Природа и Србија: Кратки водич кроз Авалу, многима омиљену београдску планину

У подножју сам Авале - сасвим приступачне и питоме како би завредила статус омиљеног кутка за рекреацију и уживање многих Београђана, а опет довољно високе да понесе титулу планине.

Одмах на почетку ове пешачке туре дочекала ме је огромна табла на којој пише „Добродошли на Авалу - Предео изузетних одлика".

Неколико метара одатле добродошлицу ми је машући репом пожелео пас, док су се његова два животињска пријатеља поред излежавала, не обазирући се на људску појаву.

Боље вас нашао, одговарам у себи и лагано ступам на асфалтну стазу која ће ме одвести ка врху.

Авала је ниска планина чији се врх налази на 506, а по неким подацима и 511 метара надморске висине.

Она је најнижа шумадијска планина и представља најсевернији крај шумадијске греде.

У одређеним фазама постојања Панонском мора, пре 30 милиона година, она је престављала полуострво, а затим и острво.

Дом је великог броја животиња и скоро 600 биљних врста, док 70 одсто њене површине чине шуме.

„Авала је једна велика учионица где се можете образовати о биологији, ботаници, рударству и геологији, геоморфологији и хидрологији - зато је Београђани воле, чак и они који не иду често, и поносе се њом", говори за ББЦ на српском Бранислав Божовић, геолог и члан надзорног одбора планинарског друштва (ПД) „Авала".

У подножју Авале

Крећем.

Почетни део стазе пролази кроз парк где се налази велики број клупа, столова и надстрешница - такозваних „печурки", тренутно опустелих, али у пролећним и летњим месецима финим и скровитим месташцима за одмор у хладу.

Свуда унаоколо је снег, као и путокази, знакови и табле.

На једној од њих пише да је Авала „кров за" срне, веверице, детлиће, разне инсекте и многобројно листопадно и зимзелено дрвеће, у шта посетиоци могу и сами да се увере ходајући кроз шуму која ће ускоро заблистати пуним сјајем.

У том првом делу планинарска стаза прати улицу, да би је у једном тренутку пресекла и кренула у другом смеру.

Стотинак метара од раскршћа је Шумска управа, задужена за газдинску јединицу Авала.

Иначе, шумско земљиште и шуме на Авали у власништву су Републике Србије, а поверени су на газдовање предузећу „Србијашуме".

Тик поред пута стоји још једна велика табла на којој је исписана „Молитва шуме", шумског инжењера и пилота Орестија Крстића, објављена у Шумарском гласнику из 1937. године.

Човече!

Ја сам топлина твог огњишта

у хладним зимским ноћима,

пријатељски хлад по летњем сунцу.

Ја сам слеме твоје куће, даска на твојој трпези,

постеља на којој спаваш и дрво од кога градиш лађе.

Ја сам држалица твоје мотике, врата твог обора,

дрво твоје колевке и мртвачког сандука.

Ја сам хлебац доброте и цвеће лепоте.

Слушај молитву моју:

Не уништавај ме!

У подножју је, каже Божовић, смештен и расадник.

„Њега су правили шумарски инжењери из Чешке, позвани да помогну Србији по ослобођењу од Турака", тврди геолог.

„Из тог расадника су пошумљени многи крајеви Србије, то су стотине хиљада и милиона садница", додаје.

Божовић истиче да је Авала раније била „гола, без дрвећа", па је кнез Милош Обреновић 1859. године издао наредбу да се планина „загради", односно пошуми.

Ка извору Сакинац

Последњи пут сам овуда ходао пре десетак година, током једнодневног теренског излета на студијама, али се добро сећам жубора воде на извору Сакинац, моје следеће дестинације.

Успут наилазим и на паметне клупе које се напајају сунчевом енергијом и где можете напунити телефон или неки други електронски уређај, тренутно, чини ми се, ван функције.

Из даљине сам почео да разазнајем мали мост, унакажен графитима, што је био знак да ускоро стижем на прво одмориште.

Тамо ме је дочекала изворска вода која цури из камене чесме, оборена смрча за коју нисам утврдио да ли је пала од тежине снега или је неко посекао, и девастиране клупице.

И ту сам наишао на још једну информативну таблу на којој пише да је воду са извора Сакинац „користио и добротвор српског народа Ђорђе Вајферт за производњу пива у његовој пивари".

Назив извора потиче од речи арапског порекла - сака, што означава двоколица са коњском запрегом и буретом у коме се превозила вода до муштерија.

„Сакаџије су тамо долазиле и пуниле воду, када се вода за пиће продавала по околним местима где је није било и онима који нису живели поред извора", објашњава Божовић.

Живот подно Авале

Стефана Кујунџић од седме године живи у Белом Потоку, једном од подавалских насеља.

Нека од првих сећања на планину сежу још у основну школу када је учитељица цело одељење водила на Авалу на санкање.

„Понесемо клиска и цео час смо напољу", говори 29-годишња новинарка за ББЦ на српском.

Каже да постоје бројне предности живота у непосредној близини Авале, што се посебно показало током карантина, на почетку пандемије корона вируса.

„Једини смо имали отворен простор цео дан, свеж ваздух и док су неки људи из града изнајмљивали куће по селима и планинама, нама је било као да смо на викендици константно", истиче Стефана.

Такође, последњих година каже да упознаје све више младих људи који траже да купе некретнину или земљу на Авали.

„Добро је повезана са градом - треба ти 10 минута колима, једино је повратак кући ноћу проблем за омладину јер иду само два аутобуса", наглашава Стефана.

У слободно време редовно шета Авалом, а неретко јој и друштво из града дође да заједно бораве у природи.

„Сад и тамо има свачега, баш је посећено, па нам је супер, и лети, и зими", закључује новинарка.

Цик-цак стаза

Што сам одмарао, одмарао сам, време је за полазак.

За људе у тренингу и планинаре, поплочана стаза на коју сам ступио и која води ка вишим деловима ове ниске планине, делује као виц - за нас са недостатком кондиције и физичке спреме, као пењање на Монт Еверест.

Ситуацију додатно компликује снег, али га успешно савладавамо, сви ми који смо се прошлог викенда задесили на Авали и туда упутили, а није нас било мало.

Иначе, стаза је релативно кратка, обележена и стварно би био подвиг изгубити се.

Исто тако је и кривудава, односно иде у цик-цак, али за оне одважније постоје и земљане пречице којима се може прекратити мука.

Пејзажем доминирају оголеле гране букви, јасенова и другог листопадног дрвећа и тако је скоро све време, па када год погледате ка небу, можете видети макар део Авалског торња.

Док сам се пео овом вијугавом стазом, владала је невероватна тишина коју су спорадично нарушавали звуци авиона који су пролетали и грактање врана.

По снегу сам разазнао и трагове квадова, а како сам сам се приближавао завршетку успона, тако сам могао да чујем буку ових возила на четири точка.

Можда је до снега, који покрива све, а можда и до савесних људи који посећују Авалу, али био сам одушевљен тиме што ни на какво смеће нисам наишао успут - све до самог краја где ме је дочекала бачена амбалажа од стиропора покрај једног дрвета.

Торањ, црква и Митровићев дом

Звуци аутомобила, вика родитеља и граја деце која се санкају по оближњим падинама, били су знак да сам стигао до другог одморишта, а првог циља.

Избио сам тачно на Митровићев дом, споменик културе из 1926. године, који је добио име по Душану Шпирти Митровићу - лекару и добровољцу са Солунског фронта.

Овај планинарски дом уједно представља и „најстарији сачувани објекат ове намене у Србији".

Прекопута се налази и црква брвнара Светог деспота Стефана Лазаревића изграђена 2017.

Склањајући се од аутомобила и гацајући кроз дубок снег запутио сам се ка Авалском торњу.

Ово велелепно здање грађено је од 2007. до 2009, као реплика старог торња срушеног у НАТО бомбардовању 1999. године.

Први је грађен од 1961. до 1964. године према пројекту архитекте Угљеше Богуновића и Слободана Јањића.

Данашњи Авалски торањ је висок 204,68 метара, што је за два метра више од првобитног.

Пошто је сунце почело лагано да клизи ка хоризонту, упутио сам се ка самом врху Авале и последњој дестинацији за данашњи обилазак.

Предео изузетних одлика

Скупштина града Београда је 24. децембра 2007. године донела одлуку да се тада природно добро „Авала", стави под заштиту као предео изузетних одлика.

„Предео изузетних одлика је подручје препознатљивог изгледа са значајним природним, биолошко-еколошким, естетским и културно-историјским вредностима, које се током времена развијало као резултат интеракције природе, природних потенцијала подручја и традиционалног начина живота локалног становништва", пише на сајту Завода за заштиту природе Србије.

Авала припада трећој категорији - заштићено подручје локалног значаја.

„Успели смо да донесемо одлуку, званично и стручно, уз подршку тадашње градске управе, Завода за заштиту природе, шумске управе и предузећа Србијашуме", говори Бранислав Божовић тадашњи секретар Секретаријата за заштиту животне средине града Београда.

Каже да данас, упркос томе, постоји опасност од „похлепних људи којима ништа није свето" да „нападну и граде" по заштићеним деловима.

„У интересу је Београђана да имамо фабрике кисеоника јер није Београд толико богат, он има шуме и паркове, али се у последње време не односи тако добро према њима", додаје геолог.

На врху

Снага воље је присутна, батерије напуњене, па је ред да се пође у сусрет крајњем циљу - врху.

Проходним шумским путем кренуо сам прво до хотела Авала, још једног споменика културе из 1931. године.

Оно што ме је увек одушевљавало код ове грађевине јесу две велике фигуре сфинги на огради степеништа, рад руског вајара Владимира Загородњука.

Накратко сам поздравио камене пријатељице, и потом наставио ка степеницама које ће ме убрзо довести до циља.

Иако под снегом, биле су гостољубиве, што се не би могло рећи за једног мајушног пса кога није обрадовало моје присуство, па га је газда, на течном руском, изгрдио.

Ред степеница, ред зноја и ето ме пред једним од најлепших архитектонских здања у Србији, на самом врху Авале.

Споменик незнаном јунаку подигнут је на месту средњовековног града Жрнова, према пројекту вајара Ивана Мештровића.

Грађен је четири године и отворен је на Видовдан - 28. јуна 1938.

Кров маузолеја на главама носе осам гранитних каријатида - фигуре жена у ношњама осам југословенских народа.

„Ту се може видети арборетум од разних врста четинара, углавном борова и јела, а дуж обе стране степеница које воде ка споменику, посађено је и неколико стабала секвоје", објашњава Божовић.

Недалеко одатле се налази и Споменик совјетским ратним ветеранима изграђен 1965.

Посвећен је руској војној делегацији трагично страдалој у авионској несрећи на падинама Авале, годину дана раније, приликом доласка на обележавање две деценије од ослобођења Београда.

У несрећи је погинуло 18 људи, а међу њима и маршал Сергеј Бирјузов и генерал-пуковник Владимир Жданов који је учествовао у Београдској операцији октобра 1944.

На источним обронцима планине, налази се и планинарски дом Чарапића брест који води ПД Авала.

У његовој близини је и споменик Васи Чарапићу, познатом и као Змај од Авале, који је погинуо у борби за ослобођење Београда 1806.

Код овог дома, каже геолог и планинар Божовић, постоји и вежбалиште Горске службе спасавања, док се широм Авале одржавају и такмичења у оријентирингу, обуке планинара и многе друге активности.

Рудна богатства

Данашњи облик издужене купе Авала дугује комбинацији тектонских покрета - набораних облика и утискивањем магме - лаколита, али и дејством абразионих и ерозионих процеса.

Неки од ових процеса у њеној геолошкој прошлости довели су до тога да Авала буде богата рудама.

„Утискивањем магме у пукотине вршила се промена минералног састава постојећих стена под врелином паре и притисака, односно орудњавање стена.

„Такође те стене су гурале на горе стенску масу која се подизала у виду купе, али то не значи да је Авала вулканска купа - није", објашњава Божовић.

Према неким подацима, на Авали су пре нове ере рударили Келти, док су се тог посла латили Римљани почетком нове ере.

Најпознатији рудници на Авали били су Шупља стена, Црвени брег и Римски бунар.

У руднику Шупља стена, који је затворен 1972. године, експлоатисала се руда живе - цинабарит, док се у Црвеном брегу ископавало олово и цинк.

Црвени брег је затворен 1953. године, али је наставио да служи као објекат за теренску наставу студената из одређених предмета.

Довиђења

Док ми се поглед губи у правцу Шумадије, сунце ме опомиње ће ускоро да зађе иза хоризонта и да је време за растанак дошло.

Истим путем сам кренуо назад ка подножју.

Тишина је била упадљивија него при пењању, а уместо сврака, реметио ју је по који псећи лавеж.

Мрак је прогутао дан баш када сам пролазио поред извора Сакинац.

Пас који ме је пре неколико сати поздравио и даље је на истом месту, маше репом.

„Чувај ми Авалу", поручих му и уђох у аутобус број 401 ка граду.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]