Србија и спорт: Како је ватерполо преко Сомбора освојио Југославију и стигао до Аргентине

На Штранду на Великом бачком каналу топлог јулског дана тек неколико Сомбораца седи на трибинама покрај ограђеног базена, док на другој обали велике радне машине огромним кашикама чисте корито канала.

Пре више од века, слика је била потпуно другачија - на обе обале стајале су стотине становника Сомбора, тада слободног краљевског града Аустроугарске монархије, и бодрили ватерполисте, нове градске љубимце, који су први заиграли овај спорт на територији бивше Југославије.

Прва лопта за ватерполо у Сомбор је стигла из Будимпеште 1905, а ватерполисти Сомборског спортског удружења (ССУ), основаног 18 година раније, одиграли су прву утакмицу код „Купатила испод старе крушке" на Великом бачком каналу.

Тада је „покренута ватерполо прича на овом простору", прича која ће југословенском и српском спорту у наредних 117 година донети стотине медаља, каже Александар Димитријевић, бивши пливач и ватерполиста из Сомбора, а данас председник Пливачког и ватерполо клуба „Полет", који је наставио традицију ватерполиста ССУ.

„Толико се тада омасовио овај спорт у Сомбору, да смо ми убрзо имали толико ватерполо екипа из истог града, које су касније ишле свуда да играју у околини", препричава Димитријевић за ББЦ на српском.

Први велики успех за сомборске ватерполисте стигао 1912, када је њихов тим постао првак тадашње Јужне Мађарске, дела Аустроугарске који је обухватао Бач-Бодрошку жупанију, Војводину и мање делове данашње Мађарске, наводи се у књизи „ПВК Полет 1887-1907-2017" сомборског новинара и хроничара Душана Колунџије.

Као и многе друге ствари, и ватерполо је стао током Првог светског рата.

После рата, у новоформираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца Сомбор је постао ватерполо престоница и играчи из овог бачког града били су први шампиони земље 11. јула 1921, када на Бледу нису дозволили ни гол конкуренцији.

Југословенски и српски репрезентативни ватерполо је у међувремену постао богатији за 94 медаље са највећих такмичења, а први гол за репрезентацију тадашње Краљевине Југославије постигао је још један Сомборац, Ненад Поповић, наводи се у тексту листа Политика.

Како је ватерполо стигао у Сомбор

За оснивање Сомборског спортског удружења заслужна је Марија Терезија, која је у тадашњи слободни краљевски град монархије којом је управљала, слала чиновнике, који ће радити у царској администрацији, а паралелно Сомборце подучавати спортским дисциплинама.

У кући породице Турски, тада угледне сомборске фамилије, 1887. године основано је удружење и у једној просторији постављене су гимнастичке справе, а први чланови претежно су се бавили гимнастиком и мачевањем, наводи се у књизи Душана Колунџије.

Две године касније, чланови ССУ су почели организовано да се баве и пливањем, каже Александар Димитријевић.

„То се све дечавало на Великом бачком каналу, овде у Сомбору, а те 1889. је направљена прва пливачка трка на три километра, која је сада чувена и одржава се и данас", препричава председник ПВК Полет.

Ватерполо је ипак морао да сачека 20. век, на чијем је почетку један Мађар из Будимпеште променио историју сомборског, српског и југословенског спорта, доневши у варош лопту за ватерполо.

„Један од људи који су стигли у Сомбор био је Иштван Јонаш, мађарски пливач и ватерполиста, који је играо за Будимпешту", препричава Душан Колунџија, аутор књиге о сомборском ватерполу, за ББЦ на српском.

Пливачка и ватерполо секција спортског удружења основана је две године касније, Јонаш ју је предводио, а спортом су се бавили углавном сомборски студенти који су се вратили из Будимпеште, додаје овај новинар у пензији.

Играло се на Великом бачком каналу, у Купатилу испод старе крушке, недалеко од данашњег Штранда, који је изграђен 1914. године и од тада је био дом сомборских ватерполиста.

„Тада су се клубови међусобно такмичили и у пливању и у ватерполу, нису биле одвојене дисциплине, а интересовање је у Сомбору било тако велико, да су обале канала са обе стране биле препуне", описује Колунџија, који је познавао неке од првих сомборских ватерполиста.

Убрзо је заинтересованост омладине за овај спорт дало резултате, па је ССУ постало шампион Јужне Мађарске у ватерполу 1912, наводи се на сајту ПВК Полет.

„У јужне крајеве се рачуналo све оно што је данас Војводина и неки мањи јужни делови данашње Мађарске.

„Спортови у Мађарској су били развијенији, па је тамошња власт, да не би са мађарским спортистима мешали такмичаре из крајева на југу монархије, основала првенство Јужне Мађарске", објашњава Душан Колунџија.

Прво првенство Југославије: Ако најбрже пливаш, не можеш да изгубиш

Уследио је Први светски рат, када се ватерполо у Сомбору није играо, а после примирја у мирне воде Великог бачког канала ушли су и момци са белим капицама.

Почели су да се оснивају и други пливачки и ватерполо клубови широм Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а посебно на Јадрану и поред великих река - у Ријеци, Карловцу, Љубљани и Загребу.

Прво првенство, које је окупљало и пливаче и ватерполисте, организовано је на Бледу у данашњој Словенији 1921, учествовало је 120 спортиста, а ватерполисти из Сомбора постали су шампиони, наводи се на сајту Полета, клуба који је наставио традицију ССУ.

Исте године основан је и Југословенски пливачки савез (ЈПС) на конститутивној седници одржаној 2. октобра у Загребу.

Ипак, ватерполо који се тада играо био је значајно другачији него данас, напомиње Душан Колунџија.

„Играло је седам играча без права замене, за лопту се пливало на почетку утакмице и другог полувремена, али и после сваког гола, па сте имали огромну предност ако сте имали најбрже пливаче.

„Ако ви сваки пут имате лопту после гола и имате Ђорђа Лугумерског, тада најбољег шутера који давао много голова, јасно је како су Сомборци доминирали и освојили титулу без примљеног гола", каже он.

До 1924. године, Сомборци су сакупили три титуле првака државе, а само 1923. године им то није пошло за руком.

Разлог је једноставан - Ђорђе Лугумерски, најбољи голгетер, и Ђерђ Сентђерђи, вишеструки првак и рекордер тадашње државе у пливању, који је играо и ватерполо, те године су служили војни рок, наводи се у књизи „ПВК Полет".

Њих двојица су тада били међу најбољим ватерполистима у Краљевини СХС, о чему сведочи и догађај из исте године, када је државна репрезентација позвана на такмичење у шведском Гетеборгу, поводом прославе 620 година постојања тог града.

Из ЈПС су затражили од војске да Лугумерског и Сентђерђија ослободи обавеза на нешто више од месец дана, али захтев је одбијен.

Репрезентација тада није отпутовала за Шведску, јер су проценили да „немају шта да траже без њих двојице", каже Душан Колунџија.

„Како наше настојање да два најбоља играча добију у сврху путовања одсуство није уродило успехом, то је савез био принуђен да одустане од одаслања ватерполо момчади", наводи се у преписци ЈПС и ССУ из 1923.

„Један слабији тим, поготово без Лугумерског, не би могао довољно заступати боје наше државе", додаје се у образложењу.

Сомбор до Аргентине и ноћ када је Лугумерски препливао Дунав

Поред тога што су словили за најбоље ватерполисте у краљевини, иза Ђорђа Лугумерског и Ђерђа Сентђерђија остало је неколико прича, које се у Сомбору преносе кроз генерације, а сакупио их је новинар Душан Колунџија.

Аутор књиге о историји сомборског ватерпола за Лугумерског каже да је истовремено био „велики голгетер и сидраш који се надавао голова на свим првенствима".

Истовремено, ван базена је био „велики шерет уз кога су увек ишли ромски свирачи, кафане, музика и пиће", описује Душан.

Кулунџија, који је лично познавао Лугумерског, на тренутак застаје, прекида разговор да отпије гутљај сока, па препричава анегдоту којом потркрепљује претходну тврдњу.

„Тада је постојао Зелени оток, острво на Дунаву између данашње Србије и Хрватске: Плата (како су звали Лугумерског) оде тамо, пије целу ноћ, Роми му свирају, али онда у једном тренутку схвати да нема више новаца.

„Он преплива Дунав, узме новац и стави га у најлонску кесу, па у купаће гаће, врати се и каже - настави даље", препричава живот некадашњег познаника.

Да се за сомборски ватерполо прочује и ван граница Европе побринуо се Ђерђ Сентђерђи, чији се таленат за пливање најбоље огледао у чињеници да је доминирао у различитим дисциплинама.

„Код нас је био првак на 100, па на 400, па онда и на 1.500 метара - замислите то и размислите колико се ретко тако нешто деси, поготов данас", објашњава Колунџија.

Сентђерђи је због дара за живот у базену после успеха са сомборским клубом отишао у Аргентину, где се придружио тамошњој Кордоби.

Он је 1931. постао првак те земље у пливању на 50 метара, али и шампион Аргентине у ватерполу.

„Успео је и тамо да се прослави", кратко закључује Душан, па одмах износи нову занимљивост из живота чувеног пливача и ватерполисте.

„Учествовао је на Олимпијади у Паризу 1924. године, а у квалификацијама је пливао са чувеним Вајсмилером", прича хроничар сомборског спорта.

Џони Вајсмилер био је амерички пливач и ватерполиста, петоструки олимпијски шампион, који се прославио и на великом платну улогом Тарзана, фиктивног јунака из џунгле, у серији истоимених филмова.

Међутим, Сентђерђи се на том такмичењу није показао, а разлог није била трема због тога што крај њега плива велики шампион, каже Колунџија.

„Он никада раније није пливао у базену, већ само у реци, па му је резултат био за минут и по слабији од резултата које је имао пре - није знао чак ни да се окрене како треба у базену", додаје.

Послератни успон, празан ход без базена и ВК Полет данас

Одласком генерације Лугумерског и Сентђерђија, ватерполо у Сомбору није више доносио тако велике успехе.

Од 1924. године до 1952, клуб је, према информацијама са сајта ПВК Полет, једном био вицешампион Југославије (1928) и једном првак Београда (1938).

Уочи почетка Другог светског рата, интересовање за овај спорт је у Сомбору „јењавало", а старији ватерполисти рођени у 19. веку или на прелазу у 20. већ су престали да се такмиче, објашњава Колунџија.

„Настала је тада криза резултата и рада, али се није потпуно прекинуо континуитет", додаје.

Други светски рат је, попут Првог, довео до пражњења сомборског Штранда, а пливачи и ватерполисти поново су ускочили у Велики бачки канал после 1945.

Сомборци су током 1950-их и почетком 1960-их успели да постану шестоструки прваци Србије, али то није био није ниво на који су у овом граду навикли у периоду између два рата, истиче Александар Димитријевић.

„Долазило на Штранд, играло се, али ту није било ни квалитета, ни велике организације - покушавао је тадашњи тренер Воја Вукичевић, бивши играч клуба, да ради са младима, али то није било то", описује садашњи председник ПВК Полет.

Уследиле су сушне 1960-те и 1970-те године 20. века, када је Димитријевићев отац водио клуб, али Сомбор није био светла тачка на југословенског мапи градова где се игра најбољи ватерполо.

„То је био дуг период, када практично нисмо ни имали ватерполо, каскали смо јер нисмо имали затворени базен и тренирало нас је четворо", каже.

Баш током овог периода и Александар је почео да плива и игра ватерполо, а као прекретницу памти 1980. годину, када је у Сомбору изграђен затворени базен, који је данас дом Полета, који се данас такмичи у трећем рангу такмичења у Србији.

Ипак, сматра Димитријевић, превише је времена изгубљено и покушаји ентузијаста да сомборском ватерполу врате стару славу досад нису уродили плодом.

„После отварања базена се полако почео враћати ватерполо, али се тешко обнављао.

„Није лако подићи га сада, јер мораш да створиш играче, али пре тога тренере, судије, помоћнике - сви треба да се едукују, заврше факултете, па да се врате овде, што јако споро иде", закључује Димитријевић.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]