Деца и кривична одговорност: Како заштити и заједницу и најмлађе када малолетници почине најтежа кривична дела у Србији

Махом дечаци, углавном из града, често са већим бројем кривичних пријава, обично за крађе и насилничко понашање, уз присутне поремећаје менталног здравља - тако поједностављено изгледа фото-робот деце млађе од 18 година која дођу у сукоб са законом у Србији.

Стручњаци кажу да је међу њима, посебно када се ради о млађима од 14 година, веома мало оних која учине најтежа кривична дела.

„Једном у неколико година деси се да дете млађе од 14 година почини убиство и веома је важно да се овоме посвети велика пажња", каже Нада Шарац, руководитељка Одељења за професионалну обуку у Републичком заводу за социјалну заштиту.

Пажња друштва окренула се ка малолетницима који почине најтежа кривична дела после трагедије у школи „Владислав Рибникар", када је дечак К.К. убио десет другова и школског чувара.

Министарство здравља поставило је питање шта радити са децом која нису кривично одговорна, као што је то био случај са дечаком који је починио масовно убиство.

Одговор је био да треба допунити Закон о заштити лица са менталним сметњама.

Ове допуне, између осталог, подразумевају да би деца млађа од 14 година која почине неко од најтежих кривичних дела и која су због „испољених менталних сметњи опасна по заједницу" могла бити смештена у психијатријску установу, на неодређено време.

При том им се може забранити контакт и са члановима породице.

„Предложене мере нису рестриктивне, већ су мере лечења за некога ко може бити опасан по себе и друге", рекла је министарка здравља Даница Грујичић.

Ипак, поједини дечји психијатри, психолози, невладине организације упозоравају да предложене измене крше низ међународних конвенција и Устав Србије.

Они додају да се овим изменама отвара могућност да се психијатријско лечење наметне деци којој није потребно јер злочин нису починила због менталног поремећаја.

„Психијатрија служи за лечење.

„Она није затвор, нити је замена за оно што правно-казнени систем није решио", каже Тамара Џамоња Игњатовић, професорка Филозофског факултета у Београду.

Из Министарства здравља нису одговорили на питања ББЦ на српском.

Зашто се мења закон?

Министарство здравља саопштило је да је непосредни разлог за измене закона масовни злочин који се десио у Основној школи „Владислав Рибникар".

„Након тога се видело да у постојећим законским актима, у Закону о менталном здрављу из 2013. године, није решено шта радити са децом која нису кривично одговорна", наведено је на сајту Министарства.

Изменама се предвиђа да у психијатријску установу може бити смештено дете које није кривично одговорно, а које је починило тешко кривично дело за које је предвиђена казна затвора од најмање десет година.

Таква дела укључују убиство, силовање и разбојништва у одређеним ситуацијама.

У предлогу измена наводи се да би се у установу смештала деца која „због испољених менталних сметњи представљају озбиљну опасност за друштво".

Дечји психијатри међутим упозоравају да су „менталне сметње" сувише широк термин, који, ако остане у закону, може довести до злоупотреба.

„Овако написан, једини критеријум за смештај у психијатријску установу је претпостављена озбиљна опасност за друга лица", стоји у приговору који је на нацрт Закона упутило Друштво за дечју и адолесцентну психијатрију и сродне струке (ДЕАПС).

Они објашњавају да „дете може бити опасно, али не и ментално поремећено, већ научено или тренирано да буде опасно".

Проф. др Миодраг Станковић, потпредседник ДЕАПС-а, каже да закон мора јасније да дефинише шта се подразумева под „менталном сметњом".

Уз то, додаје, мора се направити разлика између кривичних дела која су почињена под утицајем неког менталног поремећаја, који психијатрија може и треба да лечи, и оних кривичних дела код којих то није случај.

„Деца која имају халуцинације и сумануте идеје не могу сопственом вољом да контролишу те болесне утицаје на своје понашање.

„Психички поремећај не дозвољава да деца могу да организују своје понашање на плански начин у складу са реалношћу. Понашање такве деце је најчешће упадљиво и лако се разликује од уобичајеног", каже Станковић.

На другој страни налазе се, додаје, деца која су у стању да испланирају сопствене поступке, разумеју могућу казну, али и да планирају да прикрију своја кривична дела.

„Њиховим поступцима управљају криминогени мотиви и неизграђене моралне норме, а не болест.

„Та криминогена понашања не захтевају нужно психијатријско лечење, већ првенствено психосоцијалне интервенције од стране друштва", наводи саговорник ББЦ на српском.

Ако би оваква деца била смештана у психијатријске установе, каже професор, онда се враћамо у 18. век, када су криминалци и ментално оболели били заједно заточени.

„Ми не можемо да лечимо некога ко није болестан.

„Мора се пронаћи неко друго решење које не подразумева да мењамо медицину на начин на који се не може променити."

Поред ДЕАПС-а, приговор на нацрт закона поднели су и поједини психолози запослени у здравству.

Психолошкиња Тамара Џамоња Игњатовић, која је заједно са колегама упутила приговоре, каже да психијатрија као служба не може да преузме казнено-поправну улогу.

„Не споримо добру намеру и не споримо да је потребно да заједница буде безбедна.

„Међутим, потребно је наћи институције у којима ће бити могућа рехабилитација и кривично одговорних и кривично неодговорних малолетника", каже Џамоња Игњатовић.

Потреба за новим установама

Друштво дечјих психијатара не одбацује у потпуности предложене измене.

Они истичу да је Србији заиста неопходно да обезбеди смештај за децу која су починила кривично дело „под утицајем великих психичких поремећаја и која не могу контролисати своје расуђивање, емоције и понашање".

У овом тренутку, не постоје такве установе.

Такође, у Србији не постоји ниједан субспецијалиста дечје форензичке психијатрије који би могао да ради са овом децом.

Професор Станковић истиче да се годинама уназад упозорава да је Србији потребна форензичка дечја психијатрија, која би била формирана као посебна установа и где деца не би долазила у контакт са вршњацима са другим менталним проблемима која нису починила кривично дело.

За одрасле пацијенте, који учине кривично дело под утицајем поремећаја, такве установе постоје.

Саговорник ББЦ наглашава да треба водити рачуна о збрињавању деце којој је потребан неки вид психијатријског третмана, а која се тренутно налазе у домовима или малолетничком затвору, и чије ментално здравље може бити додатно угрожено.

Кршење конвенција

Поред приговора здравствених радника, више невладиних организација упозорило је да се предложеним изменама крши Устав Србије, други закони, али и међународне конвенције које је Србија потписала.

По њиховом мишљењу, посебно је проблематично што се овим изменама омогућава да дете буде задржано у психијатријској установи неограничено време, и што је могуће забранити му контакт са члановима породице.

Они у овим тачкама виде доказ да је закон усмерен ка „репресији" а не лечењу.

Овакав нацрт „рестриктивнији је од режима у којем се могу наћи старија деца која су кривично одговорна за своја дела", подсећају из НВО сектора.

Они су затражили од Министарства здравља да још једном размотри одредбе Нацрта и поново отвори јавну расправу о његовом тексту.

„Организације цивилног друштва ће о садржини Нацрта обавестити међународна надзорна тела, тј. Комитет за права детета и Комитет за права особа са инвалидитетом, као и одабране специјалне известиоце УН за људска права, и затражити њихову реакцију", навело је више НВО у заједничком саопштењу.

Након упућених приговора током јавне расправе Министарство здравља објавило је да је прихватило неке од примедби.

Из министарства међутим нису одговорили на питање ББЦ на српском које су примедбе усвојене и како изгледа текст закона који иде у даљу процедуру.

Ни невладине организације које су упутиле приговоре током јавне расправе не знају које су примедбе усвојене, речено је ББЦ на српском у Београдском центру за људска права и ДЕАПС-у.

Породични проблеми и импулсивне одлуке

Током 2022. године скоро 8,000 деце у Србији било је у сукобу са законом зато што је постојала сумња или је било доказано да су починили кривично дело.

Међу њима, 855 деце је било млађе од 14 година, док су остали били старији, односно имали су између 14 и 18 година.

Професор Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију Александар Југовић каже да постоје мале разлике између две старосне групе кад се погледа из каквог окружења деца долазе.

„Проблеми у породичним односима су у највећем броју случајева доминантан фактор", наводи Југовић.

Он међутим додаје да постоји једна специфичност, а то је да се у групи деце старије од 14 година налaзе и они који се придружују криминалним групама.

„Како је јачао организовани криминал, тако смо видели и укључивање малолетника у криминалне групе, што је ретка ситуација за децу испод 14 година.

„Криминалне организације их злоупотребљавају и користе за пренос дроге или оружја, неке облике крађа, јер та деца нису у евиденцији полиције", каже Југовић.

Као и Нада Шарац, и Југовић објашњава да деца млађа од 14 година ретко чине најтежа кривична дела.

„Код деце која су млађа од 14 година, а која направе тешка кривична дела, најчешће се ради о дубоким породичним проблемима и, врло је могуће, неким облицима поремећаја личности.

„Ако имамо кривично дело које се понавља, ако се ради о иживљавању и насиљу, онда често нађемо тешке проблеме у развоју детета, попут породичних проблема и неких одлика личности која се баш тад формира", каже Југовић.

Он објашњава и да веома мали број деце почини кривично дело са јасном намером, уз одређени степен организације, промишљено.

„Што су деца млађа, чешће се доносе импулсивне одлуке у тренутку, подстакнуте конфликтом, притиском групе, жељом за доказивањем", додаје Југовић.

Кривична (не)одговорност

Дете које је млађе од 14 година, ма шта урадило, није кривично одговорно према постојећим прописима.

Једина мера која би у том случају могла да се примени јесте да центар за социјални рад позове породицу и дете на разговор.

„При томе нема никакве присиле ако се они не одазову.

„Колико ја знам, родитељи се ипак одазивају", каже Југовић.

Нада Шарац објашњава да центри за социјални рад сами мало шта могу да учине.

„Центар за социјални рад нема могућности продубљеног рада ни са породицом, ни са децом.

„Центар пружа услуге процене и планирања, а друге услуге социјалне заштите може пружати само у оквиру посебне организационе јединице, ако добије лиценцу за пружање одређене услуге и ако у локалној заједници нема другог овлашћеног пружаоца услуге социјалне заштите", каже Шарац.

Она објашњава да центар може да упути породицу и дете на друге услуге у заједници.

„Проблем је што ми те услуге и дање немамо развијене", истиче саговорница ББЦ на српском.

Она наводи да је веома важно да се у будућности развију социоздравствене услуге које би биле доступне деци која се нађу у сукобу са законом.

У питању су услуге које подразумевају психолошку подршку, помоћ у образовању, превентивне прегледе.

За разлику од деце која су млађа од 14 година, старија деца могу се суочити са казнама.

Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела предвиђа низ могућих казни: од извињења оштећеном, хуманитарног рада, редовног похађања школе, до васпитних мера попут одласка у поправни дом.

Током прошле године, у неки вид установе упућено је 150 деце.

Уз то, старији малолетници (деци узраста од 16 до 18 година) могу бити послата и у малолетнички затвор ако је за почињено дело предвиђена казна дужа од пет година затвора.

У 2022. години седморо малолетника послато је у затвор.

Југовић објашњава да већина деце у адолесценцији превазиђе проблеме у понашању и да касније као одрасли не долази поново у сукоб са законом.

„Између 20 и 30 одсто понављају кривична дела и након пунолетства", додаје Југовић.

Ко су деца која долазе у сукоб са законом?

Деца која дођу у сукоб са законом углавном су из града, махом су дечаци, и две трећине њих има више од једне кривичне пријаве, показало је истраживање које је обухватило 246 деце из целе Србије.

Већина њих бележи неуспех и бежи из школе, док је нешто мањи проценат у конфликту са вршњацима и има проблем са контролом беса и љутње.

Код већине присутни су поремећаји менталног здравља, пре свега поремећаји понашања и учења.

Уз то, једна трећина злоупотребљава дрогу или алкохол, а код једне петине постоји поремећај пажње и хиперактивност.

Структура кривичних дела показује да је највећи број деце обухваћен истраживањем починио краћу или дела са елементима насиља.

Када се ради о крађама, 18 одсто су „тешке крађе" односно крађе које подразумевају обијање, ношење оружја, и слично.

Структура кривичних пријава због дела са елементима насиља најчешће су „насилничко понашање" и „лаке телесне повреде".

„Разбојништво и учествовање у тучи се скоро два пута ређе јављају од насилничког понашања.

„Деца која врше кривична дела разбојништва показују тенденцију да та дела чине више пута, па око 20 одсто деце која учине кривично дело разбојништва, то дело учини више од седам пута", наводи се у истраживању.

Истраживање као забрињавајући податак бележи и да је у узорку шесторо деце испод 14 година учинило више од 20 кривичних дела, а једно дете чак 147.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]