Колумбија: Свештеници који се пробијају кроз ратне зоне Колумбије

Хуан Карлос Барето проучава мапу густих џунгли и река у колумбијском региону Чоко.

Прстом пратећи мапу, он објашњава где наоружане групе постављају мине.

Описује како су заједнице у неким регионима ограничене полицијским часом који су увеле паравојне групе и спречавају становнике да се крећу слободно.

Има области којима доминира левичарска герила, неке друге су заузеле десничарске паравојске, а у неким сасвим трећим за превласт се боре урбане банде.

„Свуда се води рат за контролу", закључује он озбиљно.

Звучи као војни командант који се спрема за битку, али Хуан Карлос Барето није припадник паравојске попут оних које контролишу ову област. Он је бискуп.

У ратним зонама Колумбије, свештена лица као што су бискуп Барето играју другачију улогу од оних у успаваним приградским заједницама.

На првој линији фронта

Они често раде на првим линијама фронта најопаснијих зона Латинске Америке.

У забитим пределима као што је Чоко, они попуњавају рупе које је оставила држава, документујући сукоб и користећи своју улогу да изврше притисак на власти и оружане групе.

„Одлазимо тамо где локалне власти не смеју", каже бискуп Барето.

И будући да троје од четворо људи - укључујући оне који припадају оружаним групама - у Колумбији описује себе као католике, бити свештено лице пружа одређени степен безбедности.

Припадници оружаних група можда немају моралних дилема поводом претњи и убијања људи, али „у једном погледу, они су заиста, заиста католици", објашњава Химена Санчез, директорка за Анде у експертској групи Вашингтонска канцеларија за Латинску Америку.

А то је њихово поштовање према свештеницима, каже Санчез.

Као последица тога, у зонама у којима се активисти суочавају са сталним насиљем, верски лидери попут бискупа Барета уживају одређени ниво заштите која им омогућује да путују у области које су за друге сувише опасне.

„Они разговарају са групама и говоре им: 'Вратите ово дете назад његовој мајци' или 'Немојте убити ону особу'", каже Санчез.

Свештеници се обично понашају као арбитри, „а групе их углавном не убијају, макар не намерно."

Историјски гледано, Католичка црква је у Латинској Америци играла традиционалнију улогу, али било је и на хиљаде такозваних „свештеника активиста" који се боре за права руралних и сиромашнијих становника, чак вршећи притисак на Католичку цркву да се суочи са својом улогом у кршењима људских права почињеним током колонизације Латинске Америке.

Током најкрвавијих година војне власти генерала Пиночеа у Чилеу, Црква је деловала као један од најјачих гласова опозиције и предводила потраге за људима који су нестали у бурним временима.

Седамдесетих и осамдесетих, у Ел Салвадору, Никарагви и Гватемали, неки свештеници преузимали су водећу улогу у залагању за радикалне промене док су овим земљама буктали крвави грађански ратови или револуције.

Сузан Фицпатрик Беренс, историчарка са Калифорнијског државног универзитета, каже да је 1989. године убиство шест језуитских свештеника у Ел Салвадору „шокирало свет" и скренуло пажњу на кризу у региону.

„Видео сам војнике који су убили свештенике у Ел Салвадору.

„Док су заједнице којима су помагали биле насилно тлачене… црквени поглавари су стицали улогу веома артикулисаних бранитеља људских права", каже професорка Фицпатрик Беренс.

Мексико - земља са 95 убистава дневно

У једном од екстремнијих случајева, свештеник Камило Торес се чак придружио левичарској герилској групи у Колумбији.

Али активизам неких свештеника тадашњи папа Јован Павле Други није доживљавао у позитивном светлу.

Његов покушај да заузда њихове активности заузврат је наишао на оштар отпор, а један свештеник је чак цитиран у чланку у Вашингтон посту из 1980. године како каже да „Папа нема јасну представу о реалностима у Латинској Америци."

Привукао га активизам

Стерлин Паласиос каже да га је управо ова врста активизма и привукла свештенству.

Отац Паласиос је одрастао у малом насељу уз реку Атрато у Колумбији, водени пут који вијуга на југ стотинама километара од границе са Панамом.

Током читавог његовог детињства, припадници цркве би често пролазили кроз његово село и помагали његовој заједници, давши му мотивацију пре 24 године да и сам постане свештеник.

И док мештани реку Атрато користе да би се кретали кроз подручје у дрвеним кануима, оружане групе је користе за кријумчарење дроге.

Отац Паласио је постао свештеник у време жестоких сукоба у Колумбији и убрзо је затекао себе како путује том реком да би повратио тела из области којима оружане групе не дозвољавају приступ.

Он би помагао људима да се избаве из челичног стиска оружаних група и предводио стотине сељана који су бежали од насиља у области.

Мексички картели и корона вирус:

Опасно путовање

„Кад сте припадник Католичке цркве, то вам пружа одређену заштиту, али она није апсолутна", каже отац Паласиос.

„Ваш живот је увек у опасности, увек сте трн у оку тих оружаних група."

Али он наставља да посећује заједнице као што је она у којој је одрастао, документујући шта се дешава и скрећући пажњу на кршења људских права.

Хулиа Сузана Мена, лидерка афро-колумбијске организације Кокомасија, каже да су свештеници попут оца Паласија од кључне важности за њену групу да би успела да приступи областима у којима бесни сукоб и потврдила шта се тамо дешава.

У октобру су отац Паласио и други свештеници путовали са браниоцима људских права као што је Мена да би видели је ли све у реду са заједницама које присилно држи заточене у својим подручјима криминална група позната као Заливски клан.

Отац Паласио каже да је њихов главни задатак кад посећују заједнице којима прете оружане групе да „одрже наду у животу".

„Најважнија ствар коју смо постигли у овим областима је да осигурамо да се живот настави", каже он.

„Тај живот је наше највеће достигнуће."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]