Колико има градова у Србији и да ли је Београд метропола

У Србији поред главног града Београда, око чијег се статуса метрополе неретко полемише, има још 28 градова.

Међу последњима су ту титулу добили Бор и Прокупље 2018, мада је овај први, као рударски центар на истоку Србије, тај статус, уз прекиде, имао и од 1947. године.

Иако је било неопходно да насеља имају 100.000 становника како би добила статус града, закон је предвидео и изузетке, па данас половина градова у Србији има мање мештана.

„Идеја је била се издвоје јединице као традиционалне градске средине које имају одређени значај у простору и имају дугу традицију.

„Препознате су као варошице од 19. века, а онда су јачале у економском, културном и административном смислу и свакако су центар околине", каже за ББЦ на српском Марија Дробњаковић са Географског института „Јован Цвијић" у оквиру Српске академије наука и уметности.

Уједињене нације сваког 31. октобра обележавају Светски дан градова, а овогодишња парола гласи Делуј локално да би ишао глобално.

На листи српских градова су и Ваљево, Врање, Вршац, Зајечар, Зрењанин, Јагодина, Кикинда, Крагујевац, Краљево, Крушевац, Лесковац, Лозница, Ниш, Нови Пазар, Нови Сад, Панчево, Пирот, Пожаревац, Прокупље, Смедерево, Сомбор, Сремска Митровица, Суботица, Ужице, Чачак и Шабац.

Убедљиво највећи је Београд, са око милион и по људи, што је скоро четвртина становништва Србије.

Као престоница издваја се од остатка државе у сваком смислу - по броју становника, могућностима за запослење, али и као политичко, институционално, културно, универзитетско и спортско средиште.

Београд као балканска метропола

Све то га чини метрополом, сматрају поједини, док су други уверени да је Београд некад био метропола и престао то да буде.

„Осим Београда, не може се издвојити друго урбано средиште које би у пуном смислу значења појма метропола могло и да се сматра метрополом", каже професорка Мира Мандић са катедре за друштвену географију Природно-математичког факултета Универзитета у Бањалуци, за ББЦ.

Томе је допринело и то што је био главни град у време Југославије и Покрета несврстаних, а и савремена иницијатива Отворени Балкан је покренута из Београда, додаје она.

На Балкану постоје релативне или „једва" метрополе, оцењује социолог Ратко Божовић.

„Београд се по неким могућностима може сматрати метрополом, али по оном што се дешава овде, можемо сматрати да смо буквално провинција", каже он за ББЦ на српском.

Ако треба да бира, одговара да главни град Србије „јесте метропола средине балканске".

„Јесте, ипак, и по некој вертикали историјској и по ономе што је била и значила у претходним периодима, и чудима која су се дешавала.

„Могло би се рећи то је рањена метропола", додаје Божовић.

По скривеним потенцијалима, који се не виде у јавном пољу, а посебно ако се убрајају они који су отишли, кроз одлив мозгова, Београд јесте метропола, сматра.

„Да би Београд био пуна метропола, фалимо ми сами", каже професор уз осмех.

Знатно оштрији став изнео је бескомпромисни хрватски новинар и писац Борис Дежуловић, у интервјуу за Недељник 2020. што је изазвало море критика.

Представљајући српско издање романа Јеб'о сад хиљаду динара, аутор некадашњег листа Ферал трибјун се осврнуо на данашњи Београд, са модерним насељем Београд на води, наводећи да је то „блатњава, тужна селендра која изгледа као да ју је снимио Радош Бајић на метамфетаминима".

„Реч је о нечему другом: о томе да Београд једноставно више није град, то је тек мало већа касаба, Дубаи за сиромашне или Јагодина за богате", додао је он, преноси Нова.

Иако се у обичном говору израз метропола користи у позитивном контексту, метрополизација Београда има двојако значење, упозорава Марија Дробњаковић.

„Кад посматрате у европском контексту, Београд заслужује пажњу, издваја се као права метропола, пандан другим европским метрополама и морамо јачати Београд, ако хоћемо да парирамо другим градовима.

„Међутим, то је негативно кад говоримо о националним оквирима, јер све Београд вуче", каже Дробњаковић.

На локалном нивоу, надмоћ Београда у односу на остале градове у Србији је доказ да нема праве децентрализације, каже Дробњаковић.

„Нас су професори још раније учили како Београд искаче и како ћемо ускоро говорити о Београду и београдској 'пустињи', као што говоримо о Паризу и 'париској пустињи'.

„Све иде у Београд, све је централизовано, а пустиња је около, види се велика разлика", каже Дробњаковић.

Како општина постаје град?

Према закону у Србији, град је јединица локалне самоуправе која представља економски, административни, географски и културни центар ширег подручја и има више од 100.000 становника.

Половина има тај број становника, ако се рачуна шире подручје, али добар део мањих градова добило је тај статус јер се налазе близу те границе.

И закон прописује да се, изузетно, када постоје посебни економски, географски или историјски разлози, може утврдити да је град и ако нема 100.000 становника.

„Лозница је, рецимо, свима упала у очи, али је она као погранично подручје проглашена градом", каже Дробњаковић.

Двадесет девет градова које препознаје Закон о територијалној организацији важни су за државне чиновнике када опредељују средства из буџета или доводе инвестиције.

Главобоља за научнике: Градска насеља и остала

Научници користе друге поделе, објашњава географкиња.

Свака територијална јединица се дели на насеља која могу бити градска и остала.

Која су то градска насеља у научном смислу проблематично је утврђено, каже научница. Користи се један критеријум - да ли имају урбанистички план.

Насеља која имају урбанистички план, добила су категорију градског насеља, она која нису задовољила тај услов су сврстана у остала.

„Тако имате парадокс да је градско насеље Куршумлијска бања која је 2011. имала 106 становника или Дивчибаре са 142 становника, а имате општинске центре који немају статус градских иако су боље комунално опремљена, имају друге садржаје, већи значај у простору и далеко већи број становника", каже Дробњаковић.

Статистички не постоје ни сеоска насеља, која су њена ужа област изучавања.

„Ја се тиме бавим већ 10 година и покушавам да укажем на проблем, да не може приградско насеље у близини Београда бити исто што и насеље које је на граници изумирања, које се налази на некој планинској чуки", каже Дробњаковић.

Исти проблем имају научници у Хрватској и Босни и Херцеговини, што је заоставштина из југословенског периода.

Сваки други човек на свету живи у граду

Развој градских насеља има историју дугу око 5.000 година.

Динамичан развој градова покренут је процесом индустријализације крајем 18. века, а средином 19. века настају прве милионске агломерације (Лондон, Париз).

Најстарија урбана насеља на простору Балкана потичу из римског периода.

Историјско-географски развој простора Балкана утицао је на кашњење у научно-технолошком развоју у односу на развијеније делове Европе, тиме и на касније процесе индустријализације и урбанизације.

У бившој СФРЈ, да би неко насеље било урбано морало је да има најмање 2.000 становника, али је и већина радно-активног становништва морала бити запослена изван пољопривреде, наводи професорка Мандић.

Данас, неких 56 одсто светског становништва - 4,4 милијарде људи - живи у градовима.

Те бројке стално расту и очекује се да се до 2050. године и удвоструче.

Пројекција Светске банке је да ће тада седам од 10 људи живети у градовима.

Највећи број компанија и фабрика је смештен у градовима, па из њих долази и 80 одсто светске производње.

Таква вртоглава урбанизација са собом носи и изазове, попут недостатка стамбеног простора, изградње инфраструктуре и саобраћајног система.

Процена је да милијарду сиромашних живи у неформалним насељима да би били ближи приликама за запослење којих је далеко више у урбаним срединама.

Градови су важни центри и у борби против климатских промена, јер четвртина становника живи у зонама високог ризика од поплава.

Широм света владе и званичници раде на томе да се праве „зеленији" и инклузивнији градови, који би дали шансу свима.

Можда ће вас занимати и ова прича

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]