Србија, историја и рудници: Угаљ, протести и филмови - алтернативни водич кроз историју рударства

Копање по прошлости рударства у Србији личи на потрагу за скривеним благом.

Испод маховине историје и слојева заборава крију се мање познате приче о људима и догађајима који су променили Фрушку гору и Стару планину, а крајолик око Бора обојили у бакарно-црвене тонове.

Јавност у Србији је крајем 2021. са пажњом пратила протесте против отварања рудника литијума код Лознице, али мало ко зна да су наводно прву еколошку буну у Европи подигли борски сељаци у првој половини 20. века, захтевајући да им се надокнади штета нанета пољопривредним усевима.

Најстарија окна на простору данашње Србије отворена су на на Фрушкој гори почетком 19. столећа, а бања Врдник репутацију омиљеног одмаралишта са термалним водама дугује управо једном рударском открићу.

Рудници на југу Србије су у прошлом веку били прави полигони експериментисања и визионарства - у једном је 1929. снимљен први играни филм у Југославији - Рударева срећа, а други рудник је требало да обезбеди уранијум, као неопходно гориво за југословенски нуклеарни програм који никада није заживео.

Ставите кацигу и упалите батеријску лампу, како бисте се безбедно спустили низ тунел историје.

Како су борски сељаци подигли 'прву еколошку буну' у Европи

Бор је одувек био индустријски центар - када је 1903. отворен рудник, око њега је спонтано никло радничко насеље.

Временом је настао град, који данас има неславну репутацију једног од најзагађенијих у Србији.

И страни инвеститори као да су одувек ту - рудником данас управља кинеска фирма Зиђин (Zijin).

Почетком 20. века био је у рукама Француског друштва борских рудника (ФДБР).

Становници Бора су у заштиту животне средине први пут устали на лето 1935, када је избила Влашка буна, која се сматра „првим еколошким демонстрацијама" у Европи, пише недељник Време.

О протестима је извештавао лист Политика, а у тексту Милоша Шантића „Отровни гасови из Борског рудника уништили плодна поља и затровали воде", наводи се да је државна контрола на зиму те године наложила страним инвеститорима да плате високу одштету за загађење животне средине.

Међутим, наводи Шантић, ФДБР је на то одговорио да „већина одраслих ради у руднику не живи од пољопривреде", уз подсећање да је компанија „давала поклоне борским општинама, поправљала цркве и откупила 99 одсто затрованог земљишта".

Када су киселе, сумпорне кише још једном уништиле летину сељацима, стотине мештана Бора и села Слатина и Кривељ почеле су да се окупљају пред зградом рудника и на тргу у Бору.

„Нешто пре 9 ујутро 7. маја 1935. године, група сељака наоружаних моткама дошла је пред жандармеријску станицу у Бору и после краћег, жестоког вербалног дуела са начелником, око пола десет кренула ка топионици", наводи се.

Демонстранти су блокирали топионицу бакра и зауставили производњу.

Мештани су ушли у трећи дан протеста, а француска компанија није попуштала, па је протест растерала војска, а у пуцњави је погинуо један човек, пише Време.

Ипак протести су се наставили до почетка јуна, и то уз филмске сцене туча између полиције и демонстраната, од којих су неки били наоружани, и претње инвеститора да ће отпустити 4.000 радника ако наставе блокаду топионице.

Ипак, оштећени су на крају ослобођени плаћања државног пореза на три године, а овај новчани терет је пренет на ФДБР, који је такође морао да изгради постројење за одсумпоравање.

Како се у 21. веку постаје харамбаша

Како је Врдник постао термална бања

На око сат времена вожње од Београда ка северу стиже се до Фрушке горе, а онда шумовитим путем и до популарног бањског одмаралишта Врдник.

У селу данас владају мир и тишина, а ваздух је чист и одише смолом четинара.

Зато је тешко замислити да се пре седамдесетак година овде налазио индустријски центар, где су рудари гаравих носева копали угаљ уз звуке сирена, које су најављивале минирање.

„Почетком 19. века, у Врднику је отворен један од најстаријих рудника на територији данашње Србије и једини који је икада постојао у Војводини", каже Војислав Мартинов, историчар и кустос Музеја Војводине, за ББЦ на српском.

Додаје да су се на том простору људи бавили рударством још у римском периоду, а рудник Врдник отворен је 1804. године, када је манастир Раваница одлучио да се позабави експлоатацијом.

Међутим, црква 1817. године одустаје од овог подухвата, а рудник преузима прво феудалска породица Пејачевић из Руме, да би крајем 19. века прешао у руке породице Понграц из Загреба.

„Доласком Понграца отворен је рудник који је радио до шездесетих година прошлог века", наводи Мартинов.

Каже и да су у до тада доминантно православни Врдник дошли искусни рудари из Словеније и Истре, Босне и Мађарске.

„Тако настаје мултиетничка средина, која има две природе - сеоску и индустријску", додаје.

Данас се у овом фрушкогорском селу тек назире некадашњи изглед - у насељу Стара колонија о томе сведочи понека кућа, а ту је и Рударско гробље, каже Мартинов.

Врдник је данас познат по термалним водама, историчар наводи да су их случајно открили рудари 1930. или 1931. године.

„Вода је тад поплавила читава окна, а онда су радници направили прве термалне базене, који су данас окосница туризма", додаје Мартинов.

Квалитет руде је временом опадао, па је затворен 1968, каже историчар.

„Радило се, била су то срећна времена, волео бих када би врднички рудник поново оживео, да још једаред чујем звук сирене", испричао је Слободан Тодоровић, некадашњи рудар, пре неколико година за Сремскомитровачки портал.

Како је у руднику „Јерма" снимљен први југословенски играни филм

За старопланинско село Ракита, укотвљено уз кањон реке Јерме недалеко од границе са Бугарском, многи су чули 2017, када су становници пружили велики отпор изградњи мале хидроелектране на Ракитској реци.

Мештани Раките имају разлога за понос - осим што је њихово село важи за један од симбола еколошког бунта у Србији, историјски је значајно као место где је почетком 20. века снимљен први играни филм у Краљевини Југославији.

У Ракити данас живи неколико стотина људи, који немају ни исправан пут, ни пругу.

Више нема живих становника који се сећају златног доба Раките из двадесетих година прошлог века, али се о руднику мрког угља „Јерма" и индустријском замаху који је рударење донело, и данас испредају приче.

Рудник мрког угља основан је 1922, а покренуло га је Акционарско друштво, у којем је међу првим акционарима био краљ Александар Карађорђевић са девет одсто акција, наводи се у књизи Душана Ђурића „Камени угаљ и гарави 'Ћира' у сенци прошлости".

„Било је ту и неколико политичара и руководилаца из банкарског сектора који су се упустили у пројекат изградње рудника", каже Давор Лазаревић, директор Историјског архива у Пироту, за ББЦ на српском.

Рудник је заживео тек 1926, када је кроз неприступачне планинске пределе изграђена пруга.

Имала је „огроман значај за локално становништво, јер су се до тада становници 37 села снабдевали робом носећи је на коњима, а често и на леђима", пише у књизи.

Пругом је саобраћао воз „Ћира", који је превозио „угаљ, дрва и путнике", а у пиротском крају и данас има култни статус.

„Власници рудника тражили су начин да га рекламирају, па су дошли на идеју да се сними пропагадни филм који је требало да представи рудник у целој држави", наводи Лазаревић.

„Пошто је редитељ Јосип Новак имао ширу замисао, настао је први играни филм у Југославији", додаје.

„Рударева срећа" је неми филм из 1929. године, настао по мотивима књиге Јована Дучића „Благо цара Радована".

Лазаревић објашњава да се ради о љубавној причи о ћерки власника рудника и једном од рудара.

„Занимљиво је да су поред професионалних глумаца у филму учествовали натуршчици, који су на терену анимирани да уђу у снимање", додаје историчар.

Тако је главна мушка улога припала Чедомиру Пенчићу, геометару из Пирота, којег је редитељ видео „у чувеној пиротској кафани Национал".

Романса из филма пренела се и на стварни живот - геометар се истински заљубио у главну глумицу, Љубицу Вељковић из Београда, прича Лазаревић.

„То је била главна варошка прича - Чедомира је оставила вереница, а од љубави са глумицом на крају није било ништа, пошто се у целу ствар умешала и геометрова мајка и спречила везу.

Био је то почетак и крај Пенчићеве глумачке каријере, али је остао упамћен као Пироћанац који се појавио у историјском филму", каже историчар.

У наредних неколико година, рудник је постао веома профитабилан, па је држава 1932. године преузела власништво у целости, стоји у књизи „Камени угаљ и гарави 'Ћира' у сенци прошлости"

Са мањим прекидима, успешно је радио до 1963. године затворен из „необјашњивих разлога", наводи се.

Како се код Књажевца рударио уранијум

Педесетих година прошлог века светске силе утркују се у развоју нуклеарног наоружања.

Пошто су се људи широм света уверили у катастрофалне последице атомских бомби бачених на Хирошиму и Нагасаки у Другом светском рату, поједине земље покушавају да развију властити нуклеарни програм.

У ту трку укључила се и Југославија, па тако и на Балкан стиже „уранска грозница" - потрага за сировином која служи као нуклеарно гориво.

Трагање је на почетку било обавијено велом тајне.

Међутим, после неуспелих покушаја за довољно богатим изворима, 1953. обелодањено је да југословенско руководство покушава да направи нуклеарно оружје.

Почетком шездесетих, откриће уранијума у близини Калне у Општини Књажевац, између Старе и Суве планине, дало је нови полет нуклеарним истраживањима.

Опустела варошица која данас посетиоце дочекује натписом „Добродошли у центар света", тада се нашла у центру пажње југословенске јавности.

У оближњем селу Грабовница је 1962. отворен рудник, а у Кални су попут печурака никле ниске зграде за породице радника.

Међутим, савезна инвестиција у коју су полагане многе наде показала се као промашај.

Зато је рудник угашен већ 1965, после само три године пословања, док је становништво наставило да ради у погону фабрике трактора ИМТ, који је данас такође напуштен.

„Окно је потпуно затрпано и ништа не може да се одлаже унутра, а пре свега, до рудника се долази јако тешко и једини мост преко којег се долази до њега је труо и само што се не сруши", испричао је чувар рудника Милутин Божић за Телеграф 2020. године.

Кална је данас место са неколико стотина становника, две кафане, малим маркетом, а раде и основна и средња школа, које су смештене у исту зграду.

Пустим улицама лутају пси, а у бившим погонима фабрике трактора данас су штале у којима обитавају малобројне кокошке, свиње и коњи.

Провозајте се плавим возом

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]