Интервју петком: Зденко Колар за ББЦ на српском о Суперхероју, трамвајима и Идолима

Био је један од Идола, стварао je Звук улице и преко Зоне Б упловио у домаће блуз воде.

Ово су само неки од бендова у којима је бас гитару свирао Зденко Колар, београдски музичар и аутор, који је крајем осамдесетих и почетком деведесетих јездио престоничким улицама, радећи као возач трамваја.

Богату музичку биографију је недавно решио да употпуни дебитантским соло албумом, на коме се први пут латио и главног вокала.

„Какав би то соло албум био да нисам запевао - ја јесам бас гитариста, али не видим себе као неког виртуоза.

„Доказао сам себи да то могу, сад да ли је то нека генијална ствар, вероватно није, а можда и јесте. Мени је лепа - да није, не бих је објавио", говори Зденко Колар, аутор и бас гитариста, у интервјуу за ББЦ на српском.

Албум „Суперхерој" изашао је у марту ове године за загребачки Југотон (Croatia records), док би компакт-диск требало да се нађе у продаји током априла.

На издању, које је Колар урадио у сарадњи са групом Меџик буш (Magic Bush), налази се 12 песама, а потписници неких од њих су, између осталих, Мирослав Цветковић Цвеле из састава Бајага и инструктори, Горан Васовић Васке из бечејског бенда Ева Браун и фронтмен Електричног оргазма - Срђан Гојковић Гиле.

'Трамвај звани чежња'

Лаганим кораком, у браонкастој јакни и са сиво-црним ирским качкетом на глави, Зденко Колар стаје крај шина, на почетну станицу трамваја број 6, на ободу Ташмајданског парка у центру Београда.

„Креће у 10.27, а сад је 10.12", закључује Колар, пошто је погледао у ред вожње.

У трамвај је ушао пропустивши једну путницу, а потом отишао у задњи део возила, успут откуцавши карту.

Тик пошто је шестица кренула у велеслалом Булеваром краља Александра, Колар се једном руком налактио, а другом шчепао шипку, не би ли постигао равнотежу.

„Јако ретко се данас возим њим, углавном користим фут превоз, да не кажем пешке све завршавам, јер живим у центру и све ми је на десет, петнаест минута", прича бас гитариста.

Колар се после распада групе Идоли у другој половини 1980-их запослио у Градском саобраћајном предузећу (ГСП) Београд као возач трамваја где је радио девет година.

Идоли су били легендарни југословенски бенд чији се звук испрва умногоме ослањао на нови талас, музички правац на раскрсници панка, регеа и рокенрола и својеврсни покрет који је у Југославију стигао крајем седамдесетих, а престоницу запљуснуо почетком осамдесетих.

Његови чланови су, између остали, били и покојни Влада Дивљан, чувени музичар по коме данас носи назив палилуски Центар за културу, Срђан Шапер, маркетиншки стручњак и некадашњи члан председништва Демократске странке, и Небојша Крстић, саветник Бориса Тадића у оба председничка мандата, од 2004. до 2012.

Поново на старом радом месту - Са Зденком Коларом у вожњи трамвајем

Пошто је накратко одложио инструмент, Колар није хтео да се враћа родитељима, већ је „морао да има свој динар".

„Солидно сам зарађивао као музичар и то је стизало на жиро рачун, али у једном тренутку је престало и нормална је ствар да почнеш нешто да радиш", присећа се.

Каже да је вожња трамваја била „јако добро плаћен посао" крајем осамдесетих, док су деведесете „већ биле проблематичне" пошто је кренула инфлација, а ни плате, тврди музичар, понекад нису добијали.

„То је период живота који сматрам врло корисним за себе."

Упркос томе што су постојале нешто изазовније линије, попут двојке - која кружи центром Београда, сама вожња му, наглашава, није толико тешко падала, као ни устајање у цик зоре.

Али звоњава аларма у по ноћи није била ни мало пријатна.

„У три сам излазио из гараже на Дорћолу и до тамо ми је требало пола сата отприлике, ако није снег и не правим пртину, а и тога је било.

„Тада сам почео да слушам блуз, у ствари да га преживљавам", објашњава Колар.

Првих пар година је возио тројку, линију што спаја Омладински стадион на Богословији и Кнежевац - јужно београдско насеље, коју описује као „тотални соц-реализам".

Једном приликом је усред зиме, у глуво доба ноћи, око три сата, чекајући код спуштене рампе у Раковици, у кабини без грејања, гледао како дрво пуца од хладноће.

„И онда кад дођем на окретницу, трчим три, четири круга око трамваја како бих се угрејао", додаје.

Каже да се током вожње „свега и свачега нагледао", а нарочито га је љутила „људска глупост", како у саобраћају, тако и у возилу, посебно „путници који не размишљају својом главом".

„А највише ме је веселио крај смене", кроз осмех говори Колар, благо се њишући у трамвајским колима.

Иако се једна од песама на његовом првом соло албуму зове Трамвај звани чежња, басиста „није сигуран" колико је тадашње радно место било инспиративно за његов каснији уметнички израз.

„Очигледно да су неке слике из тог периода остале, али ово је у ствари била моја машта", додаје.

Ипак, у возачку кабину се не би више враћао.

„Доста дуго сам тамо радио и не бих више, а и оматорио сам, не би ми дали", осмехујући се наводи Колар, док трамвај труцкајући стиже на жељену станицу.

'Ти си тај, наш Суперхерој'

У свету музике, соло албуми појединих чланова познатих група нису ретка појава, али се тек неки од њих дрзну на такав корак у седмој деценији живота.

Зденко Колар је на ту идеју дошао пре пет година на меморијалном концерту у част преминулог пријатеља и колеге Владе Дивљана у београдском Сава центру.

Тада је у разговору са гитаристима групе Меџик буш - Дамјаном Дашићем и Марком Ћалићем, начелно договорио сарадњу на новом пројекту.

„Вукло се то пар година и онда је дошла корона - седели смо кући, чули се телефоном и рекли: 'ајде да урадимо'.

„Ја сам имао неке песме, али ми нису деловале као нешто што би могло да понесе албум", објашњава Колар, пошто се сместио у столицу једног кафића на Врачару.

Зато су се определили за инструментал Мирослава Цветковића Цвелета, басисте Бајагиних Инструктора, који је у гомили демо снимака пронашао Дамјан Дашић, гитариста, главни продуцент издања, али и аутор текста ове песме.

Тако је јула 2021. изашао спот за песму Савршени пар, уједно и први сингл са предстојећег албума.

Поред Цвелетове, на албуму су и две песме које су урадили Горан Васовић Васке из групе Ева Браун и Срђан Гојковић Гиле из Електричног оргазма.

„Идеја је била да не радим само моје и Дамјанове песме, већ да узмемо од различитих аутора, па сам онда замолио Гилета који је написао једну феноменалну песму Чекам нови дан, баш у фазону Оргазма", каже Колар.

Васке је, додаје, његову нумеру Комадић који недостаје написао „мислећи на Владу Дивљана".

„На крају се испоставило да сам је ја отпевао, тако је судбина хтела."

Албум је поприлично жанровски шаролик - доминира рок звук, провејавају поп ноте, док се ова ствар у неким деловима ослања на латино ритмове.

Такође, ту су и спорадични електронски тонови који се препознају код насловне нумере Суперхерој, а посебно истичу у Опекотинама.

„Интересантно је да је цео албум снимљен са живим бубњем, осим Опекотине, а све песме су бубњарски одсвиране од првог до последњег тона", објашњава музичар, густирајући лагано кафу.

Ова песма је настала крајем 1980-их, а Колар је текст под насловом „Прва помоћ код опекотина", пронашао у новинама.

„Замишљам себе да је изводим уживо, али нећу да одајем тајну како би то могло да буде на бини, мора да се доживи", додаје.

Каже да му се приликом рада на овом албуму указала јединствена ауторска прилика јер „никада није компоновао до сада".

„На овој плочи сам урадио неколико мојих песмама које сам потписао, неке потпуно сам, за неке је Дамјан писао текстове, а неке смо радили заједно", наводи Колар, док истовремено протреса кесицу шећера руком.

Поред ауторских песама, на издању се налази и једна обрада - Сваки дан сам, хрватског шансоњера Ивице Перцла.

Ову нумеру је Колар изводио на наступила Идола, када је публика и након биса, тражила још један повратак на бину београдског састава.

„Влада је имао неке своје зезалице, на пример, Ханку Палдум, а ја сам изводио Ивицу Перцла, сам уз гитару и певао - од тада ми је та песма драга", истиче басиста.

Шездесетшестогодишњак се на соло првенцу први пут нашао и на месту главног певача.

И раније се, каже, хватао микрофона, углавном као пратећи вокал, па и соло више пута, али „стицајем околности" све до сада „није имао ни један снимак" где је у улози вокалног протагонисте.

„Певам целог живота, нисам репа без корена, а да ли је моја боја гласа лепа, да ли се некоме свиђа, ни то није битно, то је ствар укуса.

„Ако ти се не свиђа, немој да слушаш, ако ти се свиђа, слушај и купи ЦД и дођи на концерт", говори Колар кроз шалу.

Звук улице са Владом Дивљаном

Негде при крају албума нашла се и нумера Рок, рок, где је „главни стих у песми" дело чувеног музичара Владимира Владе Дивљана.

„Ти се вараш ако мислиш да ћу руку да ти дам, где год с тобом ја изађем изједе ми живи срам", гласи део текста, који је, каже Колар, служио за распевавање пред концерте њиховог заједничког бенда Звук улице.

„То је била нека наша зезалица, драли смо се ко магарци и нешто ми се вртела у глави, па рекох 'ајде да искористим' и написао сам неки доста сувисао текст у том фазону", додаје кроз осмех.

Зденко Колар и Влада Дивљан су били пријатељи из детињства, а први заједнички бенд - Фараони, направили су са Божом Јовановићем, оригиналним бубњарем Идола, још у основној школи.

Потом су двојица пријатеља, крајем 1970-их, засвирали у фанк-рок саставу Звук улице, који се претходно звао Мерлин.

Углавном су, каже, наступали у дупке пуној малој сали београдског Студентског културног центра (СКЦ), где се данас налази књижара.

Једном приликом им је, додаје, гостовао новосадски панк састав Пекиншка патка, када је изненада почело шутирање инструмената.

„Влада није ударао у појачала, али бубњар Кокан Поповић јесте бубњеве и чинеле, као Кит Мун из (култне енглеске групе) The Who.

„Момци из Пекиншке патке су стали и гледају - како ви звучите", препричава Колар догодовштине из тог периода.

Са Новосађанима су свирали и на последњем Бум (BOOM) фестивалу у њиховом родном граду.

„Сала није била угрејана, било је јако хладно и инструменти се раштимовали од хладноће тако да нисмо добро звучали", додаје музичар.

Звук улице је у оригиналном саставу снимио само једну песму Амелија, која се пре пет година нашла на њиховом албуму првенцу, снимљеном и објављеном тек 2018. године.

Од 'Пакет аранжмана' до 'Одбране и последњих дана' са Идолима

Двојица пријатеља су наставили да свирају заједно и у Идолима, легендарном новоталасном саставу из Београда.

Ова група је први пут засвирала заједно 1. марта 1980, на проби одржаној у подруму зграде у којој су живели Влада Дивљан, Зденко Колар и Божа Јовановић.

„Сећам се да ми је Влада тражио да му дам бас, па ме позвао да сиђем и видим о чему се ради, а доле Небојша Крстић свира мој инструмент, Срђан Шапер на Владином лес полу (тип гитаре), а он удара бубњеве.

„Доста звучи траљаво, да не кажем аматерски и Влада каже 'не било ти заповеђено, иди види да ли је Божа ту и зовни га да пробамо да одсвирамо ово'", присећа се Колар.

Дивљан и Шапер су били школски другови, а са Крстићем су чинили Дечаке, уметнички пројекат београдског фотографа Драгана Папића.

Испрва су се, каже Колар, звали Дечаци и брадоње, јер су он и бубњар Јовановић носили овај модни детаљ на младалачким лицима, али су убрзо постали и до краја остали - Идоли.

Већ у мају су објавили први сингл који је дељен уз часопис „Видици", на коме су се нашле нумере Помоћ, помоћ и Ретко те виђам са девојкама, која је касније поново снимљена, у продукцији Горана Бреговића из југословенског бенда Бијело дугме из Сарајева.

Идоли су, уз београдске новоталасне саставе Електрични оргазам и Шарло акробата, били део легендарне компилације „Пакет аранжман", објављене фебруара 1981. године.

На издању су били представљени песмама Пластика, Америка, Оморина над Европом (Schwüle Über Europa) и Коларовим фаворитом - Маљчики.

Сећа се да је у неколико наврата умало „остао без зуба" свирајући је.

„Стојиш на бини и као - 'рас, два, три, Маљчики', и у том тренутку публика крене да гура бину напред, пола метра се помери и ти, шта ћеш, пољубиш микрофон", присећа се Колар.

Исте године су објавили и мини-албум са шест песама под називом „ВИС Идоли", где прва реч представља скраћеницу од „вокално-инструментални састав".

Материјал за ово издање су снимали у априлу, у Загребу.

До ручка су, каже Колар, били у студију, док су после оброка одлазили на концерте у Бјеловар, Вараждин, Ријеку, Карловац и друге градове у Хрватској, а потом се враћали назад.

Овај период му је, додаје, остао у најлепшем сећању уз турнеју „Заједно" са загребачком групом Филм лета 1981.

„Нисмо добили ни кинту, чак смо на крају један концерт свирали џабе да би вратили дуг менаџеру који је то радио", истиче Колар.

Описујући ово раздобље, од настанка групе до мини-албума и непосредно по изласку, басиста наглашава да су то били „прави Идоли".

Иако су критичари часописа Џубокс још 1985. њихов наредни албум - „Одбрана и последњи дани", објављен три године раније, прогласили најбољим југословенским рок албумом у 20. веку, са чиме су се три деценије касније сагласиле њихове колеге окупљене око хрватског издања часописа Ролинг стоун, Колар сматра да на њему „већ има калкулација".

„Ту су већ Шапер и Крстић кренули да уводе неке њихове идеје.

„Влада их на почетку није спутавао, зашто да не, али се на крају испоставило да је то била велика грешка", истиче некадашњи басиста Идола.

Не прецизирајући зашто, додаје да се то показало на наредном албуму „Чоколада", сниманом у Енглеској, на коме Колар није свирао због одслужења војног рока, и последњем „Шест дана јуна", те напослетку и распадом групе.

„Толико су били досадни и непријатни да је морало тако да се деси", закључује басиста.

Зденко Колар је музичку каријеру наставио у београдском блуз-рок бенду Зона Б где још увек свира.

Сарађивао је са многим колегама, а био је и члан Олд старс бенда (Old Stars Band) Владе Дивљана, са којим је остао пријатељ до његове смрти марта 2015.

'Чекамо ту осамдесету годину'

Идоли су све албуме објавили за загребачки Југотон, а и Коларов „Суперхерој" излази за Croatia Records, наследницу чувене југословенске издавачке куће.

Према његовим речима, компакт-диск ће се у априлу наћи на полицама музичких радњи, а до тада заинтересовани цео албум могу преслушати на Јутјуб платформи.

„Драго ми је што је ова плоча изашла, јер сваки човек има неки его, али мени никада није било то толико битно, већ само да се бавим тиме", сматра Колар.

Ускоро се планира и новинарска промоција издања, док се концертна очекује вероватно током лета, на неком од фестивала.

И то није све.

На лагеру је још тридесетак песама „које би врло лако могле да буду готове", али каже да „не жури, има времена", пошто је албум тек изашао.

У једном интервјуу из 1994. Колар је рекао за Новости, дотакавши се музицирања у његовом блуз саставу Зона Б, да „што је старији, све је бољи музичар" и да ће најбољу плочу објавити у дубокој старости.

Тај рецепт је изгледа решио да примени и у соло каријери.

„Живимо, терамо даље, још један албум, можда и два - чекамо ту осамдесету", закључује он.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]