Избори 2022, СПС и Србија: Шта је еликсир политичке дуговечности Социјалистичке партије Србије

Камелеонска способност прилагођавања, „ванвременска" идеологија од које се по потреби одступа, разграната мрежа страначких одбора, кампање без превише напада на политичке противнике, али ни великих обећања део су тајне дуговечности Социјалистичке партије Србије (СПС).

Од 32 године колико постоји СПС, али и вишестраначје, ова партија наследница Савеза комуниста у опозицији је провела само три године.

Иако су Србијом владали у време балканских ратова и санкција, током смањивања плата и пензија, и уз све ређе помињану сенку Слободана Милошевића, социјалисти су и на изборима 3. априла 2022. забележили значајан резултат.

По броју гласова - постигли су други најбољи резултат у последњих две деценије, са скоро 100.000 бирача више него пре две године.

Кључ за разумевање тог феномена лежи у протоку времена, каже Деспот Ковачевић, доцент Факултета политичких наука.

„Неки то занемаре и говоре о старом становништву које гласа за СПС, а пензионери који су гласали за СПС деведесетих мање-више нису данас са нама.

„Данашњи пензионери су они који су протестовали против СПС, а они гласају или за напредњаке или за опозицију", каже Ковачевић за ББЦ на српском.

СПС је, према његовом тумачењу, вероватно пронашао неку нову искру - успевши да привуче млађе бираче.

Препознатљиви бренд

Оно што СПС разликује од осталих је и препознатљив 'бренд', заједно са Ивицом Дачићем као лидером, каже социјални психолог Јован Бајфорд са Отвореног универзитета у Лондону.

„У ситуацији када је многима тешко да похватају ко је ко на политичкој сцени, и многе партије и коалиције се формирају само за једне изборе па нестану, једна странка са препознатљивим именом није мала ствар," каже Бајфорд.

„Поједини људи из СПС-а су врло добро 'позиционирани` (директор Србијагаса Душан) Бајатовић је добар пример и због тога верујем да СПС не кубури са финансијама када треба ићи у изборну кампању", наводи Бајфорд у писаној изјави за ББЦ.

Према последњем објављеном финансијском извештају странке, социјалисти поседују некретнине вредне око 13,8 милиона евра, углавном наслеђене од Савеза комуниста, наводи Центар за истраживачко новинарство Србије.

Кроз ту призму их посматра и оснивач Демократске странке Драгољуб Мићуновић.

Њега није изненадио последњи резултат СПС, иако су, каже, за друштво „фатални, јер имају континуитет ауторитарности и коруптивности".

„Један део (њихових) бирача су припадници полуклерикалне русофилске идеологије, који се после бомбардовања окренуо против Запада јер сматрају да су као самоуправљачи боље живели.

„Друго, они се наслеђују, везама су обезбедили нараштаје на врло лукративним местима, тако да се налазе и на једној и на другој страни", оцењује Мићуновић за ББЦ на српском.

Левичари и директори

На питање како им успева да деценијама буду на власти, социјалисти одговарају да нема чаробног штапића, већ је све питање труда и рада.

„Немамо никакву тајну, ми смо лојални партији и идејама, то је то.

„Постоји сигурно политичка вештина и искуство, то није спорно, и то је легитимно у политици", каже члан СПС Душан Бајатовић за ББЦ.

Овај посланик социјалиста и дугогодишњи директор Србијагаса један је од функционера са највећим примањима у Србији, већином везаних за сарадњу са Русима у области енергетике.

Иако месечно заради најмање 34.000 евра, он каже да су у СПС привржени идејама социјализма.

У те идеје убраја социјалну правду, праведнију расподелу друштвеног богатства и здрав национални став.

„То су стубови СПС данас и то су бирачи препознали", истиче Бајатовић.

О „ванвременској идеологији" и левици која је „уткана у ДНК нашег народа" често говори и Дачић, последњи пут у интервјуу за Демостат.

На страначким конвенцијама поручивао је да су „социјалисти једина права левица", кокетирајући и са национализмом и православљем.

За изборе 2016. тражио је подршку за њихову коалицију „како би Србија 24. априла, на Цвети, процветала", али умео је да каже и да не зна шта више да прича на предизборним скуповима, осим да се извини народу.

„Не знам како нас више трпи и слуша наша обећања", рекао је у Ваљеву.

Политички прагматизам као стратегија

„Фискална консолидација" која је донела трогодишње смањење плата и пензија и забрану запошљавања у јавном сектору није баш у складу са левичарским идејама, али их је СПС као део владајуће коалиције подржао.

Бајатовић у томе не види проблем.

„Ми смо учествовали у оним механизмима и идејама за које смо сматрали да су у датом моменту исправне.

„Били смо лојални коалициони партнери, заједно смо учествовали у претходној влади, а избори су оцена", истиче Бајатовић.

Овакав партијски прагматизам честа је замерка на рачун социјалиста, али можда баш он крије тајну њиховог опстанка.

„Дачић је добар политички стратег, политички образован и искусан и зна да осети моменте кад треба како да се понаша.

„И сад је његова кампања била и шаљива и занимљива и привукла је пажњу", наводи Ковачевић.

Спотови су били делом биографски, неки су снимљени у Дачићевом дому, где лидер социјалиста кува и пева с породицом и пријатељима.

Без председничког кандидата, у трку за парламент су ушли са слоганом „Ивица Дачић - за премијера" и успели су да се истакну.

Сличан слоган имао је и Олаф Шолц у Немачкој (наследник Ангеле Меркел на месту канцелара), наводи Ковачевић.

Да је кампања била успешна показало се не само у Србији, већ и у Београду, где су освојили више гласова него што су им истраживања јавног мњења прогнозирала.

Бајатовић сматра да је помоћ социјалиста била значајна за Вучићеву победу у првом кругу.

„Очит је допринос СПС и наших бирача томе и то је наш одговор на однос и досадашњу сарадњу са СНС", каже он.

Окренутост ка Русији

Изборном резултату СПС је, по оцени стручњака, допринела и русофилска политика, посебно током инвазије на Украјину.

Дачић редовно у наступима истиче значај добрих односа Србије са Русијом, али и лични однос са председником Владимиром Путином и шефом дипломатије Сергејем Лавровим.

Спољнополитичка тема је и у прошлом изборном циклусу ишла на руку социјалистима.

„Тад је Дaчић успео да прикупи гласове на теми повлачења признања Косова, што је био његов највећи успех као Министра спољних послова", каже Деспот Ковачевић.

Када је саопштено да званични Београд неће уводити санкције Русији упркос инвазији на Украјину, Дачић се обратио слободним стилом, наводећи да би Србија тиме одсекла грану на којој седи.

„Kако вас није срамота да сада говорите о томе да Србија угрожава међународни поредак тиме што не осуђује поступак Русије. Шта ће то нама донети?

„Хоће ли САД да повуку признање Kосова, хоће ли престати да траже столицу у УН?", рекао је Дачић.

Поручио је и да ће Србија само бринути о сопственим интересима.

Током кампање, социјалисти су често истицали такав став, насупрот умеренијих напредњака, у чему је Бајатовић предњачио, како поносно истиче.

„Ми одавно имамо добре односе са Руском федерацијом и на знам зашто би СПС то кварио, мислим да ту нема никакве политичке злоупотребе", каже Бајатовић.

Милошевић и Мали Слоба

Од оснивања странке 1990. СПС је имала само два председника - са једнако дугим, до сада, лидерским стажом.

Првих 16 година је социјалисте предводио бивши председник Србије Слободан Милошевић, све до смрти у притворској ћелији у Хагу током суђења за ратне злочине почињене током његове власти пред Међународним кривичним судом за Југославију.

После Милошевићеве смрти у марту 2006. године, Ивица Дачић га и формално замењује и од тада је на положају председника странке.

На критике да то указује на недостатак унутарстраначке демократије, Бајатовић одговара да су „све странке у Србији данас помало лидерске, па и наша."

„То мало квари демократске процесе, али не значи да тих процеса нема.

„Милошевић је био шеф СПС у једној епохи која је за нама, Дачић је заједно са једном млађом екипом успео да сачува странку и да се наметне српској политичкој јавности", каже Бајатовић.

Са просеком оцена 10 на Факултету политичких наука на смеру новинарство, Дачић је рано ушао у политику.

Пошто је током деведесетих био портпарол СПС, добио је надимак „Мали Слоба".

За разлику од Милошевића који није много волео да даје интервјуе, Дачић шармом успева да већину медијских наступа окрене у сопствену корист.

И када су пали са власти 2000, на савезном нивоу, сачували су инфраструктуру, али им је неколико месеци останка у власти Србије после пада Милошевића дало довољно времена да се консолидују.

Дачић као адут

У прелазној влади Србије после 5. октобра, Дачић је био министар информисања.

Потом су уследиле три године паузе - на изборима одржаним после пада Милошевића, социјалиста није било међу победницима.

Убиство премијера Зорана Ђинђића 2003. узроковало је нове ломове на српској политичкој сцени, а социјалисти се поново јављају као фактору постизборним комбинаторикама.

У међувремену је СПС успео да се консолидује на старој структури, у чему су Дачићева политичка умешност и искуство одиграли кључну улогу.

„Он је увек број један адут за СПС, јер уме добро да одржава различите струје унутар странке, а и споља, увек је знао да донесе добру одлуку за странку у политичком животу", наводи Ковачевић.

Данас деведесете нису више баласт за СПС, осим можда на међународном плану, оцењује.

„Младо бирачко тело се не сећа деведесетих, они гледају то као историјске догађаје, а итекако је оријентисано анти-НАТО.

„СПС, па и Слободана Милошевића виде као партију и појединца који су се борили против НАТО-а", каже Ковачевић.

Бреме деведесетих

Током те „епохе", како Бајатовић назива деведесете, „на дневном реду биле неке теме које су и данас актуелне - Косово, Република Српска и Дејтонски споразум, питање Срба у Црној Гори, напао нас је НАТО".

Тековине деведесетих осећале су се у рејтингу странке који је био од пет до седам одсто до избора 2008. године, када су ушли у коалицију са дотадашњим супарницима, Демократском странком.

После тог „историјског помирења" социјалиста и демократа, већ на следећим изборима 2012. СПС је процветао - освојивши рекордних 567.000 гласова.

Један од разлога тог успеха Јован Бајфорд види у томе што су демократске снаге у Србији, зарад постизборне рачунице, биле принуђени да тада 'подвуку' црту под 1990-им и тако омогуће СПС-у да изгради „нови, прогресивнији имиџ".

„А Дачић се у тој ситуацији врло добро снашао, у смислу да он увек седи на две столице - лако може да себе представи и као прогресивног левичара и као про-руског националисту.

„Осим тога, многи у бирачком телу цене политику СПС да увек буде 'трећа странка' и некакав 'дилбрејкер` (пресудни фактор) јер глас за њих ће вероватно имати неке консеквенце", оцењује Бајфорд.

Те 2012. године, у други круг председничких избора ишли кандидати демократа и напредњака Борис Тадић и Томислав Николић.

Између два круга гласања уследила је Дачићева данас чувена реченица - „можда се не зна ко ће бити председник, али се зна ко ће бити премијер".

И заиста, Дачић је напустио коалицију са демократама, окренуо се напредњацима и себи обезбедио премијерску фотељу.

Следеће године, рођени Призренац Дачић је као премијер Владе потписао Бриселски споразум о Косову који, између осталог, предвиђа тамо никад остварену Заједницу српских општина.

Мањи коалициони партнер

Улога другог у Влади често је у 21. веку припадала социјалистима.

После демократских промена 2000. и давањем подршке мањинској влади Војислава Коштунице 2004. почео је њихов стаж као мањих партнера.

Мањих, али до 2022. неизоставног дела владајућих коалиција.

„Говорили су нам да ће нас усисати ДСС Војислава Коштунице, па да ће нас усисати радикали, па Демократска странка, али они не схватају.

„Кад се бавите политиком, она је прагматична делатност, али то значи да треба да изгубите идентитет и што је још важније, интергитет, СПС је то успео", тврди Бајатовић.

Каже да „није било лако" бити мањи партнер, осврћући се на последњих 10 година са напредњацима.

„СНС је озбиљна војска и озбиљна политичка машина, која води озбиљну политику.

„Игра тотални фудбал, а то значи да морате да играте и кад имате лопту и кад немате", каже Бајатовић.

Колико је гласова добио СПС на изборима последњих 20 година?

Извор: Републичка изборна комисија

Афере и стабилан рејтинг

Рејтинг социјалиста је стабилан - од избора 2012. варира између 10 и 14 одсто, каже Јован Бајфорд, са Отвореног универзитета у Лондону.

„За разлику од многих других нових или распарчаних странака, они имају добру страначку инфраструктуру и мрежу локалних одбора.

„То се увек покаже као битно у време изборних кампања када треба извући људе на биралишта, а и омогућава им да знају ко су им сигурни или потенцијални гласачи", оцењује Бајфорд.

Рејтинг СПС нису претерано пољуљале ни афере које су их годинама пратиле.

Поједини медији су објавили видео снимак без тона на коме се види Дачић, тада министар полиције, у друштву окривљеног нарко-боса Родољуба Радуловића, познатијег као Миша Банана.

Током тог сусрета 2008. разговарали су о тенису и љубавним авантурама, а не о стварима за које је Радуловић касније оптужен, рекао је Дачић.

Социјалисти су били и на удару правосудних органа.

Дачићевом шефу кабинета Бранку Лазаревићу судило се пред Вишим судом за организовани криминал за одавање службене тајне, али је правоснажно ослобођен.

У притвору је више месеци провео директор СПС Дејан Бацковић због сумње да је учествовао у малверзацијама у фабрици лекова Галеника.

Овај поступак је и даље у фази истраге.

„Ни у једној странци нису сви лопови, а они који јесте лопов треба да иде пред суд и да одговара", упозорава Бајатовић.

СПС - деценијама црвени

Да би се разумели садашњи социјалисти, важно је познавати њихове претече Комунистичку партију и Савез комуниста, сматра филозоф и политичар Драгољуб Мићуновић.

Мићуновић, некадашњи члан Савеза комуниста, један је од оснивача Демократске странке.

„Дуга традиција Титове власти, мада називана `благотворном диктатуром` у многим медијима, нарочито америчким, није била толико благотворна.

„Као и свака диктатура, врло брзо је прешла у неку врсту олигархије која је владала земљом, а дуго владање је бескрајно корумпирало и морално угрозило ту странку", каже Мићуновић.

СПС је наследио ту политичку класу, како је назива.

„Та организација није доживела дисконтинуитет, него је променила име у СПС и под Милошевићем у Србији наставила да влада", каже Мићуновић.

Уз људе и технику владања, наследили су огромну имовину, као и возни парк.

Са таквих почетних позиција почело је такмичење, увођењем вишестраначја, подсећа Мићуновић.

„Ми нисмо имали такорећи две канцеларије и ниједан аутомобил, осим приватних.

„Кад смо основали Демократску странку, морао сам да донесем столицу и телефон од куће, док су они наследили огромне зграде са по 20 спратова у центру градова", каже Мићуновић.

Издавање некретнина које су наследили од Савеза комуниста Југославије, већ годинама је важна ставка за финансирање рада СПС-а.

Међу њиховим „станарима" су и многе општине, јавна предузећа и установе, тако да им се у касу слива новац из буџета, објавио је Центар за истраживачко новинарство Србије.

Комунисти и националисти

Током кризе социјализма седамдесетих и осамдесетих година 20. века, Југославији је замена за ту, нашла у другој сабирној идеологији - национализму.

Уз изражену економску кризу осамдесетих, тадашње републике све више се окрећу ауторитарним и националистичким лидерима попут Слободана Милошевића.

Друштвена имовина некадашњег радног народа преко ноћи постаје државна, а њом располаже Савез комуниста.

Доноси се закон о откупу станова „будзашто", како Мићуновић каже, што је посебно погодовало имућним функционерима.

„Радник који је имао гарсоњеру могао је за сто долара да откупи стан, али исто онај који је имао за милион могао је вилу да откупи за неколико хиљада.

„Тако су наставили да живе у вилама, друго су се побринули за децу, послали су их у спољнотрговинска предузећа и медије, где се налазио центар моћи", каже Мићуновић.

После пада Берлинског зида долази до транзиције са социјалистичке ка капиталистичкој привреди и креће најпре продаја најбољих предузећа која могу да праве профит, у чему поново учествују некадашњи комунисти.

Шта даље?

И за бираче и чланове је рецепт једноставан, каже Душан Бајатовић - странке морају да се боре за сваког човека и раде са њим.

А социјалисти су посебно поносни на младе који им се придружују.

„Као што се црква бори за сваку душу, тако исто и у странци, морате да се борите за сваког члана и активисту.

„Како га привлачите - па сигурно га не мобингујете", каже кроз осмех.

Међу младим СПС активисткињама је и Ана Гроздановић, која се издвојила лапсусом у Нишу када је помињала „да су само хришћани правили катодне и радио цеви".

На друштвеним мрежама има више од 100.000 пратилаца.

Претпоставка да су млади људи у Србији модерни, прогресивни и окренути Западу, често је погрешна.

Добар део тих људи је и конзервативан и оријентисан национално, а њима се СПС обраћа, оцењује Ковачевић.

„Сад се често говори о десници, а ми у Србији имамо поделу на грађанске и националне странке, СПС је на тој националној страни.

„То младо бирачко тело је залог за будућност, да СПС може дуго да опстаје", закључује политиколог.

Можда ће вас занимати и овај видео

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]