нарциосидност и егоизам, не схвата феномен љубави и зато му је жртва страна и не подноси праву науку".

Комунистички период

Љубица Жуна живи у Београду скоро 40 година и редовно долази у ову цркву за коју је и емотивно везана.

Ћерка јој је као мала крштена у Босни и Херцеговини, тајно, а прву причест и кризму у овој цркви.

Кризма је католички обред потврде када неко улази у свет одраслих у вери.

„Мој муж је био војно лице и тад се то није смело, крадом смо то са патером нашим радили увече.

„Тако смо се венчали, тако сам децу крстила", каже верница полутихо на вратима цркве.

Са изазовима у време комунистичких власти суочио се и патер Штајнер.

Језуитима се прикључио 1976, а за свештеника је заређен 1981.

Прву мису је држао у подруму, како каже.

Ипак, не жали се.

Пре две године стигао је у Београд и засад је задовољан.

„Ја сам Загрепчанин, градско дете па се лакше ушалтати у град.

„И у Загребу сам био у нашој великој цркви у центру града, није сеоска жупа па је то лакше", каже Штајнер, док му на реверу црног одела стоји значка испреплетаних иницијала СЈ од латинског Societas Jesu.

Католичка жупа је територијална област којом управља свештеник, попут парохије.

Слање на посебне мисије и путовања део су редовног живота језуита.

Божији маринци

До 26. године оснивач језуита Игњасио Лојола, млади шпански племић, био је „одан коцки, женама, двобојима и оружју", да би после повреде у бици током опоравка доживео духовно просвећење, које ће уз неколико истомишљеника прерасти у Дружбу Исусову.

Када је Игњасио пожелео да сопствено искуство подели са другима, врло брзо је схватио да без школе то неће моћи.

У њему се тако родила одлука да постане свештеник.

Иако је тада већ имао 30 година, отишао је на једанаестогодишњи студије које је завршио на тада најпознатијем уноверзитету - париској Сорбони.

Формално, исусовачки ред је основан 1540. године одлуком папе Павла Трећег.

Данас овај веома утицајни ред окупља 17.000 чланова који су посвећени питањима образовања, људских права и хуманитарне помоћи.

Обавезују се на сиромаштво, честитост - целибат, послушност, и посебну послушност папи у мисијама на које их пошаље.

Иако им се често замера да имају огромну моћ унутар Католичке цркве, они по завету не прихватају да буду бискупи или да се кандидују за то.

„Одмичемо се од служби у цркви које би биле некако водеће, али то не значи да нема исусоваца бискупа.

„На пример, у Африци у неком месту, ако нема довољно свештеника, папа може да нареди неком и биће бискуп, не може рећи не", каже Штајнер.

Због војничке прошлости Игњација Лојоле, али и посвећеном раду на терену језуите зову и Божијим маринцима.

Са нагласком на мисијама и интелектуалним активностима, језуити често раде на маргинама цркве, понекад прекорачујући границе које поставља Рим, писао је новинар Вашингтон поста.

Иако су обавезани на послушност папи неки језуити су поносни што често оспоравају ауторитет.

„Језуити су на границама и у срцу католичке цркве.

„А када радите на маргинама, доћи ће до природног трења са оним што се дешава у центру", Патрик Хорнбек, професор теологије на језуитском универзитету Фордхам у Њујорку рекао је за Вашингтон пост.

Ни за Штајнера критике нису новост.

„Знам како неки мисле и да су против нас", каже смирено.

Лош глас почео је скоро од настанка реда и Латинске Америке где су исусовачки мисионари формирали готово државе у 16. и 17. веку где су покрштавали домаће становништво, подсећа патер.

„У тој држави су организовали живот да је свако имао све, нису обиловали, иако није богаташ.

„Тамо су открили децу силно телантовану за музику, са њима су свирали и организовали им хорове", описује Штајнер.

Те области, такозване Парагвајске редукције су пропале, како каже, због колонијалиста који су се јако противили да им свештеници „отимају злато и порезе".

„Било је главна критика `исусовци су тамо, имају руднике, богате се, зграбили су нам', практично су их оклеветали", истиче Штајнер.

Ни у Европи их нису гледали благонаклоно.

Језуитски колеџи

Сам рад исусоваца који су уз подршку Ватикана отварали школе и факултете по средњевековној Европи, довело их је у близину моћника и владара.

То је створило и завист, наводи патер.

„Световним владарима се није свидело наше подучавање.

„То је било у католичким земљама, они католици, али јако против исусоваца", каже Штајнер.

Слично се догодило и у Хрватској током 19. века, када су постојала бројна противљења њиховом повратку.

Непријатељског односа према њима било је и унутар Цркве.

„До исусоваца, клер није био тако школован, ми смо оснивајући колегије, школе, универзитете и онда поготово одлукама Тридентског сабора, у 16. веку који је одредио строго структурирано образовање свештеника школовање подигли на висину.

„То се односило и на свештенике, да сви морају да заврше факултете и то се некима није свиђало", каже Штајнер.

Игњасио је основао Римски колегијум који је папа Павле Четврти 1556. подигао у ранг универзитета, које је од 1583. године носи име „Грегоријана".

Данас широм света постоје десетине језуитских колеџа који се сматрају престижним у Америци, Великој Британији, Европи, али и Африци и у Јапану.

Образовне установе воде у више од 60 држава на скоро свим континентима.

Ипак, пре десетак година у Немачкој је више од 200 бивших ученика пријавило да су преживели сексуално злостављање у језиутским школама широм земље.

Духовне вежбе

Оно што исусуовце поред велике пажње коју поклањају образовању издаваја од осталих католичких редова јесу и практичне Духовне вежбе, које је прописао оснивач Свети Игњасио Лојола.

„Католик који је отишао криво и жели средити живот и наћи смисао схвативши да је Исус Христ једино благо, а то се постиже молитвом, медитацијом, размишљањем, редовним одласцима на исповест и причешћивања.

„Продубљење хришћанског идентитета и продуховљење", каже Штајнер.

Духовне вежбе подразумевају да се схвати смисао живота, откинути се од грешности или грешне прошлости, наводи патер.

„Схватити да је Исус Христ једино благо мојега живота за кога се исплати и живот дати и живети тако као што је Христ наговешћивао у јеванђељу", каже Штајнер.

Оне имају смисла када направе дугорочну промену у животима људи, не само док су тамо, истиче он.

„Да схватимо да смисао мог живота нису новац, каријера, моћ, већ бити с Христом.

„Неће престати да ради посао, али ће га радити другачије", каже патер.

Он је, као и већина исусоваца у бившој Југославији, део Хрватске провинције Дружбе Исусове.

Духовне вежбе су најснажнији печат исусоваца данас, а прилагођене су могућностима сваког појединца.

Успут се сети лапсуса једног официра из унутрашњости Србије, који је за одсутног патера рекао: „Он није са нама, он је на духовним маневрима", испричао је уз осмех.

Све мање верника

Један од оних који су похађали и основну и средњу језуитску школу је Глоди Бакуликира из Конга, који је у Србију дошао на студије.

Он осам година живи у Београду и део је хора који учествује на богослужењима.

„Језуити бирају да буду интелектуални и то анализирају нама, учење Светог Игњација проповеда живот у складу с Богом, да тренираш себе да живиш у складу са Богом.

„У зависности на ком нивоу је свако од нас, добиће и тај ниво учења и мислим да је то предивно", каже 25-годишњи Бакуликира, носећи кофером с гитаром.

Он је међу странцима који посећују мису на енглеском, недељом у девет.

После ње је служба за домаће становништво.

Иако недељом окупе око сто верника, патер сматра да их је даље много мање него раније.

Ратови деведесетих и исељавање људи, а и пандемија су утицали додатно на то.

„Пред Други светски рат у овој цркви је било годишње преко 200 крштења, то је четири недељно.

„Претпрошле године била су два крштења и то одраслих, деце немамо, жупа стари", истиче Штајнер.

Погледајте видео о свештенику гејмеру

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]